Ton amerčkog državnog sekretara u Minhenu delovao je zaista umirujuće, sa puno romantičarskih istorisjkih aluzija o Americi kao „detetu Evrope“, a sve u nadi da će Evropa poverovati da predah svima dobro dolazi. Znajući da je povlačenje jedne sile uvek znak nekoj drugoj da je otvoren prostor da ga popuni, jasno je da Amerikancima nije ni na kraj pameti da se iz Evrope povlače ili svoj uticaj smanjuju. Čemu onda tolika prašina oko evro-američkih odnosa? Pa, nekoliko je tu razloga, dva od tri su opravdana, jedan je krajnje nebitan, trivijalan i zato medijima najzabavniji iako najnekonsekventniji. Možda je odgovor pred našim očima, na počasnom mestu, iznad kamina u Ovalnoj sobi, tik iznad Trampovog levog ramena kada primi nekog državnika u posetu, tako da svaki snimak može da „uhvati“ jedan zanimljiv lik.
Piše: Ljubiša Ivanović
Pre ravno godinu dana, američki potpredsednik Džej Di Vens je lansirao sveopšti napad na Evropu sa podijuma Minhenske bezbednosne konferencije. Godinu dana kasnije, Amerikanci nisu poslali Vensa, nije za svetslostima bliceva požurio ni predsednik Donald Tramp. Amerikanci su odlučili da pošalju Marka Rubija, državnog sekretara koji obavlja i dužnost savetnika za nacionalnu bezbednost.
Americi je Evropa neophodna za projekciju svoje globalne moći i ona to neće ispustiti iz krajnje sebičnih razloga, a ne zbog irskog piva u pensilvanijskim pabovima ili nasleđa italijanskih ili nemačkih imigranata, čiji je aktuelni predsednik neposredni potomak
Rubio je bio mladi američki senator sa Floride, dete kubanskih imigranata, prva generacija rođena u Sjedinjenim Državama, od oca i majke koji u vreme njegovog rođenja nisu ni imali američko državljanstvo. Bio je i rival Donaldu Trampu za predsedničku nominaciju 2016, koju je izgubio, ali je ostao upamćen da je na kritike Trampa da je „mali Marko koji se znoji poput svinje“ odgovorio da Tramp ima neverovatno male šake, a „znamo šta se kaže za muškarce malene šake“ odgovorio je pre desert godina Rubio.
Ali, ta voda je odavno pošla deltom Misisipija. Za godinu dana je Rubio od autsajdera u MAGA (Make America Great Again) administracije, došao u sam epicentar moći, nadmećući se za Trampovu ljubav s potpredsednikom Vensom. Ovo nadmetanje bi moglo da odredi i šanse budućeg kandidata republikanaca na izborima za dve godine i kusur.
Rubio je došao u Minhen gde je podsetio sve učesnike da on nije, a zaista i nije, deo MAGA kampa, već više neokonzervativac iz ere predsednika Džordža Buša Mlađeg. To ne znači da je on privrženiji međunarodnim normama i fer pleju, konačno, i rat u Iraku iz 2003. godine svedoči da ni Buš za to nije mario, ali Rubio je, kao i Buš ubeđeni „atlantista“. On razume i veruje u evro-američki savez. Zato su da posle drame iz Davosa i poslali u centar promišljanja evropske bezbednosti.
Rubijov pomirljiv ton u Minhenu delovao je zaista umirujuće, sa puno romantičarskih istorisjkih aluzija o Americi kao „detetu Evrope“, a sve u nadi da će Evropa poverovati da je sve u redu, da se prašina slegla i da predah svima dobro dolazi.
Rastuća kineska snaga i samopouzdanje Pekinga u projekciji svoje moći, Vašington vidi kao direktnu, takoreći egzistencijalnu pretnju. Tu se istorija ponavlja jer je sličan scenario viđen posle Prvog svetskog rata, pa sve do 1941. u rivalitetu Amerikanaca i Japana, što se završilo ratom
Ako bi se malo izmakli od optike gotovo dnevnih erupcija Trampa na različite teme, možemo videti jasno da Trampovo nastupanje, odnosno nastupanje njegove druge administracije, zapravo ima veoma pozitivnih efekata, kao i da Amerikanci ne samo da nisu neprijatelji Evrope, već itekako dobro znaju da bez Evrope niti mogu niti smeju.
