Evolucija razvoja NIS-a imala je dosta pozitivnih strana, ako se prenebregne „nulta tačka“ koja se ticala direktne pogodbe, mimo tržišne procene vrednosti kompanije. Ruska strana je pak spočitavala prodaju „mačke u džaku“ s obzirom na ogroman minus koji je pronašla revizijom poslovanja, ali se dobro obezbedila niskom cenom rudne rente (tri odsto) i što je važnije više nego jeftinom ulaznicom za faktički monopolističku poziciju na tržištu. I dok su Rusi u svakom momentu znali šta žele sa NIS-om, a to je pre svega politički uticaj u ovom delu Evrope, Srbija je dobrovoljno odustala od kontrole poslovanja i uvećanja vrednosti sopstvene imovine.
Piše: Nenad Gujaničić
Da nije bilo studentskog pokliča „pumpaj“, koji se odomaćio lani u svakakvim prigodama, skraćenica NIS
je komotno mogla poneti titulu reč godine. Počev od januara kad je zvanično upućena pretnja sankcijama, pa sve do stupanja američkih mera u oktobru, slučaj NIS je u kontinuitetu zaokupljao pažnju javnosti.
Tek godinu dana pošto se najbolja domaća kompanija našla u epicentru svetske geopolitike, obrisi rešenja počeli su da se naziru i to tek sa gotovo potpunim odumiranjem njenog poslovanja. Sasvim očekivano, srpska država bila je inferiorna u pronalaženju rešenja ove krize, a ostaje da se vidi da li će sa novim strateškim partnerom pokušati da izdejstvuje ravnopravnije relacije u odnosu na totalnu nezainteresovanost kontrole poslovanja NIS-a pod ruskom upravom.
NETRANSPARENTAN KARAKTER
Američke sankcije NIS-u nisu prvo dešavanje u kom se ta kompanija pojavila kao glavna tema ovdašnje
javnosti, stavljajući u drugi plan neke druge bitne događaje. Slično kao što je na momente bacao u senku
veliku društvenu krizu nakon pada nadstrešnice, privatizacija NIS-a krajem 2008. punila je stupce štampe dok se uporedo odvijao slom svetskog finansijskog sistema.
Sama privatizacija imala je izraženo netransparentan karakter, što je proisticalo iz činjenice da je prodaja NIS-a bila deo šireg političko-ekonomskog sporazuma. Buru u javnosti nije sprečio ni širok politički konsenzus, s obzirom da su skoro svi politički činioci (i vlast i opozicija) podržali rusko-srpski energetski sporazum.
Dok su Rusi u upravljačke odbore postavljali direktore sa iskustvom i visokim nominalnim obrazovanjem, srpska strana nije mogla da dobaci dalje od politike javnog preduzeća kao partijskog plena
Taj dogovor, osim prodaje kontrolnog paketa NIS-a od 51 odsto za sumu od 400 miliona evra, predviđao je i prolazak gasovoda Južni tok kroz Srbiju, te modernizaciju i proširenje skladišta gasa Banatski Dvor.
Sve skupa gledano, Srbija je trebalo da obezbedi pretpostavke energetske stabilnosti, sigurnost i direktno snabdevanje zemlje prirodnim gasom i njenu značajnu ulogu u ubiranju tranzitnih taksi.
Neformalni deo sporazuma podrazumevao je nastavak ruske podrške u Savetu bezbednosti u očuvanju
suvereniteta zemlje na teritoriji KiM.
I dok su Rusi u NIS ušli koliko početkom 2009. godine, konstatujući gubitke veće od zvanično objavljenih izveštaja, te preuzeli većinsko vlasništvo u skladištu gasa, obećanje o izgradnji Južnog toka i zvanično je otišlo u istoriju krajem 2014. godine. Razlog – „miniranje“ projekta od strane EU i Bugarske, pa su lukrativni efekti od tog gasovoda ostali samo na nivou obećanja, a u godinama po potpisivanju energetskog sporazuma bili su glavni argument u javnoj polemici oko niske transakcione cene NIS-a.
