Po čemu bi bolje bilo egzistirati u beogradskim naseljima sa leve strane Dunava, s komarcima i bez kanalizacije, i prelaziti svakodnevno Pančevački most, umesto da vam život, kao Zvonku Bogdanu, teče u laganom ritmu svoje varošice uz znatnu uštedu vremena i živaca? Fabrika je imenica koja u gradovima kao što je Nova Varoš nema množinu. Svega nekoliko domaćinstava seju krompir na veliko ili proizvode čuveni Zlatarski sir. Razvijenost poljoprivrede najbolje oslikava anegdota vezana za ovdašnjeg studenta istorije, koji je spremajući ispit vezan za poljoprivredu u srednjem veku, fascinirao beogradske kolege, budući da je bez greške i učenja znao šta je ralo, šta ruda, šta jaram, šta teljeg, šta drljača… A fascinirao ih je, jer se u našim krajevima zemlja i dalje obrađuje kao pre 500 godina.
Piše: Srećko Gujaničić
Foto: Ljubivoje Vranić i Dejan Marinović
Ušuškana u dolini, u podnožju Zlatara, na pola puta, onog magistralnog, između Beograda i Bara, nalazi se Nova Varoš. Tu, u gradiću od oko osam hiljada stanovnika, trošim svoje dane i ja, dipl. filozof Beogradskog univerziteta, i pišem ovaj tekst o životu na periferiji države Srbije, koja se i sama nalazi na periferiji kontinenta kome pripada.
Ili ako promenimo perspektivu, na tromeđi Srbije, Crne Gore i Bosne, tj. tamo gde se od pamtiveka cepaju i dele civilizacije i carstva.
Sad već davne 2015. je iz novovaroške gimnazije izašlo tri odeljenja, dva matematička i jedno jezičko, dok danas, deset godina kasnije, gimnazija radi u okviru Srednje škole, nakon spajanja sa tehničkom, i upisala je u ovoj školskoj svega 13 (i slovima: trinaest) učenika prirodno-matematičkog smera.
IZMEĐU „BELOG ANĐELA“ I PRAZNIH KLUPA
U podnožju Zlatara, samo sa druge strane, nalazi se manastir Mileševo, a u njemu grob Svetog Save, prva štamparija u Srba, kao i freska Belog Anđela, koja je kao deo evropske baštine među prvima pozdravila Ameriku kad se uspostavila satelitska veza između dve obale Atlantika. Na šezdeset kilometara od nas je Višegrad, koga su veliki vezir Sokolović i nobelovac Andrić zadužili svojim graditeljskim tj. književnim trudom.
Na sličnoj udaljenosti je i „Užice s vranama“ u kome odskora počiva veliki Ljubomir Simović. Ako bismo skrenuli s puta malo ulevo došli bi do Tare i Kusturica. Otprilike, ono najvrednije u našoj kulturi nam je sve ublizu, a opet smo nekako od svega daleko.
Pojedinci, a od skora i cele porodice, napuštaju ove kraje u potrazi za boljim životom. Mali je broj onih koji se vraćaju u rodni grad, od svake generacije jedva desetak posto. Zašto je to tako kad neka sociološka istraživanja pokazuju da su najbolje živi u manjim mestima i na malo većoj nadmorskoj visini, a Nova Varoš ispunjava oba ta uslova?
Najveći broj zaposlenih vezan je za javni sektor. Opštinska administracija, prosveta, zdravstvo, policija i ostale delatnosti državno-činovničkog tipa sigurne su luke za dobar deo građana i od njih, uz penzionere, zavisi vitalnost čaršije
Da li su u pitanju samo ekonomski razlozi ili ima nešto i u psihologiji mase? Po čemu bi, recimo, bolje bilo egzistirati u beogradskim naseljima sa leve strane Dunava, s komarcima i bez kanalizacije, i prelaziti svakodnevno Pančevački most, umesto da vam život, kao Zvonku Bogdanu, teče u laganom ritmu svoje varošice uz znatnu uštedu vremena i živaca?
Ali bez obzira na sve pomenuto ljudi samo odlaze.
ŠKOLA KAO SVEDOK DEMOGRAFSKOG SLOMA
Pošto radim u srednjoj školi kao nastavnik, mogu lako posvedočiti kako se svake godine suočavamo sa posledicama lošeg nataliteta i odliva stanovništva. Sad već davne 2015. je iz novovaroške gimnazije izašlo tri odeljenja, dva matematička i jedno jezičko, dok danas, deset godina kasnije, gimnazija radi u okviru Srednje škole, nakon spajanja sa tehničkom, i upisala je u ovoj školskoj svega 13 (i slovima: trinaest) učenika prirodno-matematičkog smera. Društveno-jezičkog nema.
