U tradicionalnim medijima najvažniji su (bili?) urednici („gate keepers“) jer procenjuju koji događaji i koji ljudi zavređuju pažnju javnosti. Društvene mreže su to kardinalno promenile. Prvo su omogućile da se pojedinci vešti u komunikacji s javnošću (nekad pametni i korisni, nekad ekscentrični i agresivni, nekad samo budale) postanu uticajni i tako „preuzmu“ ulogu medija. A potom su zavele i novinare pa su se i oni, što kao individualni autori, što kao zvezde medija za koje rade, preselili na mreže, otvarajući onu „kapiju“ prelako i prečesto.
Piše: Suzana Miličić
Medije pratim – instinktivno. Jeste mi to deo posla ali je, vremenom, postao stil života.
Čitam, ukrštam, sumnjam, proveravam, povezujem sa drugim događajima, poredim izvore. Slušam, gledam i one sa kojima se ne slažem ili kojima ne verujem.
Pojednostavljujem namerno ali, ta naša publika je ili “lobotomirana”, ako sedi pet sati pred ovakvim televizijama, ili fragmentarno, površno, selektivno informisana ako je informiše algoritam Mete ili TikToka. Žrtva je hiperprodukcije sadržaja, često besmislenog, i na televiziji i na mrežama.
Ali, tako niko ne prati medije sem novinara i nas koji smo povezani sa tom profesijom. Za tako nešto treba ti iskustvo praćenja, predznanje, poznavanje konteksta, uređivačkih politika, vlasničke strukture medija, vrlo često profesionalne istorije urednika ili novinara.
To je mnogo za običnog konzumenta.
Posao koji radim, PR ili upravljanje odnosima s javnošću, znači da stojim između publike i medija.
Mom tati (82) i mojoj ćerki (21) vrlo često nedostaje kontekst i dublje razumevanje onog što su saznali, jedno gledajući nacionalne kanale, drugo TikTok.
Kad pomažem klijentu da javnosti predstavi svoju ideju, predlog, proizvod, uslugu, plan, moram da znam kako se informiše publika kojoj se obraća. I obrnuto, da razumem prirodu medija kom ta publika veruje.
„DAJ MI KONTEKST“
Srbija je u vrhu Evrope po broju građana koji vesti čekiraju na društvenim mrežama, čak 67 odsto. (Rojters institut, 2025). Skoro 50 odsto mladih (do 24 godine), prate „vesti“ na TikToku. To što vide na TikToku za njih su vesti.
Isto istraživanje kaže da smo nacija sa najvećim brojem sati provedenih pred TV ekranom (5.3 sata). Tamo je starija populacija i to su televizije sa nacionalnom frekvencijom koje, stoji u ovoj analizi profesorke Snježane Milivojević, “snažno podržavaju i propagiraju političku agendu predsednika Srbije, Aleksandra Vučića”.
U poslednjem istraživanju Rojters instututa “Novinarstvo, tehnološki trendovi i predviđanja za 2026.”, kaže se da tri četvrtine izdavača planira da svoje novinare ohrabri da se ponašaju i rade kao influenseri (koji nemaju obavezu da poštuju ni medijske zakone ni standarde izveštavanja).
Pojednostavljujem namerno ali, ta naša publika je ili “lobotomirana”, ako sedi pet sati pred ovakvim televizijama, ili fragmentarno, površno, selektivno informisana ako je informiše algoritam Mete ili TikToka. Žrtva je hiperprodukcije sadržaja, često besmislenog, i na televiziji i na mrežama.
PLASIRAJ ĐUTURE I NA ORUK
Mom tati (82) i mojoj ćerki (21) vrlo često nedostaje kontekst i dublje razumevanje onog što su saznali, jedno gledajući nacionalne kanale, drugo TikTok.
Šta se nalazi s druge strane, tamo gde su mediji?
Za početak, mediji više nisu samo televizija, radio, novine. Hemiš Mekenzi, osnivač platforme Substack – još jedne platforme koja omogućava svima da iznose svoje stavove o svemu – ovaj period zove “era haotičnih medija”. Društvene mreže i platforme za plasiranje sadržaja dale su prostor bukvalno svima.
U tradicionalnim medijima najvažniji su (bili?) urednici („gate keepers“) jer procenjuju koji događaji i koji ljudi zavređuju pažnju javnosti. Najvažnije, znaju da prepoznaju vest ili temu. U tom modelu podrazumeva se da je urednička pozicija najprestižnija i najodgovornija a da je javni interes ključni kriterijum u selekciji vesti.