Istina, Srbija je šest godina kasnije dobila konekciju na Turski tok, ali sa velikim propuštenim prihodima i
značajno manjim kapacitetom.
POLITIKA PREČA OD REVIZIJE
Ovo je verovatno bila dobra prilika u kojoj je Srbija mogla da se angažuje na reviziji energetskog sporazuma, s obzirom da je i proširenje skladišta u Banatskom Dvoru godinama odlagano i ovde za razliku od Južnog toka nije postojao argument uticaja „treće strane“. Umesto toga, u široj javnosti preovladao je značaj političke komponente sporazuma, premda Srbija nije uspela da zadrži suverenitet na delu teritorije.
Sama evolucija razvoja NIS-a imala je dosta pozitivnih strana, ako se prenebregne „nulta tačka“ koja se
ticala direktne pogodbe, mimo tržišne procene vrednosti kompanije. Ruska strana je, pak, spočitavala prodaju „mačke u džaku“, s obzirom na ogroman minus koji je pronašla revizijom poslovanja, ali se dobro
obezbedila niskom cenom rudne rente (tri odsto) i što je važnije, više nego jeftinom ulaznicom za faktički
monopolističku poziciju na tržištu.
„Zlatna era“ profitabilnosti NIS-a nastupila je neposredno po ulasku Rusa u firmu, kad su dobrano
iscrpljene domaće rezerve sirove nafte, kojima je do tada tehnološki zaostala kompanija teško pristupala
Ugovor je podrazumevao i ulaganje pola milijarde evra za modernizaciju Rafinerije u Pančevu i maloprodajnu mrežu, koje je došlo putem kredita od Gazproma, koji je NIS godinama uredno servisirao.
Nije bilo neke velike razlike i da je NIS kredit povukao od komercijalnih banaka, pa čudi i dan danas
uvrežena teza o milijardama evra ruskih ulaganja.
NIS je pod vođstvom ruske strane postao tehnološki moderna kompanija koja je negativno poslovala
samo u vreme pandemije i sasvim izvesno u 2025. godini kad je u prvih devet meseci pretrpela blagi
gubitak, koji je stupanjem sankcija u u oktobru potom značajno produbljen.
„Zlatna era“ profitabilnosti NIS-a nastupila je neposredno po ulasku Rusa u firmu, kad su dobrano iscrpljene domaće rezerve sirove nafte, kojima je do tada tehnološki zaostala kompanija teško pristupala.
U svega nekoliko godina ostvareni su profiti koji su nadmašili vrednost kupoprodajnog ugovora, pa je sve
potom bio čist ćar, zajedno sa vrednom neposlovnom imovinom koju je NIS posedovao.
NIS je u epohi Rusa imao i neke teške godine poslovanja, poput velike naftne krize 2015-2016. godine, kad je cena sirove nafte oborena ekspanzijom proizvodnje u škriljcima, tokom pandemije i prošle godine sa ograničenjima u operativnom poslovanju, i naposletku gašenjem Rafinerije nakon stupanja sankcija na
snagu.
Vrhunac profitabilnosti postignut je 2022. godine usled izbijanja rata u Ukrajini, a neto rezultat
kompanije je dostigao skoro 800 miliona evra.
Istina, država se nekoliko puta upetljala u poslovnu politiku NIS-a, ali i to je bilo u skladu sa šićardžijskim odnosom koji je od starta negovala
I dok su Rusi u svakom momentu znali šta žele sa NIS-om, a to je pre svega politički uticaj u ovom delu
Evrope, delimično predstavljen i kroz kredibilno funkcionisanje naftne kompanije, Srbija je dobrovoljno odustala od kontrole poslovanja i uvećanja vrednosti sopstvene imovine. Dok su Rusi u upravljačke odbore postavljali direktore sa iskustvom i visokim nominalnim obrazovanjem, srpska strana nije mogla da dobaci dalje od politike javnog preduzeća kao partijskog plena.