Slična situacija je i u Priboju na Limu, gde sam takođe zaposlen. Iz Pribojske gimnazije je pre pet godina izašlo 88 učenika, dok danas ima svega 36 maturanata.
Primer je farma od 70 krava u selu Kućanima, do koje nedostaje kilometar asfalta sa glavnog puta. Kućanci žale što nisu u čajtinskoj opšini, gde su nekada pripadali, jer ih „Stamat ne bi zaboravio“. Posebno što je reč o porodici u kojoj ima tri generacije muških glava.
Razlog za odlazak iz zavičaja, ako izuzmemo školovanje, jeste pre svega pitanje zaposlenja.
DRŽAVA KAO POSLODAVAC I GRANICA RAZVOJA
Fabrika je imenica koji u gradovima kao što je Nova Varoš nema množinu. Uglavnom se sve svodi na jednu ozbiljniju firmu, dok su ostala preduzeća, na nivou manufakture. Od porodičnih biznisa najzastupljenija je prerada drveta i određene uslužne delatnosti. Najveći broj zaposlenih vezan je za javni sektor. Opštinska administracija, prosveta, zdravstvo, policija i ostale delatnosti državno-činovničkog tipa sigurne su luke za dobar deo građana i od njih, uz penzionere, zavisi vitalnost čaršije.
Otvaranje neke nove fabrike bi sigurno popravilo tu „krvnu sliku“, ali gde naći radnike, posebno kvalifikovane? Stanovništo je staro, a omladina, ono malo što je ima, ne sanja iste snove kao njihovi očevi i majke. Život na visokoj nozi za mnoge je imperativ.
Bračni parovi, ostvareni i kao akademski građani i kao roditelji i kao svetski putnici, koriste blagodeti online poslovanja i nezdravu gradsku sredinu menjaju za zlatarsko ili murteničko selo. Plastenik obavezno ide uz dom, a tu su i sve ostale pogodnosti za kvalitetnu ishranu.
Drug koji radi u inostranstvu i dolazi jednom godišnje kad mu to prilike dozvole, priča zimus kako zbog prirode posla putuje po celoj Evropi i da više nigde nije sjajno. Često boravi u Hrvatskoj, u kojoj Nepalci u Zagrebu i na primorju odrađuju važne poslove.
„A šta je sa Slavonijom?“, pitam ga.
„Slavonija je prazna“, odgovara. „Uz auto-put primetiš da u nekom naseljenom mestu gori jedna sijalica i znaš da je untura neki zaboravljeni starac ili starica. Većina njiva je zaparloženo.“
Ipak, prednost Hrvatske je što mogu lako po Evropi. Moj drugar ima nameru da se vrati u Novu Varoš, ali sa hrvatskim papirima, i da kao uskok, odlazi na privremene poslove. Nema nameru da se tamo i zadržava.
POLJOPRIVREDA ZAGLAVLJENA U PETOM VEKU
Poljoprivreda je kod nas usitnjena, svega nekoliko domaćinstava seju krompir na veliko ili proizvode čuveni Zlatarski sir. Ako dodamo da je u većini sela, pored zime koja traje šest meseci, loša putna, saobraćajna i elektirčna infrastruktura, mnogim meštanima je nastavak školovanja ili usavršavanje u nekom zanatu mnogo bolja alternativa, nego ostanak i tavorenje na vekovnim ognjištima.
O razvijenosti poljoprivrede u ovim krajevima možda najbolje oslikava anegdota vezana za ovdašnjeg studenta istorije, koji je spremajući ispit vezan za poljoprivredu u srednjem veku, fascinirao beogradske kolege, budući da je bez greške i učenja znao šta je ralo, šta ruda, šta jaram, šta teljeg, šta drljača… A fascinirao ih je, jer se u našim krajevima zemlja i dalje obrađuje kao pre 500 godina.
Starije osobe koje nisu preterano zahtevne, i zadovoljavaju se udobnim krevetom, šetnjom i čistim vazduhom. U ostalom, to je bio i doskorašnji moto ovdašnje turističke organizacije koja reklamira našu destinaciju kao „mesto gde se dobro spava“. Za nešto više, očigledno, nismo još dorasli.
U stvari, ne baš tako, jer smo u međuvremenu dobacili do IMT-539 ili Rakovice 65, tu negde, ali to bi otprilike bilo to. Oni koji malo ozbiljnije zagrizu u celu priču, moraju biti spremni na veliki rad i često neplanirane izdatke.
