Rodoljupci koji otvaraju kišobrane u Beogradu kad pada kiša u Moskvi sa nestrpljenjem iščekuju da vide šta sve lepo donosi taj novi multipolarni svet u kome Tramp, Putin i Si suvereno vladaju, Evropska unija kmeči, a liberaši, drugosrbijanci i Albanci pakuju kofere. E, za njih imam neke dobre i neke loše vesti, pa da krenemo redom i do kraja teksta ćemo znati da li ćemo na kraju balade da pevamo ili da kukamo. Svaki samozvani ekspert za geopolitiku će da kaže kako je svet oduvek bio takva džungla u kojoj veća zverka jede manju, a onda je red da ih pitamo: ako je sve to isto, zašto onda godinama priželjkujete multipolarni svet? Izaći će vam multipolarni svet na nos.
Piše: Ivan Marović
Od kako je u Sjedinjenim Američkim Državama na vlast došao Donald Tramp, a pogotovo u njegovom drugom mandatu, svetski poredak se ubrzano menja, stare institucije, principi i mehanizmi se razgrađuju, a na njihovo mesto dolazi nešto novo i neporepoznatljivo nama koji smo dobar deo života proveli nakon “kraja istorije” i tokom “sukoba civilizacija”.
Budućnost je neizvesna, ali jedno je sigurno: svetski poredak koji je posle drugog svetskog rata izgradila Amerika, a unutar koga je za sebe učvrstila dominantnu poziciju nakon Hladnog rata, poredak zasnovan na institucijama poput Ujedinjenih nacija, NATO pakta i Svetske trgovinske organizacije, je u procesu ubrzane dezintegracije.
E za njih imam neke dobre i neke loše vesti pa da krenemo redom i do kraja teksta ćemo znati da li ćemo na kraju balade da pevamo ili da kukamo.
Ta vest je obradovala mnogobrojne antiglobaliste, borce protiv novog svetskog poretka, antiliberalne i antizapadne političke struje kao i jedan broj državnika, naročito među predsednicima drugorazrednih i trećerazrednih sila, koji nikada nisu voleli taj poredak zasnovan na bezličnim pravilima i institucijama i koji se mnogo bolje snalaze u svetu u kome je presudan lični kontakt i dogovor između moćnih ljudi, neprikosnovenih vođa svojih država u kojima građani gledaju svoja posla i ne zanovetaju mnogo.
Tako i u Srbiji, rodoljupci koji otvaraju kišobrane u Beogradu kad pada kiša u Moskvi sa nestrpljenjem iščekuju da vide šta sve lepo donosi taj novi multipolarni svet u kome Tramp, Putin i Ši suvereno vladaju, Evropska unija kmeči, a liberaši, drugosrbijanci i Albanci pakuju kofere.
E za njih imam neke dobre i neke loše vesti pa da krenemo redom i do kraja teksta ćemo znati da li ćemo na kraju balade da pevamo ili da kukamo.
KRATKA ISTORIJA POSLERATNOG MEĐUNARODNOG PORETKA
Kad se završio drugi svetski rat, iz njega su kao pobednik izašle Sjedinjene države. Sovjetski Savez jeste pobedio Hitlerovu Nemačku uz neverovatne žrtve i tom pobedom dobio pola Evrope, ali je na globalnom nivou pobednik ipak bila Amerika, nasledivši Veliku Britaniju u ulozi dominantne svetske sile: od 1945. godine američke trupe su bile na obe ivice evroazijske kopnene mase, a američka mornarica je gospodarila svim morima.
Amerikanci su iskoristili tu svoju dominantnu poziciju da uspostave svetski poredak koji odgovara njenim interesima, ali koji uzima u obzir i težnje drugih, ne da bi oni tim težnjama nužno izašli u susret nego da bi napravili poredak koji je koliko-toliko stabilan, poredak zasnovan na pravilima, a ne na diktatu.
Zato je u godinama koje slede toliki trud uložen da se napravi kompleksna arhitektura, kako na globalnom tako i regionalnom nivou, od Ujedinjenih nacija do OEBS-a, arhitektura u koju će biti uključeni ne samo saveznici nego i čak i rivali, što je u ono vreme pre svega bio Sovjetski Savez, ali i Kina.
I upravo je na pitanjima ekonomskog razvoja, potrošačkog društva i prosperiteta Amerika dobila Hladni rat protiv Sovjetskog Saveza.