Menadžment koji akcionarima, i u svega nekoliko godina, ne uveća vrednost imovine obično je osuđen na traženje novog posla
Verovatno su ruskoj strani u početku bila pomalo čudna imenovanja drugog po veličini akcionara, ali su brzo shvatili signal koji je govorio da firmom mogu upravljati kako im volja, ne obazirući se preterano na drugu stranu.
Istina, država se nekoliko puta upetljala u poslovnu politiku NIS-a, ali i to je bilo u skladu sa šićardžijskim
odnosom koji je od starta negovala.
NEMARNOST SRPSKE STRANE
Najpre, ubedila je Ruse da preuzmu Petrohemiju, premda se menadžment NIS-a godinama protivio kupovini tog petrohemijskog biznisa, od koga je prethodno jedva naplatio goleme dugove i to u većoj meri njihovom konverzijom u kapital. Iste godine, Vlada Srbije isposlovala je i bolju preraspodelu rekordne dobiti iz 2022. godine i to na štetu manjinskih akcionara, s obzirom da je primila novčanu donaciju umesto linearne raspodele vanredne dividende.
Osim činjenice da je rudna renta ostala na nepromenjenom, niskom nivou, cena tih ustupaka teško da će se ikada saznati.
Takav odnos dva najveća akcionara prema kompaniji doveo je do poražavajuće činjenice da je berzanska vrednost NIS-a, neposredno pred uvođenje američkih sankcija iznosila tek oko milijardu evra, što je manje od cene iz privatizacije od pre 17 godina, kad se ona prilagodi za inflaciju. Menadžment koji akcionarima, i u svega nekoliko godina, ne uveća vrednost imovine, obično je osuđen na traženje novog posla, ali ovde to svakako nije bio slučaj s obzirom da je NIS od same privatizacije bio sve samo ne običan ekonomski projekat.
Ono što je u aktuelnom momentu još važnije, spomenuti netržišni odnosi i nemarnost srpske strane doveli su do slabih procena i neprepoznavanja rizika, posebno po izbijanju rata u Ukrajini, koji su prošle
godine eskalirali u gotovo nerešivu krizu. Našavši se u geopolitičkoj areni između dve svetske sile, što je
prosto cena pogrešnih odluka i nečinjenja iz prošlosti, srpska strana se suočila sa mogućim scenarijima u
kojima se svakako broje gubici.
SUVERENA DRŽAVA I IMOVINA
I dok je aktuelna vlast u izvesnoj meri uspevala javnosti da prikaže sopstvenu nevinost na poprištu velikih geopolitičkih sila, bilo je gotovo nemoguće sakriti činjenicu da srpska strana ni u jednom momentu nije važila kao mogući pretendent na kupovinu ruskog vlasničkog udela. Štaviše, bila je sve vreme na margini te političko-ekonomske krize, katkad u grotesknoj poziciji bez posedovanja osnovnih informacija o tokovima njenog rešavanja.
Država mora da koristi vlasnička prava u strateški značajnim kompanijama, kao što
mora i da insistira na poštovanju zakona od investitora odakle god dolazili
Stoga je u fokus javnosti dospela priča o „važnom“ povećanju vlasničkog udela srpske strane za pet
procenata koji bi, tobože, trebalo da bude garant „da ćemo se u budućnosti barem nešto pitati“.
Suštinski, novih pet odsto akcija ništa bitno neće promeniti, osim što će za toliko povećati udeo srpske
strane u raspodeli dobiti.
Mnogo važnije ostaje pitanje pristupa jedne suverene države u tretiranju sopstvene imovine. Ne samo
kad je NIS u pitanju, država mora da koristi vlasnička prava u strateški značajnim kompanijama, kao što
mora i da insistira na poštovanju zakona od investitora odakle god dolazili.
Ako na tim poljima ne bude došlo do značajnih promena, novo partnerstvo u NIS-u koje je na vidiku izvesno neće doneti mnogo dobrobiti.