„DRAGA MI JE ISTINA, AL MI JE DRAŽI KLIK“
Društvene mreže su to kardinalno promenile. Prvo su omogućile da se pojedinci vešti u komunikacji s javnošću (nekad pametni i korisni, nekad ekscentrični i agresivni, nekad samo budale) postanu uticajni i tako „preuzmu“ ulogu medija. A potom su zavele i novinare pa su se i oni, što kao individualni autori, što kao zvezde medija za koje rade, preselili na mreže, otvarajući onu „kapiju“ prelako i prečesto.
Prošle godine su mi sa istog događaja četiri televizije potpuno različito izvestile, a jedna je izvukla deo rečenice govornika koja nikakve veze sa događajem nema ali može se protumačiti kao pohvala vlasti! Kako li je samo novinarka uočila tu usputnu rečenicu, od mnoštva drugih važnih!
U poslednjem istraživanju Rojters instututa “Novinarstvo, tehnološki trendovi i predviđanja za 2026.”, kaže se da tri četvrtine izdavača planira da svoje novinare ohrabri da se ponašaju i rade kao influenseri (koji nemaju obavezu da poštuju ni medijske zakone ni standarde izveštavanja). Već vidimo novinare-influensere i kod nas – možda ih njihovi izdavači instruišu da na taj način usmeravaju pažnju i klikove publike ka medijima na kojima rade?
Šta vidim u praksi, kad sarađujem s novinarima?
Hajde prvo ono što mi se ne dopada: nezainteresovane i neinformisane novinare, nepripremljene, zalutale na događaje na koje su došli. Novinare kod kojih “može sve, dogovorićemo se”. Novinare koji samo postave mikrofon i ne postave pitanje nego očekuju da govornik deklamuje. Novinare koji nisu radoznali, novinare s redakcijskom agendom.
Prošle godine su mi sa istog događaja četiri televizije potpuno različito izvestile, a jedna je izvukla deo rečenice govornika koja nikakve veze sa događajem nema ali može se protumačiti kao pohvala vlasti! Kako li je samo novinarka uočila tu usputnu rečenicu, od mnoštva drugih važnih!
Mnogo toga se promenilo na obe strane, i kod publike, i kod medija. I to je očekivano.
Ali, jedno je ostalo isto. Poverenje.
Cenim kad su novinari posvećeni svojoj temi, informisani, zainteresovani, detaljni, radoznali, kad postavljaju pitanja, kad razumeju šta je javni interes i ne mešaju ga sa političkom agendom. Volim i kad su uporni, nekad i drski, kad se lože na priču koju rade, kad sumnjaju i proveravaju. Ima novinara tog kalibra, saradnja s njima je baš izazov, ima i kvalitetnih, mladih ljudi, koje volim da ohrabrim.
Ima i novinara koji su se etablirali kao podkasteri dobrim novinarskim radom i sadržajem (držim fige, Zorzi) i influensera koji su porasli u novinare, i kvalitetno rade svoj posao, ne dopuštajući da želja za ličnom afirmacijom ili zaradom prevagne nad dobrom novinarskom pričom ili javnim interesom.
POVERENJE, IPAK, JEDINA VALUTA ZA PREŽIVLJAVANJE
Mnogo toga se promenilo na obe strane, i kod publike, i kod medija. I to je očekivano.
Ali, jedno je ostalo isto. Poverenje.
Neka zvučim naivno, ali verujem da je za dugoročni odnos medij – publika ključno poverenje.
I da mediji i autori koji ostaju tvrdoglavi branioci principa svog zanata za nagradu imaju poverenje publike.
To važi i za podkast i za TV dnevnik. Ako se svi smatraju medijima, onda svi imaju istu odgovornost.
Držim fige da u tome uspeju svi oni koji pažljivo neguju svoj odnos sa publikom, svesni da im je ona najvažnija podrška. Tako se preživljava u svim političkim erama i u svim sistemima.
I da mediji i autori koji ostaju tvrdoglavi branioci principa svog zanata za nagradu imaju poverenje publike.
Plaćamo obaveznu pretplatu za javni servis kom ne verujemo i plaćamo dobrovoljno pretplatu medijima kojima verujemo. Uviđate razliku?
Autorka je osnivačica Kontakta PR & Media Consulting