GIGANTSKA BAZA ZA TRI KONTINENTA
Evropa je svojevrsna mega baza američke armije koja je ključna projekcija njene globalne moći i to za tri kontinenta – Evropu, Bliski istok (Azija) i Afriku. U Evropi je broj američkih vojnika za poslednjih pet godina, podjednako za vakta republikanske i demokratske administracije, povećan sa 65.000 na više od 100.000.
Tempo napredovanja Rusije u poslednjih godinu dana na frontu je takav da bi im bilo ovim trendom potrebno još 150 godina da osvoje Ukrajinu. To je i matematički sporije od puža
Pored Komande za Evropu, u Štutgartu se nalazi i Afrička komanda američke armije a Evropa je jedino mesto s kojeg Amerikanci mogu i vode operacije na afričkom kontinentu. Evropa je najisturenija prema Rusiji, iz nje se najbrže i najlakše može reagovati u Sredozemlju, na Bliskom istoku i u Centralnoj Aziji.
Pored Avijana u Italiji i Ramštajna u Nemačkoj, u Evropi, u Napulju je stacionirana i Šesta mornarička flota, pomorska komanda NATO snaga Evrope. U Evropi ili Mediteranu su tri vojno i ekonomski supervažna moreuza, odnosno plovna puta – Suecki kanal između Indijskog okeana i Evrope, Gibraltar kao kapija Atlantika do Sredozemnog mora i Bosfor kao kapija Crnog mora.
Moglo bi se nabrojati koliko je američkih baza u Evropi, a ako ovo nije dovoljno, u Rumuniji se gradi najveća američka isturena baza istočnog krila NATO, baš kao i slična u Poljskoj, da ne spominjem one na Baltiku, taktičko nuklearno oružje u Indžirliku u Turskoj i tako redom.
Dakle, znajući da u međunarodnim odnosima vakuum ne postoji i da je povlačenje jedne sile uvek znak nekoj drugoj da je otvoren prostor da ga popuni, jasno je da Amerikancima nije ni na kraj pameti da se iz Evrope povlače ili svoj uticaj smanjuju.
Americi je Evropa neophodna za projekciju svoje globalne moći i ona to neće ispustiti iz krajnje sebičnih razloga, a ne zbog irskog piva u pensilvanijskim pabovima ili nasleđa italijanskih ili nemačkih imigranata, čiji je aktuelni predsednik neposredni potomak.
ŠTA SE KROZ PRAŠINU VIDI
Čemu onda tolika prašina oko evro-američkih odnosa? Pa, nekoliko je tu razloga, dva od tri su opravdana, jedan je krajnje nebitan, trivijalan i zato medijima najzabavniji iako najnekonsekventniji.
Najbanalniji je onaj koji se odnosi na Trampovu teatralnost, nezasitnu glad za pažnjom i pompom, ali to ne proizvodi dugoročnu posledicu. Drugi i treći razlog su u direktnoj vezi.
Amerikancu su, naime, još u drugom mandatu predsednika Baraka Obame (2012-2016) proglasili novu doktrinu – Pivot to Asia, odnosno zaokret prema Aziji. Taj zaokret ima za zadatak zauzdavanje Kine koja je globalna ekonomska velesila, ali nije vojna. A to neće ni biti dok, odnosno ako ne ovlada Pacifikom, a Amerikanci (pacifička sila takođe) nema nikakvu nameru da im to dopusti.
Rastuća kineska snaga i samopouzdanje Pekinga u projekciji svoje moći, Vašington vidi kao direktnu, takoreći egzistencijalnu pretnju. Tu se istorija ponavlja jer je sličan scenario viđen posle Prvog svetskog rata, pa sve do 1941. u rivalitetu Amerikanaca i Japana, što se završilo ratom.
Sjedinjene Države su jedina globalna sila sveta. Ekonomski, vojno, kulturno, u mekoj moći, u svakom smislu. Amerikanci su jedini na svetu koji mogu da intervenišu u bilo kojoj tački na svetu i da im se niko ne može odupreti. Nijedna druga zemlja sveta to ne može. Kada američka Banka federalnih rezervi odlučuje o referentnoj kamatnoj stopi, ceo svet gleda kakva će odluka biti jer će uticati na ceo svet. Kada Kina vaga juan ili Rusija rublju, nikoga van tih zemalja za to nije briga. Kada rublja izgubi trećinu vrednosti, niko se u Srbiji, ni od građana ni u privredi ne hvata za novčanik. Nebitna je Kina, nebitna Rusija u tom smislu. Amerika je bitna.
