Savetnik je značajna figura u istoriji politike, ali i mafije. Arhetip „sporednog lika“ koji drži konce u nekom sistemu, nije redak motiv u literaturi. Stari Grci su govorili da je „najlakša stvar na svetu dati nekom savet“. Ono što spaja predsednika Vučića i don Vita jeste što im je porodica na prvom mestu. Druga bitna spojnica je što ne daju svoje ljude, bez obzira kakvu su glupost napravili. U kom pravcu će se dalje razvijati njegova politička karijera verovatno ni on sam ne zna. U nekom hipotetičkom scenariju, naziru se dva puta: put dona i put konsilijerea.
Piše: Srećko Gujaničić
Skorašnja smrt velikog američkog glumca Roberta Duvala pokrenula su neka pitanja i asocijacije na ulogu i film koji su obeležili njegovu karijeru. Reč je naravno o Kumu (1,2) Frensisa Forda Kopole i Duvalovoj ulozi konsilijerea Toma Hejgena.
Konsilijere ili savetnik je veoma značajna figura u istoriji politike, ali i mafije. To je desna ruka svakog vladaoca ili bossa. To je čovek u kome se sustižu različite osobine, pre svega istinoljubivost, zdrav razum, iskustvo, lojalnost, odmerenost… Ali i lukavstvo kad je potrebno rešiti delikatne probleme. Ako može bez sile, još bolje, ako ne, konsilijere je tu da prenese „ponudu koja se ne može odbiti“.
Konsilijere je senka i neko ko deluje iz senke. On je tiha pratnja koja vodi računa o svakom šrafu sistema. To je, ujedno i osoba kojoj ne prija svetlost pozornice. Bije ih i glas, bar dokle sećanje seže i kad je reč o italijanskim porodicama u Njujorku, da nijedan konsilijere nije izdao svoga dona.
Ova priča o donovima i savetnicima podsetila me je na uspon našeg aktuelnog predsednika države Aleksandra Vučića. Iz više razloga, a prvi je upravo taj što je Aleksandar Vučić, kao dvostruki gubitnik u borbi za mesto prvog čoveka prestonice, prvi hint za ozbiljniju karijeru dobio ni manje ni više nego od Talijana iz Velike Jabuke.
O ulozi savetnika pisao je i Makijaveli u „Vladaocu“. Nesumnjivo da je buran istorija italijanske politike bila osnova za neke značajne misli ovog filozofa i nesumnjivo da je Mario Puzo, autor romana „Kum“, bio upoznat sa idejama svog sunarodnika, s obzirom da se u „Porodici“, bavi Makijevelijevim 15. vekom i spletkama koje su se u to doba dešavale u Vatikanu.
Šta Makijaveli kaže o savetnicima?
Izbor tih ljudi je prva i najvažnija odluka onoga ko je na vlasti. Posebno što narod procenjuje vladara upravo po ljudima s kojim se okružuje. Savetnici moraju biti uvek spremni da kažu istinu, ali samo onda kada ih vladar za nešto pita. Nije dobro imati ni mnogo savetnika, zbog kakofonije.
Savetnici su bitni i da se spreči štetan uticaj laskavaca koji se, kao krpelji i zarad lične, koristi lepe za svaku vlast. Nije ni čudo što je na dvorovima postojala luda, čija uloga nije bila samo da bude tu radi zabave i smeha, već upravo da kaže istinu vladaru ili ismeje laskavca. Ko ne veruje, Šekspir će mu to plastično objasniti u Liru, gde je luda poslednje utočište zdravog razuma blentavom kralju.
Možda je potreba za takvom ludom ili nekim ko ume da kaže pravu reč u pravo vreme, osetio i Aleksandar Makedonski, kad je posetio Diogena na plaži. Prijatelj njegovog oca Filipa i njegov lični učitelj, Aristotel iz Stagire, bio je čovek teorije, institucija i obzira, budući zavisan od makedonskog dvora, pa svom učeniku Aleksandru verovatno nije mogao reći sve ono što bi mu rekao Diogen iz Sinope, čovek ulice i kovač lažnog novca. To što Diogen nije hteo da se maje sa tadašnjim vladarom sveta, već ga je zamolio da mu se skloni sa sunca, druga je tema…
Ono što je manje poznato jeste da je don Vito Korleone bio omiljeni lik i ispiracija mnogim autoritarnim šefovima država. Dovoljno je pomenuti samo štihove kao što su Muamer el Gadafi, Ferdinadn Markos, Kim Džong Il i naravno, Sadam Husein sa sinovima.
Arhetip „sporednog lika“ koji drži konce u nekom sistemu, nije redak motiv u literaturi. Dovoljno je setiti se upravnika imanja koji se zove ujka Valja kod doktora Čehova, ili vremešnog batlera Darlington hola, gospodina Stivensona, kome je život udahnuo nobelovac Kazuo Išiguro. Jedan je stariji od Toma Hejgena, dok je drugi mlađi.
