Zašto se u Srbiji suštinski neće promeniti ništa
Piše: Kenan Drljo
Meni kao Bošnjaku, Aleksandar Vučić nije samo loš političar.
On je iskonski politički neprijatelj.
Ne zato što „drugačije mislimo“, nego zato što je čitavu karijeru gradio na ideji koja je mene i moje tretirala kao smetnju, višak ili metu.
Imam neki „Kaspersky“ u glavi koji se pali, svetli i zavija kad god ga vidim.
To nije paranoja. To je istorijsko iskustvo.
Vučića Srbiji niko nije podmetnuo. Nije se ni „pokvario“ usput.
On je od početka deo iste mašine.
Mašine mržnje. Onaj njen deo u koji lupiš čvrgu kad zastane i uspori.
Bio je zupčanik aparata koji je proizveo Vukovar, Ovčaru, Dubrovnik, Prijedor, Višegrad, Podrinje, Sarajevo, Srebrenicu.
Deo političkog i medijskog sveta koji je omogućio da se hladnjače pune albanskih civila potapaju i zakopavaju po Srbiji.
Deo spirale zla i moralnog pada iz koje Srbija već 35 godina ne izlazi.
Sa kratkim prekidom dok je vladao DOS, Vučić je više od četvrt veka deo naše svakodnevice.
Da je Srbija država kakva nije, odavno bi bio u zatvoru.
Baš kao i njegov politički otac Šešelj – onaj koji je u kafanskim mitovima „pobedio Hag“, a u stvarnosti osuđen i odležao 12 godina za zločine protiv čovečnosti.
Ima li išta šta je Šešelj radio, a Vučić nije?
Nema!
A onda je pala nadstrešnica.
Ustao je narod. Studenti pre svih.
Konačno – evo slobode, evo demokratije, evo kraja.
Samo… polako.
Gde ste bili do sada?
Istina koju mnogi ne govore
Dvadeset pet godina dominira čovek koji je učestvovao u uništavanju života miliona ljudi u regionu. U progonima po etničkoj i verskoj liniji. U normalizaciji mržnje i laži kao državne metode.
I to većini nije bilo dovoljno?
Ne da nije bilo dovoljno – nego ga dva i po miliona građana redovno bira.
A milioni drugih ga ne smatraju dovoljno opasnim da makar izađu na izbore i sklone ga.
Kao: nije dobro, ali nije ni strašno.
Nije strašno?
Nije strašno kad radi o glavi drugima.
Postane strašno kad beton padne na „naše“.
Tu leži istina koju mnogi neće da izgovore.
Pala je nadstrešnica u Novom Sadu, na srpske glave, i odjednom je sistem nepodnošljiv.
Odjednom je korupcija zločin. Odjednom je dosta.
A pre toga?
Ratovi, zločini, ubistva, otmice, silovanja, grobnice, hladnjače, huškanje, medijsko trovanje, kriminalizacija države, razaranje institucija – to može?
Da se razumemo: nisam protiv studenata. Naprotiv.
Bravo studenti.
Bolje ikad nego nikad.
Bolje da Vučić za nešto odgovara nego ni za šta.
Svaki pritisak na ovaj režim ima smisla.
Ali to ne znači da ne smem postaviti osnovno pitanje:
Da li je stvarno ustala nova politička misao?
Da li se ta nova snaga jasno odvojila od mračnjaka devedesetih – od njihovih simbola, ideja i zločina?
Ja ne vidim da jeste. Ja vidim da nije.
Kad vidiš da studentsku kolonu ka Beogradu predvodi momak sa četničkom šubarom i kokardom, a da to ne izazove jasan, glasan i trenutan otklon – znaš koliko je sati.
Na svoju glavu može staviti šta hoće.
Ali ne može predvoditi kolonu koja tvrdi da donosi novu Srbiju.
Ako može – onda ta Srbija nije nova.
Problem nije samo taj momak.
Problem je tišina oko njega.
Simboli su politički test inteligencije i karaktera.
Na tom testu se palo.
Milo Lompar
Studenti su tražili odgovornost.
Sada traže izbore.
A na izbore se ide sa listom.
Ko će biti na toj listi – videćemo.
Jedno od najpominjanijih imena je Milo Lompar, profesor književnosti.
Smiren, elokventan, odmeren – na prvi pogled.
Deluje kao čovek mere. Kaže da neće o Kini jer se ne razume. Neće o ekonomiji jer nije ekonomista.
I to jeste osveženje.
Konačno neko ko ne glumi eksperta za sve.
Ali onda, gle čuda – za Srebrenicu odjednom ne treba struka.
Profesor književnosti odjednom zna: U Srebrenici nije bilo genocida!
Nije pravnik, ali zna da presudi onome o čemu su međunarodni sudovi već presudili.
Baš tu nestane potreba za kompetencijom.
Baš tu proradi samopouzdanje.
Baš tu se akademska skromnost istopi.
Zašto baš tu?
Zato što je tu pravi ispit srpskog društva.
Moralni i civilizacijski.
I zato se tu najčešće pada.
Eto kontinuiteta.
Ništa novo.
Ista matrica: pristojan ton, nepristojna suština.
Fino odelo, miran glas, uredna rečenica – stara poruka.
Profesor Lompar je pisao predgovor doktoru Radovanu Karadžiću – prvom predsedniku Republike Srpske i na doživotnu robiju osuđenom ratnom zločincu – i preporučivao njegove stihove.
„Nije baš kao Miljković, ali nije ni loš“, tepa mu profesor.
Da ne pomislite da je u pitanju ratni zločinac, nego neshvaćeni pesnik.
To je ta ista stara kulturna tehnologija:
operi zločin stilom.
umanji ga tonom.
zamaskiraj ga rečnikom. Bogoumilno se osmehni.
Hoće li Srbija iz ovoga iznedriti čoveka ili generaciju koja će napraviti stvarni rez?
Koja će jasno reći šta je bilo pogrešno?
Koja će tražiti oproštaj, pružiti ruku, promeniti kurs i krenuti dalje?
Ja to ne vidim.
Ne vidim nov, zdrav građanski konsenzus.
Ne vidim dubinski otklon od ideja koje su nas dovde i dovele.
Zato znam da studenti neće suštinski promeniti Srbiju.
Mogu uzdrmati vlast.
Mogu srušiti Vučića.
Mogu otvoriti pukotinu.
Ali promena vlasti bez promene kursa je jedno veliko ništa.
To je smena ljudi na istom putu. Brod koji menja posadu a zadržava kurs. Štafeta.
U čemu je suštinska razlika između Vučićevog „Srpskog sveta“ i Lomparovog „Srpskog integralizma“?
Gde je razlika u odnosu Vučića i Lompara prema Bosni, Crnoj Gori, EU, Rusiji, Srebrenici, Kosovu, NATO-u, zločinima devedesetih?
Je li vidi neko?
Navedite mi jednu tačku tog „wind of change“ koja je stvarni zaokret, a ne stilska korekcija.
Ako se nešto u Srbiji i promeni, biće to promena na isto.
U najboljem slučaju – promena na slično.
Ili, bez iluzija, kako je Branimir Štulić rekao:
„Četrdeset godina smo slušali zavijanje vukova, sada ćemo četrdeset godina slušati blejanje ovaca.”