Pored toga Amerika je dodatno organizovala i sebi bliske zemlje, ne samo u vojne saveze poput NATO pakta, nego i razne druge oblike regionalnog povezivanja, pre svega na ekonomskom, ali i na političkom nivou. Pod američkim pokroviteljstvom je tako nastala Evropska zajednica za ugalj i čelik kao prvi korak u regionalnom povezivanju koje ćemo pola veka kasnije zvati Evropska unija.
Da bi bila održavana tako kompleksna spoljnopolitička arhitektura, od nje mora imati koristi ne samo vodeća članica saveza nego i ostale države saveznice. Amerika je preuzela vođstvo, a zauzvrat je saveznicima nudila ekonomski razvoj i prosperitet kroz slobodnu trgovinu i kapitalizam, u početku kejnzijanski, a zatim neoliberalni.
Američka mornarica je postala garant slobodnog protoka robe, a američki dolar je postao osnov slobodnog protoka kapitala. Pax Americana je bila korisna čak i za zemlje sa kojima je Amerika nekad bila u ratu: japanski i nemački automobili bili su prodavani na američkom tržištu, a tako ostvarena zarada je investirana na američkoj berzi ili u obveznice američke vlade, što je tim zemljama omogućilo zavidan oporavak i ekonomski razvoj u periodu nakon Drugog svetskog rata.
Pre se može reći da je Amerika pod Trampom odustala od svoje uloge svetskog policajca i rešila da se priključi toj novoj multipolarnoj zabavi kao najbahatiji, najbogatiji, najglasniji učesnik zabave sa najvećim apetitom.
I upravo je na pitanjima ekonomskog razvoja, potrošačkog društva i prosperiteta Amerika dobila Hladni rat protiv Sovjetskog Saveza. Gotovo pola veka se između dve supersile odvijala trka u naoružanju, trka u svemiru, odmeravanje snaga u tzv. proksi-ratovima širom Trećeg sveta, ali su Americi na kraju pobedu doneli supermarket, Holivud i rokenrol.
Pobeda obično omamljuje, pa se i Americi učinilo da je, sad kad nema više Sovjeta, njena pobeda konačna i njena hegemonija neprikosnovena, što se ubrzo nakon ratova u Iraku i Avganistanu pokazalo kao iluzija. Iz američkog avanturizma s početka 21. veka počeo je da se pomalja multipolarni svet o kome su maštale sve one države koje su se osetile sputane pravilima koja su uspostavili Amerikanci, u prvom redu Rusija. Kina je nešto komplikovanija priča, kao i Japan i Nemačka pre nje, i ostvarila je zavidan ekonomski razvoj u periodu nakon Hladnog rata, pre svega zahvaljujući pristupu nezasitom američkom tržištu i pozamašnim američkim investicijama, pa je imala ambivalentan odnos prema američkoj hegemoniji, sviđalo joj se to što nafta iz Persijskog zaliva slobodno teče kroz Malajski prolaz, ali joj se nije sviđalo što je Tajvan van domašaja.
Ali Rusima je sve bilo nedvosmisleno, oni su poslednjih četvrt veka maštali i prizivali kraj američke hegemonije i uspostavljanje multipolarnog sveta.
KRAJ AMERIČKE HEGEMONIJE
Prva dobra vest za putinofile: gotovo je sa američkom hegemonijom, sad živimo u multipolarnom svetu. A loša vest: u tom multipolarnom svetu najjača svetska sila je još uvek Amerika. I to sila prilično nesputana.
Koliko god bio priželjkivan i najavljivan od strane Kremlja, multipolarni svet čije obrise već vidimo nije baš ono što je Putin želeo. Pre svega novi poredak ne nastaje na razvalinama američke imperije, Amerika se nije raspala kao što se raspao SSSR pre 30 i kusur godina (što je omogućilo članicama Varšavskog pakta da uteknu iz sovjetske orbite). Pre se može reći da je Amerika pod Trampom odustala od svoje uloge svetskog policajca i rešila da se priključi toj novoj multipolarnoj zabavi kao najbahatiji, najbogatiji, najglasniji učesnik zabave sa najvećim apetitom.
To ne znači da je raspad Amerike na sastavne delove u potpunosti isključen, ali nema nikakvih indicija da će ga u skorije vreme biti, osim ako ne slušate samozvane eksperte za geopolitiku koji taj raspad najavljuju od kad je interneta.
