Čuvajmo vreme, čuvajmo ljude. Oni nas čine onim što jesmo. Moj karakter se oblikovao kroz razne ljude, i poslove koje sam obavljala, kao i posao koji sada radim. Zato zapisujem, da se ne zaboravi čedno vreme kroz koje smo prohujali.
Piše: Radica Milovanović
Sa devetnaest-dvadeset godina, počela sam da radim preko omladinske zadruge kao kafe kuvarica u Ljubljanskoj banci u Maršala Tita. Bio je to kraj osamdesetih godina prošlog veka. Radila sam naredne tri godine bez dana godišnjeg odmora.
Preko leta, juli – avgust su me primali u radni odnos da bih mogla da zadužim kafu, sokove i ostalo, u septembru su me vraćali na omladinsku. Od tri godine rada, imam šest meseci radnog staža.
Dobila sam taj posao preko strine, koja je takođe radila isti posao u istoj banci. Od familijarnog odnosa, postale smo koleginice. Ona me je učila poslu.
Radile smo u belim mantilima, kao lekari i medicinske sestre. To nam je bila uniforma. Ponedeljkom su se donosili svi mantili, a uvek je morao postojati rezervni, zbog mogućeg prljanja.
Mislim, mi smo donosili od kuće, niko nam nije prao. Meni tek punoletnom derletu je to delovalo smešno. Međutiiiiim, sve je bilo osim smešnog.
Dolazile smo na posao u sedam ujutro.
Odmah se uključivao šporet, stavljao lonac od recimo 10 litara vode da se greje, kad stignu direktori da provri. Odatle se čitavo radno vreme uzimala i dolivala voda za kuvanje kafe ili čaja.
A, kuhinja ogromnaaa, ona profi sa šporetima na sredini, srebrnim frižiderima. Verovatno je tu nekada bila kuhinja restorana.
Znalo se ko šta pije. Nosilo se direktorima i njihovim sekretaricama, moralo se znati ko pije bez šećera, ko sa malo šećera, ko slatku kafu. Ko sa vodom, ko sa sokom, ko pije čaj. Dok voda ne provri, ne dođu ostali kuvale smo sebi kafu da popijemo, jer za kasnije se nije znalo da li ćemo stići.
Sistem je bio da se ređaju šoljice po redovima, sipa u svaku. Prilikom ređanja, bez šećera su okrenute levo, sa šećerom desno, poluslatke pravo. Majko mila ko će to upamtiti!
Kuvanje kafe za šest spratova, na sedmom smo bili mi, sa po četiri kancelarije bilo je jednostavno. Svaka je imala svoj sprat. Radile su sa nama bata Vesna i bata Olga. Nas četiri, strina glavna, najstarija, koja se javljala na telefon i zapisivala porudžbine. Za njih je sve bilo besplatno.
Sa druge strane je bio šank, gde je Kaća (sa meko ć), kuvala za ’radničku klasu’. Kuvala kafe koje su oni plaćali, samo za diše je bilo besplatno. Kasnije sam i tamo radila. Iz sudopere nisam izlazila. Sudopera mi je svuda bila suđena. Polomljenih čaša, šolja, tacni onoliko, toliko i posekotina. Kako meni, tako i ostalima.
Elem, ujutro je trebalo nositi deset kafa, deset kiselih voda/sokova na srebrnoj tacni, liftom. Ne sme ništa da se prospe, a puni se do vrha.
- Kako ću to, bokte!
Prosipala sam naravno kad lift stane pa drmne, vraćala se da brišem, dosipala, vraćala se da nosim, poslužim kao red nalaže. Menjala ušljiskani mantil. Prvo tacna, pa šoljica, onda kisela ili sok. Sa sve osmehom. Diša te i ne pogleda, sekretarice kako koja.
Bila je jedna Neda. Na svakih sat vremena je poručivala kafu. Slovenka.
- Nedo, za koga je kafa? – da bi znale kakvu da skuvamo.
- Za putnika namernika, neka stoji. Bez šećera, imam ja šećer ako zatreba.
Za sat vremena smo nosile sledeću kafu, vraćale praznu ili punu šoljicu.
Bilo je sastanaka, gde su dolazili razni direktori, boktepitočega, gde se nosilo po 20, 30 kafa. Pomagale smo jedna drugoj, jedna nosi kafe, druga kisele vode.
Rk lift, prolazak pored sekretarice i u tišini unošenje kafa, ređanje iza njih, dok oni gledaju u papire. Jedan od diša je bio Sretenović, pokojni muž glumice Jelice Sretenović. Viđala sam je često. Koka je tad bila popularna (Bolji život).
Izveštila sam se vremenom i nosila žmureći pune poslužavnike.
Kao najmlađa išla sam po doručke. Nije mi smetalo.