Primer je farma od 70 krava u selu Kućanima, do koje nedostaje kilometar asfalta sa glavnog puta. Kućanci žale što nisu u čajtinskoj opšini, gde su nekada pripadali, jer ih „Stamat ne bi zaboravio“. Posebno što je reč o porodici u kojoj ima tri generacije muških glava.
SEOSKI PIONIRI DIGITALNOG DOBA
Ono što može biti zanimljivo u poljoprivredi jeste dolazak obrazovanih ljudi na zapuštena seoska imanja. Nekoliko slučajeva u novovaroškom kraju može poslužiti za primer. Bračni parovi, ostvareni i kao akademski građani i kao roditelji i kao svetski putnici, koriste blagodeti online poslovanja i nezdravu gradsku sredinu menjaju za zlatarsko ili murteničko selo. Plastenik obavezno ide uz dom, a tu su i sve ostale pogodnosti za kvalitetnu ishranu.
Verujem da će ovi „pioniri zdravog života“ biti uzor budućim generacijama kako da žive lepo, bez stresa, uz čist vazduh i zdravu hranu.
Oni koji su napustili rodni grad, pa se u njega vraćaju o praznicima, naslednicima otrkivaju strme uličice svog detinjstva gde saobraćaj nije gust ili ga uopšte nema, pa su kao takve prijemčive za zimske sportove. Niko od njih, međutim, ne ostavlja novac u gradu, pa je zapažanje lokalnog šereta da smo sezonu odradili na pičiguzu (sklisku) sasvim na mestu.
Preteča tih pionira jeste moj profesor fizičkog vaspitanja. Profesor je u penziji, ali za razliku od mnogih, nije zapustio svoje seosko domaćinstvo, pa danas na pijaci prodaje rakiju, med i plodove vrta. Moj otac mu je redovna mušterija, i često kaže za svog kolegu kako je „budućnost svih prosvetnih radnika u Varoši“, pošto će mnogi, zbog manjaka norme, kućni budžet puniti iz alternativnih izvora.
TURIZAM BEZ SADRŽAJA I SADRŽAJ BEZ PUBLIKE
Mnogi su ovde videli šansu u turizmu. Pogodnost za tu vrstu delatnosti su bile bogomdane, budući da je Zlatar jedna od najlepših srpskih planina, sa tri jezera u okolini i samim gradom u podnožju.
Pre petnestak godina napravljena je i žičara-četvorosed koja se, dužine oko kilometar, spuštala do Nove Varoši. Jedan deo strmine, kao i blizina magistralnog puta, mane su ovog projekta, ali su mogle, biti oklonjene ili bar minimizirane. Sve ostalo je bilo dobro.
Problem je, međutim, što je sama staza, menjajući menadžment, sastavila jedva pet, šest godina rada. Ono što je trebalo da bude glavni brend, sad je gomila gvožđa, nalik arheološkom artefaktu neke minule civilizacije. Ista sudbina je zadesila i zip-lajn, koji je radio samo jedno leto.
Ono što trenutno može da se ponudi gostima na našoj planini jeste omanja staza za sankanje, na kojoj u piku zimskog raspusta ume biti gužva, kao i blagi usponi nekadašnjih staza na kojima entuzijasti iz grada uče decu osnovama skijanja.
Oni koji su napustili rodni grad, pa se u njega vraćaju o praznicima, naslednicima otrkivaju strme uličice svog detinjstva gde saobraćaj nije gust ili ga uopšte nema, pa su kao takve prijemčive za zimske sportove. Niko od njih, međutim, ne ostavlja novac u gradu, pa je zapažanje lokalnog šereta da smo sezonu odradili na pičiguzu (sklisku) sasvim na mestu. S tim bi se složili i ugostiteljski radnici, kojima je pazar iz godine u godinu sve manji.
ZAŠTO VAROŠ „DOBRO SPAVA“ DOK ŽIVOT ODLAZI?
Na samom Zlataru nekada su postojala dva hotela, Panorama i Centar. Oba su pravljena po najvišim standardima ondašnih vremena. Posebno Centar koji je bio idealno mesto za lečenje i oporavak osoba sa kardiovaskularnim problemima.
Rešavanje vlasničkih odnosa koje je trajalo decenijama doveli su do toga da ova dva vredna objekta budu van funkcije. Ostali hoteli, ima ih još par, nemaju kapacitet gore pomenutih. Recimo, bazen ili ozbiljniju konferencijsku salu.
Jedina šansa da Zlatar koliko toliko parira Zlatiboru jeste da sam grad Novu Varoš učinimo bazom. Infrastruktura je tu. Plus neki bolji hotel u gradu, kakav, recimo, ima jedno Rudo. Problem je, međutim, što smo u mnogim stvarima zakasnili i mnoge šanse propustili.
