Posle 15. marta nastao je vakum, a borba je prešla u novu fazu: izbori i odgovornost. Šta se zaista menja u Srbiji i oko Srbije: zašto “rušiti SNS” nije cilj sam po sebi, već prepreka na putu ka viziji države; kako su studentski protesti promenili osnovnu emociju politike i vratili nadu.
U ovoj epizodi Albatros podkasta razgovaramo sa Pavlom Grbovićem (PSG) o tome zašto je period nakon 15. marta doneo “vakum” i kako je društvena borba dobila političku artikulaciju kroz zahtev za izborima. Govori i o tome zašto opozicija poslednjih šest meseci radi bolje nego prethodnih deset godina – na terenu, u institucijama i prema međunarodnim akterima – delom i pod uticajem studentskog pokreta i “konkurencije” u društvu. Posebno teške teme se ne zaobilaze: Kosovo nije pitanje parole, već realnosti na terenu. “Kosovo ili Evropa” je, kaže Grbović, lažna dilema – i objašnjava zašto formula “međusobnog priznanja” Srbiji “ne donosi ništa”, dok kao okvir vidi “međusobno prihvatanje” (ne blokiranje ljudi, robe i kapitala, normalizacija, izbegavanje stalnog klizanja ka incidentima).
U razgovoru se otvara i “EU dimenzija”: Grbović tvrdi da se geopolitička šansa otvorila posle ruske agresije na Ukrajinu i da traje ograničeno – “voz ide svojim tokom”, a Srbija može da se ukrca ili da ostane. U tom kontekstu govori o “delegitimizaciji režima” kao procesu (a ne spektaklu), o tome kako se menja odnos dela Evrope prema stabilokratiji i zašto je opasno očekivati da “neko reši naše probleme umesto nas”.
Na kraju, kroz primer “Maduro” i “zaključavanja” pravosuđa, upozorava na završnu fazu režima: kada vlast postavlja sve tvrđe kadrove i sprema frontalni obračun, upravo tada postaje najopasnija.