Beograđanka, Mek kad se otvorio na Slaviji, Polet po girice, nekad u pekaru. Tada je bilo malo pekara po centru grada. Pravile smo sendviče, kupovale pečene piliće, viršle, salame, kobasice, vruć hleb…
London preko puta, na uglu Borovo s cipelama, Beograđanka, Kluz, SKC, JDP i divna poslastičarnica Zlata… sve sam radnje znala napamet. I čuvena knjižara sa leve strane, gde sam ostajala satima (zaboravila sam joj ime). Ogromna sa velikim stolom na sredini, brstila sam šta bih kupila da čitam, jer je tada slabo bilo preporuka za čitanje. Kasnije sam kupovala na kolima na Bulevaru.
Na ćošku je bila Apoteka Beograd, koja je jedina radila celu noć. Tu sam ujutro zaticala red sa ženama, ponekim muškarcem, koji su donosili urin za najbrže utvrđivanje trudnoće. U teglicama, kutijama od senfa. Nosila sam i ja komšinicama, dizala rezultate i saopštavala dobre ili loše vesti o trudnoći.
Volela sam tu ulicu, moj grad, opuštene ljude, nasmejane, bezbrižne.
Posao mi je bio posle nekog vremena smešan. Išla sam na zamene u Jagićevu, Zagrebačku, Čika Ljubinu gde sam srela Dragana Bjelogrlića i uredno mu se javila. Pa znamo se jebote.
Rad sa Kaćom (sa meko ć), za radničku klasu mi je bio teži. Skupljala sam šoljice i pepeljare s pikavcima po restoranu, otpatke od hrane, čistila sto, prala šoljice, čaše, dolivala vodu, kuvala kafe, sipala sokove, kiselu, naplaćivala…Stajala sam po čitav dan. Najveća gužva je bila kad im je pauza. To je bilo računovodstvo, trezor, šalterske radnice. Svi smo se znali, svi smo se zezali, s Kaćom (sa meko ć), je to moralo tako biti.
Početkom devedesetih se menjala klima, počela su šuškanja da se Jugoslavija raspada, da ne može više biti Ljubljanska banka, Slovenija se otcepljuje, već da će postati Slavija banka.
- Daj bre, ko daje ime banci Slavija, kao mesara da je. Drugarica mi radi u mesari Slavija jebote.
Postala je Slavija. Krstila sam se ’kumovima na banku’.
Mogla sam ostati tu, ali nisam. To je već druga priča.
Bolje što nisam. Raspala se na kraju.
Nekako se u tim vremenima podrazumevao rad ako ne studiraš. Ja nisam iz glupih razloga. Nisam ostala ni da radim u Dušku Radoviću (pozorištu), kao šminkerka, iz još glupljih razloga. Te razloge sebi nikad nisam oprostila.
Kuvala sam kafu u banci da bih bila svima dobra. Sebi najmanje.
Nastavci mog rada su bili još gori. Nije mi žao. Upoznala sam gomilu ljudi sa kojima se i danas družim. To je najveće bogatstvo sa svih tih radnih mesta. Ljudi, prijateljstva su u stvari najveće bogatstvo. Sve drugo je prolazno.
Upoznali su i moja kičma i zglobovi koji me i dan danas sećaju na sve fizičke poslove koje sam radila. Poslovi za koje mozak ne treba, samo osmeh, ljubaznost i nadasve kućno vaspitanje.
Devedesete su tek nesrećna priča za sebe. Tada je krenuo strmopizd koji traje do danas.
Danas kada prođem kroz Maršala Tita, za mene će se zauvek tako zvati, ne prepoznajem ništa.
Nikle su nove zgrade, čudesne građevine koje ne pripadaju mom starom Beogradu koji me je stvorio. Ovaj sad je moderan, plastičan, sa istim takvim cvećem i ljudima. Ulicom se voze automobili ne znam koje marke. Od fiće, keca, bube nisam odmakla. Pregazilo me vreme.
A, opet nije mi jasno odakle narodu novac da vozi tako skupa kola. Gde ti rade, koliko zarađuju. Jesu li svi članovi esenesa? Odakle im novac za stanove, Maldive i ostale destinacije? Ništa tu meni nije jasno. Taj Andrićev Venac koji je bio pored moje banke sam obožavala. Jednom sam bila tu na koncertu Galije, bilo je besplatno nešto. Sad ne sme da se priđe.
Ukinuta nam je sloboda.
I zato, čuvajmo vreme, čuvajmo ljude. Oni nas čine onim što jesmo. Moj karakter se oblikovao kroz razne ljude, i poslove koje sam obavljala, kao i posao koji sada radim. Zato zapisujem, da se ne zaboravi čedno vreme kroz koje smo prohujali.
Iako živim u istom gradu od rođenja, ne prepoznajem ga. Prepoznajem samo moje ljude iz svih vremena u kojima sam živela.