Jer ako se Amerika bude vodila isključivo nacionalnim interesom, kao što već to radi Rusija, vrlo brzo će se nacionalnim interesom voditi i evropske države (udružene ili svaka posebno). Nacionalnim interesom će se voditi i Turska, a taj interes će tumačiti Erdogan.
Politički svakako promenjena, ali ekonomski i vojno idalje snažna, postavlja se pitanje kako će se Amerika ponašati u tom novom multipolarnom svetu. Nedavno je Tramp pominjao Monroovu doktrinu iz 19. veka, a ruske ideje o interesnim sferama nailaze na prijem u Trampovom okruženju, što se vidi i u novoj doktrini na koju su veliki uticaj imala razmišljanja potpredsednika Vansa.
To su razmišljanja koja se manje osvrću na obaveze koje jedna velika sila treba da ima u poštovanju ljudskih prava ili principa slobodne trgovine, a više su usmerene na mogućnosti koje im vojna i ekonomska moć otvaraju da na svetskoj sceni nesputano deluju jedino vođeni sopstvenim nacionalnim interesom.
Taj pristup bi Ameriku učinio sličnom Rusiji, gde se svakakvi potezi Kremlja, često štetni po građane te zemlje, opravdavaju nacionalnim interesom.
Problem sa takvim pristupom svetskih lidera spoljnoj politici je što taj nacionalni interes svojih država oni sami tumače i određuju šta jeste, a šta nije u nacionalnom interesu.
Možemo samo da pretpostavimo kakve će ideje Trampu i ostalim moćnicima padati na pamet i kako će da se u tom karambolu provode mali narodi, naročito oni koje se nalaze na brisanom prostoru među velikim silama. Jer, ako se Amerika bude vodila isključivo nacionalnim interesom, kao što već to radi Rusija, vrlo brzo će se nacionalnim interesom voditi i evropske države (udružene ili svaka posebno). Nacionalnim interesom će se voditi i Turska, a taj interes će tumačiti Erdogan. Na kraju krajeva, nacionalnim interesom će se voditi i susedi Srbije, kao na primer Rumunija, koja zazire od Rusije i ne bi volela da im ruske trupe osvanu iza leđa.
Koliko god nam se nije dopadao svetski poredak zasnovan na pravilima, ta pravila su ograničavala ne samo male, nego i velike zemlje. Pravila stvaraju predvidivo okruženje u kome se lakše manevriše, a kad nema pravila potrebna je prilična snalažljivost da bi se preživelo.
Srbija se istorijski nije pokazala kao zemlja koja uspešno sarađuje sa svojim neposrednim okruženjem i koja se dobro snalazi u širim evropskim i svetskim tokovima. To što nam se ne sviđaju pravila ili što ih kršimo ili što se žalimo da se selektivno primenjuju, sve to nas često sprečava da vidimo koje smo sve koristi imali od tih istih pravila. Uskoro ćemo okusiti kako izgleda svet bez pravila u kome moćni rade ono što im je volja, a nemoćni trpe ono što moraju.
Znam, na to će svaki samozvani ekspert za geopolitiku da kaže kako je svet oduvek bio takva džungla u kojoj veća zverka jede manju, a onda je red da ih pitamo: ako je sve to isto, zašto onda godinama priželjkujete multipolarni svet? Izaći će vam multipolarni svet na nos.
KRAJ OBOJENIH REVOLUCIJA
Druga dobra vest za kremaljske poklonike: nema više bojazni od obojenih revolucija. A loša vest: sad je u modi desant i ekstrakcija predsednika.
Ako ima nešto čega se Putin plaši, to je obojena revolucija. Dogodile su se dve obojene revolucije i to pre više od 20t godina: Revolucija ruža u Gruziji 2003. i Narandžasta revolucija u Ukrajini 2004. godine. Ta druga je posebno uplašila Putina, a kad se on nečeg uplaši, toga se onda plaše i putinofili, što plaćeni, što ovi koji ga vole besplatno.
To čisto da znate zašto se iznenada razni likovi plaše NATO pakta ili “ukrajinskog nacizma” ili “gej propagande”, kao što rekoh ranije – kad pada kiša u Moskvi, oni otvaraju kišobrane u Beogradu.
Osnovna karakteristika obojenih revolucija je da su to zapravo izborne revolucije, odnosno da se promena autoritarnog režima odvija na izborima.