Rusija je htela na veliku pozornicu, da sedi za stolom sa odraslima, a nije tome dorasla. Rusija se preračunala i to je problem sa kojim će se možda jednoga dana i sama suočiti
Dakle, Amerika ima globalnu dominaciju, svet ni izbliza nije multipolaran niti će to uskoro postati. Ali, da bi Vašington tu poziciju održao, mora da se preorijentiše ne samo sa hladnoratovske, već i neposredne posthladnoratovske doktrine. I kako je to nedavno rekao komandant američke Pacifičke komande, general Čarli Flin – ne možete biti svuda, jer ako ste na svakom mestu, niste nigde.
Amerikanci, pojednostavljeno rečeno, ne napuštaju Evropu jer je ona deo projektovane globalne moći, ali ne mogu da se staraju o Evropi po hladnoratovskom modelu kada je jedina globalna pretnja bio Sovjetski savez s kojim su se Amerikanci rvali pre svega u Evropi, ali i u Vijetnamu, na Kubi, u Angoli, Indoneziji, čitavoj Južnoj Americi.
RUSKI TIGAR OD PAPIRA I EVROPSKA BUDNA KOMA
Rusija ni izbliza nije Sovjetski savez. Ako je neko u to i sumnjao, ukrajinski rat je tu sumnju razvejao. Za pune četiri godine rata (od februara 2022.) dakle već sada duže nego što je Drugi svetski rat trajao na Istočnom frontu, Rusija nije u stanju da zauzme Harkov ili Herson, a u martu 2022. su bili u predgrađu Kijeva. Rusija nije zauzela niti jedan jedini glavni grad ukrajinskih oblasti izuzev tri (Sevastopolj, Lugansk, Donjeck) koja je kontrolisala još od 2014.
Tempo napredovanja Rusije u poslednjih godinu dana na frontu je takav da bi im bilo ovim trendom potrebno još 150 godina da osvoje Ukrajinu. To je i matematički sporije od puža.
Za sve to vreme, Rusija za dva meseca ratovanja gubi koliko Amerikanci za 20 godina ukupnog trajanja rata u Vijetnamu, oko 25.000 vojnika mesečno. To, pak, ne znači da Rusija nije opasna i u izvesnom smislu potentna da veoma vešto koristi asimetrično slabosti svojih protivnika. Ali, ni to ne menja činjenicu da je Rusija veoma bleda senka Sovjetskog saveza. U tom smislu, Amerikanci očekuju od Evrope da sama preuzme teret, ne i svu odgovornost za svoje „dvorište“.
Putin je nehotice uradio neverovatno mnogo za jačanje i širenje NATO. Možda mu neko u Briselu i Monsu jednoga dana oda priznanje kao najvećem regruteru za NATO
Ali, pošteno je reći da je Evropa bila u bezbednosnoj hibernaciji decenijama. Takav je bio hladnoratovski poredak zasnovan na pacifikaciji, razoružanju ako hoćete, Evrope, njenom povezivanju u Evropsku uniju kao najvećem mirovnom procesu u istoriji čovečanstva. Pad Berlinskog zida i kraj Hladnog rata su omogućili dodatno zbližavanje Evrope i Rusije, jedni su dobili jeftine energente i tržište, drugi investicije i tržište i to bi do dan danas trajalo da se najkasnije 2008. nije probudio ruski imperijalni duh, njen nagon da se vrati ili da joj se vrati ono što ona misli da joj pripada. Rusija je htela na veliku pozornicu, da sedi za stolom sa odraslima, a nije tome dorasla. Rusija se preračunala i to je problem sa kojim će se možda jednoga dana i sama suočiti.
DVA POSTO, PET ODSTO, NEMA PARA, IMA PARA
Da se vratim Trampu i Vensu, pa i Rubiju u Minhenu. Naime, svesni da Evropa nije bila spremna da zavuče ruku u džep, ponovo se naoruža, pošto prethodno ukapira da je vreme da se ponovo naoruža, i da pretnja nije negde tamo daleko, Amerikanci su morali da podignu ulog.
Apeli Džordža Buša Mlađeg, pa potom I Obame koji je 2010. na Samitu NATO u Lisabonu doslovce molio Evropu da izdvaja makar ono što je NATO poveljom dogovoreno (dva procenta bruto nacionalnog dohotka za odbranu) nije naišlo na sluh u evro prestonicama.
Razbijen je „argument“ Rusije da je „bliskost ulaska Ukrajine u NATO egzistencijalna opasnost za Rusiju“ zbog blizine i dužine granice
A onda je došao Tramp u prvom mandatu i kao pijani svat prevrnuo sto. Romansa je bila završena, rukavice skinute, i Evropa je ucenjena američkim preispitivanjem da će braniti „samo one koji plaćaju svoje obaveze“. Da se tu jedna stvar razjasni – ne plaća se Amerikancima, plaća se za odbranu, obukom i opremanjem armija u visini od dva odsto društvenog dohotka.