Smeštaj u privatnim apartmanima je bio jedno vreme popularan, pa su mnogi sugrađani počeli da ulažu u tu vrstu biznisa. Neko je napravio vikendicu, nego opremio deo kuće, verujući da će, uz procvat Zlatara, naći solidan i konstantan priliv novca. Računica se, međutim, nije pokazala sjajnom. Profitirali su, donekle, oni iskusni domaćini koji se ovom vrstom turizma bave decenijama i imaju stalne goste.
Uglavnom, starije osobe koje nisu preterano zahtevne, i zadovoljavaju se udobnim krevetom, šetnjom i čistim vazduhom. U ostalom, to je bio i doskorašnji moto ovdašnje turističke organizacije koja reklamira našu destinaciju kao „mesto gde se dobro spava“. Za nešto više, očigledno, nismo još dorasli.
Primer za to je nedavna poseta jednog novosadskog para našoj planini. Gosti su, naime, u kasno leto rezervisali vikendicu za sedam dana, ali su posle tri dana pozvali domaćine da im vrate ključ. Nisu imali nikakvu primedbu na smeštaj, samo im je bilo dosadno. Čak su stigli da obiđu i manastir Mileševo i meandre Uvca. Nisu tražili ni da im se vrati deo novca za ostala četiri dana, budući da su zakup platili unapred.
RAD NA ZLATIBORU, ŽIVOT U NOVOJ VAROŠI
Ono što nema na Zlataru, ima na pedesetak kilometara odatle. Od gondole, preko indijansko-kaubojskog sela do Ajriš paba. Ako ne za svačiji džep, ono bar za svačiju dušu.
To zaostajanje za Zlatiborom, mnogim Novovarošanima ne da sna na oči. Kako imati sličnu ponudu kao susedna planina, a opet, izbeći tkz. „zlatiborizaciju“? Kako sačuvati okoliš i ne postati Kaluđerica na 1000 m.n.v., a istodobno, palačinku naplaćivati 650 dindži? Možda bi za početak trebalo postaviti toi-toi u blizini brane na Uvačkom jezeru gde se gnezde beloglavi supovi, kako nam turisti ne bi zalazili u kamenjare poradi sebe.
Zlatibor svakako ostaje ideal za ovaj naš kraj. Ta priča o „zlatiborizaciji“ i betonskom naselju je svakako preterana. Dovoljno je upaliti auto u centru i za pet minuta lagane vožnje ste već u nekoj vukojebini, gde možete punim plućima udisati opojni miris kravlje balege.
Inače, taj centar Zlatibora, takav kakav jeste, telo je pauka, kome pipci dospevaju daleko. Ako ste tu smešteni, možete veoma brzo i u okviru jednodnevnih izleta obići i Uvac, i Andrićgrad, i Mokru goru, i Sirogojno… i na vreme se vratiti u urbanu zonu kako biste priuštili sebi večernji izlazak u restoran, kafić, diskoteku ili, pak u Kulturni centar koji aktivno učestvuje u društvenom životu turističke zone nudeći brojne i kvalitetne sadržaje.
Kad se u funkciju bude pustio i aerodrom, iz Beograda ćete do Zlatibora stizati brže nego što siđe trola sa Vračara do Studentskog trga.
Prednost Zlatibora je u tome i što je, pored modernizacije, uspeo da sačuva i nekadašnje simbole planine. Hotel Palisad nije bio ništa bolji od Panorame ili Centra na Zlataru tokom sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog veka, dok danas nema smisla ni praviti poređenje. Palisad je na stari sjaj dobio novu pozlatu, dok su zlatarski hoteli nalik usedelicama koje godinama čekaju pravog (investitora).
GRAD KAO POSLEDNJA ŠANSA PLANINE
Jedina šansa da Zlatar koliko toliko parira Zlatiboru jeste da sam grad Novu Varoš učinimo bazom. Infrastruktura je tu. Plus neki bolji hotel u gradu, kakav, recimo, ima jedno Rudo. Problem je, međutim, što smo u mnogim stvarima zakasnili i mnoge šanse propustili.
Žičara koju smo pominjali mogla je biti naša mini-gondola koja bi radila i leti i zimi, ali izgleda da nismo bili sposobni da upravljamo čak ni tako malim infrastrukturnim projektom. Zbog toga, dosta Novovarošana svakoga dana, organizovanim prevozom, odlazi na Zlatibor i radi u trgovini, ugostiteljstvu ili građevini.
Da se Zlatibor nije „zlatiborizovao“, već postao svojevrsni raj za hipstere, moji sugrađani bi za poslom morali ići mnogo dalje od kućnog praga, nego što to danas čine.