Današnji autoritarni režimi, koje eksperti zovu hibridnim režimima, ne odbacuju u potpunosti izbore, njihov legitimitet je suviše slab za tako nešto, nego pretvaraju izborni proces u teatar dokazivanja sopstvenog legitimiteta u kome građani nisu birači koji biraju svoje predstavnike nego glasači koji daju podršku svom vođi. Iako je u pitanju režirana predstava sa malo prostora za improvizaciju, nije sve pod punom kontrolom i iznenađenja su moguća.
U toj histeriji protiv obojenih revolucija čak su i Peti oktobar u Srbiji nazvali prvom obojenom revolucijom, iako ne umeju da kažu koje je boje ta petooktobarska revolucija.
Različiti opozicioni pokreti su u tome prepoznali priliku da razvlaste autoritarne režime i u nekoliko slučajeva su u tome i uspeli, koreografija nije upalila, opozicioni kandidat je pobedio, režim je pokušao da spreči tu pobedu kroz manipulaciju izbornim rezultatom, ali su građani sprečili taj pokušaj i prisilili režim da prizna poraz. To se desilo u Gruziji 2003. godine, a potom i u Ukrajini godinu dana kasnije.
Zbog blizine Ukrajine i bliskih kulturnih veza sa Rusijom, Narandžasta revolucija se pokazala kao potencijalna inspiracija građanima Rusije u njihovoj borbi protiv endemske samovolje koja karakteriše ruski politički sistem. Uplašen za svoju vlast, Putin se iz petnih žila potrudio da tu inspiraciju umanji, te je u taj poduhvat upregnuo i kuso i repato, opskurne političare, propale intelektualce, blogere i jutjubere. To je bila jedna prava svetska zavera teoretičara zavera, da se ljudi obeshrabre i spreče u pobuni protiv njegovog autokratskog režima. U toj histeriji protiv obojenih revolucija čak su i Peti oktobar u Srbiji nazvali prvom obojenom revolucijom, iako ne umeju da kažu koje je boje ta petooktobarska revolucija.
Ali da se vratimo na naše dobre i loše vesti.
Na primer, ta ekipa internet ratnika već decenijama ponavlja kako se Venecueli sprema obojena revolucija, kako Amerikanci preko opozicije pokušavaju da smene Čaveza, a potom Madura, pa bi čovek zaključio da je to što se nedavno desilo venecuelanskom predsedniku Nikolasu Maduru za njih dobra vest, jer to svakako nije bila obojena revolucija. Na Venecuelu je izvršen desant i njen predsednik je uhvaćen i prebačen u Sjedinjene Države gde će mu biti suđeno, a da pritom nije ni pokušana promena režima. Naprotiv, Madurova potpredsednica Delsi Rodrigez je preuzela predsedničku funkciju i trenutno učvršćuje svoju vlast u Venecueli. Dakle, ništa slično obojenim revolucijama gde opozicija pobeđuje autoritarni režim na izborima i potom na ulicama brani izbornu volju građana.
Naravno, mi znamo da je Varšavski pakt zapravo bio Ruska imperija uvijena u socijalističke oblande, te da ni Mađarska ni Čehoslovačka nisu bile saveznice Rusije, nego njen plen nakon pobede u Drugom svetskom ratu.
Uz tu dobru vest, kao što već rekoh, ide i loša vest: Amerika će se mešati u unutrašnje stvari drugih zemalja, možda i više nego pre, samo ovaj put neće sklapati saveze sa lokalnim opozicionim strukturama i podržavati organizacije civilnog društva, nego će kao u Venecueli slati specijalne snage da izvrše desant i tzv. ekstrakciju predsednika države koji im nije po volji.
Tako da, spremite se za svet u kome se predsednici malih država plaše ekstrakcije, dok njihovi potpredsenici u tome vide priliku za uspon u karijeri.
To, naravno, ne važi za sve predsednike i potpredsednike malih zemalja, ali ima priličan broj onih kojima je podrška tanka ili kojima je rok trajanja istekao. Srbija, na čijem je čelu Vučić, najviše liči na Venecuelu, tako da je Madurova sudbina nešto što je na Vučića ostavilo veliki utisak. Kako će se on postavljati prema Americi i kako će se ponašati, ostavljam vašoj mašti na volju.
KRAJ NATO PAKTA
Treća dobra vest za putinofile: nema više NATO pakta. Loša vest: evropske zemlje će se mnogo više militarizovati bez američkih bezbednosnih garancija.