Nije puno vremena bilo potrebno da bi se Italijani odrekli ponekog kjantija i malo pršute, Nemci ponekog piva i kobasice, Francuzi kroasana i penušavca. I, kada je Tramp došao u Belu kuću januara 2017, na prste jedne ruke su se mogle nabrojati zemlje koje izdvajaju dva ili više odsto bruto društvenog proizvoda za odbranu, a od velikih zemalja je to bila samo Poljska. Kada je Tramp januara 2021. otišao, na prste te iste ruke moglo se nabrojati ko sve od 32 zemlje članice NATO ne plaća svoje obaveze.
I ne samo to, Tramp je NATO proširio za dve zemlje, Crnu Goru i Severnu Makedoniju. Prva je je i konačno pretvorila Jadransko more u NATO jezero, zaokruženo članicama, a druga je osigurala meki trbuh Zapadnog Balkana ostavljajući iza sebe samo dve zemlje, Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, obe izvan zbog srpskog faktora.
Onda je usledio 2022. ruski napad na Ukrajinu, u Beloj kući je bio Džozef Bajden i Putinova agresija je doprinela da se NATO proširi na još dve zemlje, vrlo velike i značajne – Švedsku (koja se odrekla više od 200 godina neutralnosti) i Finske (čime je nestao i čuveni politički koncept neutralnosti, odnosno „finlandizacije“).
Razbijen je „argument“ Rusije da je „bliskost ulaska Ukrajine u NATO egzistencijalna opasnost za Rusiju“ zbog blizine i dužine granice, jer sada Rusija ima još 1.350 kilometara granice sa NATO zbog Finske koja ima 5,6 miliona stanovnika i po Putinovoj logici, morala bi biti napadnuta, ali nije i neće jer NATO nije ni bio razlog nego izgovor Rusije za napad na Ukrajinu.
Ideja da kupi ili zauzme Grenland Tramp je lansirao još pre preuzimanja drugog mandata. Isprva su mu se svi smejali, ali kad su shvatili da predsednik misli ozbiljno, krenulo je češanje po potiljku. Sta hoće taj čovek? Zašto nam ovo radi?
Putin je nehotice uradio neverovatno mnogo za jačanje i širenje NATO. Možda mu neko u Briselu i Monsu jednoga dana oda priznanje kao najvećem regruteru za NATO. Da nije napao Ukrajinu, Švedska i Finska nikada ne bi bile deo Alijanse.
Usledio je i drugi Trampov mandat, lestvica je podignuta još više. Nije više dovoljno dva, već se sad traži pet dosto bruto nacionalnog dohotka. Tri i po za odbranu i jedan i po za bezbednosnu infrastrukturu – luke, aerodrome, pruge, puteve, skladišta, sve odreda objekte dvostruke namene koji će koristiti i privredi i armijama. Stoga, nisu trošak, nego investicija.
TRAMP, POLK I DE GOLOV SAN
Ceo ovaj proces ima i svoje nuspojave. Nespretan ili nestrpljiv stil Trampa i njegove administracije je probudio Evropu iz budne kome, ali je poljuljao i njeno poverenje u atlantskog velikog brata. Amerikanci nikada nisu ni imali poverenje niti su ozbiljno na Evropu i računali.
Ako se neka stvar ne može objasniti racionalno, onda treba posegnuti za nekom vrstom psihoterapije, makar i laičkog tipa. Nije, dakle, bezbednost. Šta je onda?
Tokom Hladnog rata su Amerikanci na Grenlandu imali više od 30.000 vojnika u svakom trenutku, imali su tri vojne baze i aerodrom na koji su sletali bombarderi dugog dometa B52 sa atomskim oružjem. Amerikanci su, a ne Danci, sveli broj vojnika na tek 200, ugasili dve od tri baze. Niko ih nije terao, a posebno ne Danci.
Vrhunac toga je bila takozvana „grenlandska afera“ čije ukupne posledice ćemo tek videti, ali već sada su velike.
Ideja da kupi ili zauzme Grenland Tramp je lansirao još pre preuzimanja drugog mandata. Isprva su mu se svi smejali, ali kad su shvatili da predsednik misli ozbiljno, krenulo je češanje po potiljku. Sta hoće taj čovek? Zašto nam ovo radi?