Mada smo već pričali o razgradnji kompleksne bezbednosne arhitekture koju je decenijama gradila Amerika, nužno je da se posebno pozabavimo NATO paktom koji se u poslednje vreme nalazi u ozbiljnoj krizi, što se videlo u još jednom kad je Tramp naprasno odlučio da od Danske uzme Grenland.
U Varšavskom paktu je bilo uobičajeno da Sovjetski Savez organizuje vojne napade na druge članice pakta, setimo se samo invazije na Mađarsku 1956. ili na Čehoslovačku 1968, a da to ne dovede u pitanje postojanje samog saveza. Naravno, mi znamo da Varšavski pakt zapravo bio Ruska imperija uvijena u socijalističke oblande, te da ni Mađarska ni Čehoslovačka nisu bile saveznice Rusije, nego njen plen nakon pobede u Drugom svetskom ratu.
Da smo pametni, mi bismo pravili savez sa državama u našem neposrednom okruženju i tako garantovali mir i bezbednost svima, ali znajući nas mi ćemo praviti savez sa Rusijom, a to će nas staviti u veoma nezavidan položaj u kome nema mnogo manevrisanja i u kome nas naš veliki saveznik tretira kao potrošnu robu.
To nije slučaj sa Severnoatlantskim savezom. Iako bezbednost većine članica NATO pakta zavisi od američkog vojnog prisustva, nijedna od njih nije članica tog saveza protiv svoje volje.
Francuska je u jednom trenutku napustila taj savez, pa mu se posle vratila, a većinu zemalja u tom savezu ne drži strah od Amerike nego strah od Rusije, što se još jednom pokazalo kad su NATO paktu nedavno pristupile Švedska i Finska. Amerika, za razliku od Rusije, nema običaj da napada svoje saveznike i zato je kriza oko Grenlanda toliko opasna po opstanak NATO pakta.
Ukoliko se najluđi Putinovi snovi ostvare i Tramp na silu uzme Grenland od Danske, to će definitivno označiti kraj takvog NATO pakta, predvođenog Amerikom, ali ne nužno i evropskog vojnog saveza. Evropljani su u strahu od Rusije već počeli da se naoružavaju i militarizuju poslednjih godina, a ako se tom strahu pridoda strah ili bar gubitak poverenja u Ameriku, to naoružavanje i trend militarizacije starog kontinenta će se samo ubrzati.
Rezultat Trampove arktičke avanture može biti rađanje jednog novog evropskog vojnog saveza koji će možda biti nedovoljno sposoban da projektuje silu diljem planete, ali će biti dovoljno sposoban i pritom prilično fokusiran na to šta se događa u neposrednom evropskom okruženju: u Istočnoj Evropi, Severnoj Africi i na Balkanu. A čak i da u vodećim evropskim državama na izborima pobede snage desnice, koje će potom te države izvesti iz takvog vojnog saveza, opet će neke od njih praviti manje saveze, ali u oba slučaja će naoružavanje i zveckanje oružjem biti naša realnost, a strah od Rusije (i od njoj bliskih država) će biti glavni motivacioni faktor većine zemalja na starom kontinentu.
Srbija je poslednih decenija insistirala na vojnoj neutralnosti koja je bila moguća samo zato što je bila okružena NATO paktom, ali u novim okolnostima biće primorana da napusti politiku neutralnost i priđe nekom od saveza koji će biti formiran. Da smo pametni, mi bismo pravili savez sa državama u našem neposrednom okruženju i tako garantovali mir i bezbednost svima, ali znajući nas, mi ćemo praviti savez sa Rusijom, a to će nas staviti u veoma nezavidan položaj u kome nema mnogo manevrisanja i u kome nas naš veliki saveznik tretira kao potrošnu robu.
Srbija je država u permanentnoj krizi, sa rukovodstvom koje tu krizu produbljuje, u okruženju koje joj nije naklonjeno i sa reputacijom koja nije nimalo povoljna, a bez pouzdanih saveznika među velikim silama. Ideja da će Srbija na bilo koji način profitirati od dezintegracije svetskog poretka, u kome je jednom imala značajan položaj, solidne saveznike i pristojnu reputaciju i što je sve izgubila, ideja da će u haosu koji sledi, a oslanjajući se na Rusiju, uspeti da povrati Kosovo ili da prisajedini Crnu Goru ili deo Bosne i Hercegovine, ta ideja je ne samo teška zabluda i nebuloza, nego će, bojim se, biti i fatalna.
Autor jer predsednik Međunarodnog centra za nenasilni konflikt u Vašingtonu