U medijima u svetu, pa čak i u Srbiji, mogli su se čuti oni koji racionalizuju sve što Tramp kaže ili uradi, pa i svaku njegovu nepodopštinu. Tako smo se naslušali nekakvih kineskih i ruskih brodova na Arktiku koji plove tik uz Grenland koji je gotovo nebranjen, a od sredine dvehiljaditih ima carte blanche od Danske da se i otcepi ako želi, pa tako taj „ogromni komad leda“ kako Tramp kaže, očas može postati ruski ili kineski plen.
Na stranu sad što nikakvih ruskih ili kineskih brodova oko Grenlanda nema, zamislimo čak i da je to tačno, da ih ima. Pa šta?
Ako je američka ili bezbednost Zapadne hemisfere koju Tramp nepozvano „brani“, ugrožena, pitanje njene odbrane je rešeno pre više od 70 godina. Naime, Amerikanci imaju bazu na Grenlandu još od 1943. godine, a posle Drugog svetskog rata, tačnije od 1951. godine imaju i sporazum s Kraljevinom Danskom prema kojem mogu da naprave kopnenih ili pomorskih baza na Grenlandu koliko im duša želi i da na ostrvu stacioniraju koliko god misle da je potrebno vojnika.
Tokom Hladnog rata su Amerikanci na Grenlandu imali više od 30.000 vojnika u svakom trenutku, imali su tri vojne baze i aerodrom na koji su sletali bombarderi dugog dometa B52 sa atomskim oružjem. Amerikanci su, a ne Danci, sveli broj vojnika na tek 200, ugasili dve od tri baze. Niko ih nije terao, a posebno ne Danci.
San francuskog predsednika Šarla de Gola o strateškoj autonomiji, pa i (od Amerike) nezavisnosti Evrope, na pomalo bizaran način, u javu združeno pretvaraju Putin i Tramp.
Ako se neka stvar ne može objasniti racionalno, onda treba posegnuti za nekom vrstom psihoterapije, makar i laičkog tipa. Nije, dakle, bezbednost. Šta je onda?
Možda je odgovor pred našim očima, na počasnom mestu, iznad kamina u Ovalnoj sobi, tik iznad Trampovog levog ramena kada primi nekog državnika u posetu, tako da svaki snimak može da „uhvati“ jedan zanimljiv lik.
Portret američkog predsednika Džejmsa Polka je neobično rešenje. Ovaj jedanaesti po redu američki predsednik nije uklesan u steni kao osnivači nacije, ni po čemu naročito svetski nije poznat. Ali, Džejms Polk (James Knox Polk, 2. novembar 1795-15. jun 1849) je zavredeo pažnju Trampa jer je reč o predsedniku koji je posle pobede u američko-meksičkom ratu propširio teritoriju Sjedinjenih Država na Kaliforniju, Novi Meksiko, Arizonu, Nevadu, Jutu, delove Kolorada i Vajominga. Tramp kao da traži nešto po čemu će istinski biti upamćen, nešto što će trajati doveka.
Ako se podsetimo da je Tramp krenuo da se igra političke geografije sa Meksičkim zalivom koji je preimenovao (niko drugi to nije priznao) u Zaliv Amerike, a potom i niz institucija nazvao po sebi, poput „Tramp-Kenedi kulturnog centra“, da novu generaciju borbenih aviona naziva F-47 jer je on 47. predsednik, te novu klasu vojnih brodova naziva „Zlatnom flotom“ (nije šala, zlato mu je omiljeno, ne samo kao boja), te da je farbao i Kanadu u „zvezzdice i pruge“ nazivajući je budućom 51. saveznom državom (siroti Portoriko nikako da se kvalifikuje) onda ne treba biti naučnik da se vidi da tog čoveka goni neka megalomanija. Grenland se ukazao kao laka meta.
Nije uspelo, bar zasad.
Ali, Evropa ide svojim putem. Ne baš bez Amerike, ali bez da sebi dozvoli da od Amerike bilo kada u budućnosti zavisi. Tu su potcenili Evropu i Rusi i Amerikanci podjednako. Evropa je bila i ostala i jednima i drugima prepreka za određenu vrstu dominacije. Bilo kako bilo, posle turbulentnog Davosa, došao je umirujući Minhen a san francuskog predsednika Šarla de Gola o strateškoj autonomiji, pa i (od Amerike) nezavisnosti Evrope, na pomalo bizaran način, u javu združeno pretvaraju Putin i Tramp.
Ne odvezujte pojaseve. Nove turbulencije dolaze.