O savetu i savetnicima se promišljalo pre i posle Hrista. Stari Grci su govorili da je „najlakša stvar na svetu dati nekom savet“, dok Šapnci osobi kojoj se prohtelo da nekoga savetuje bez da mu se neko obratio za to kažu: „ne treba mi savet, daj mi novac.“
Mnogi ljudi imaju talenat da vas savetuju i kad ih za savet ne pitate. Pored saveta s kojim obično ne znate šta da radite, savetodavac vam po pravilu prenese i svoju nervozu.
Ali da se vratimo „Kumu“ i zaptimo se šta bi bilo ono što je Toma Hejgena kvalifikovalo da u trideset i petoj godini života, još nedovoljno zreo, postane konsilijere jednom velikom donu kao što je Vito Korleone?
Tom je, inače, irsko-nemačkog porekla i na poziciju trećeg čoveka mafije dolazi nakon smrti starog prijatelja don Vita – Đenka Abandanda. Tom nije lukavi Sicilijanac, ali je pravnik po struci i rastao je od malih nogu uz skute moćnog šefa mafije, tačnije od onog trenutka kad ga je najstariji Vitov sin, Soni, našao na ulici i doveo u porodicu.
Iako se u filmu to uzgred spominje, u romanu je detaljnije opisano kako je Tom od siročeta postao član porodice. Ti pasusi, iako govore o teškoj temi, svakako predstavljaju onu lirsku stranu romana, jer govore o večnoj tajni prijateljstva, koje se, kako nas uči Meša Selimović „ne bira, nego biva poput ljubavi“.
Nije problem ni ko će biti don, jer svi to hoće, ali koplja se lome onog momenta kad bi se trebalo prihvatiti uloge Luke Bracija.
Mario Puzo nam otkriva i mnoge druge strane ovog lika, koje Kopola nije mogao da konvertuje u film. Recimo da je Tom voleo Vita i Sonija, dok je ostale članove porodice, uključujući i Majkla, poštovao. Saznajemo i da su ostale mafijaške porodice porodicu Korleone zbog novog konsilijerea pežorativno zvali „irska banda“.
Znamo i to da se Tom ne pokazuje preterano hrabar kada ga kidnapuje Soloco. Majkl će imati mišljenje i da njegov nerođeni brat nije „ratni konsilijere“, dok će mu sam Vito, kad porodica krene u konačni obračun sa protivnicima, reći da Tom i nije bio tako loš konsilijere, koliko je Soni, u vreme Vitovog oporavka od atentata, bio loš don.
Pravo priznanje ovom čoveku će, međutim, stići na kraju romana iz usta Majklove supruge Kej Adams. Ona će nam otkriti da Tom, za razliku od Sicilijanaca, ženi može reći istinu, „jer je gleda ravnu sebi“.
Znao ukrasti zanat od starijih i iskusnijih kolega, među kojima su se, pored Merkelove, nalazili jedan Vladimir Putin, Gerhard Šreder ili Toni Bler.
Tom Hejgen je dolaskom Majkla Korleonea na čelo porodice izgubio titulu koselijerea, ali je ostao u porodici kao veoma važan član. Naime, seli se u Vegas, gde Korleonovi premeštaju većinu svog kapitala u legalne poslove, i gde, zahvaljujući lojalnosti i poznavanju prava, stoji pri samom vrhu te piramide, daleko ispred srednjeg Vitovog sina i šeprtlje, Freda Korleonea.
Uglavnom, Tom Hejgen je važna karika u jednom solidnom romanu i u jednom od najboljih filmova svih vremena, bilo da je reč o Kumu 1 ili 2. Zaživeo je i u supkulturi. Kad neko iz ekipe završi pravo, i par piva učine svoje, pozicija konsilijera je odmah zagarantovana. Nije problem ni ko će biti don, jer svi to hoće, ali koplja se lome onog momenta kad bi se trebalo prihvatiti uloge Luke Bracija.
A ko je Majklov konsilijere na kraju priče? Pa niko drugi nego don Vito. Ono što mu je ostalo od života, nakon preživljenog atentata i želje da sadi povrće i voće, stari don će iskoristiti da posavetuje najmlađeg sina kako da porazi neprijatelje. I taj posao će biti obavljen više nego uspešno, jer stari don, za razliku od Irca i posinka, ima itekako debeo CV za „ratnog konsilijerea“.
Ova priča o donovima i savetnicima podsetila me je na uspon našeg aktuelnog predsednika države Aleksandra Vučića. Iz više razloga, a prvi je upravo taj što je Aleksandar Vučić, kao dvostruki gubitnik u borbi za mesto prvog čoveka prestonice, prvi hint za ozbiljniju karijeru dobio ni manje ni više nego od Talijana iz Velike Jabuke. Reč je, naime, o bivšem gradonačelniku Njujorka Rudolfu Đulijaniju. Onom Đulijaniju, koji je vršeći službu tužioca sredinom 80-ih godina prošlog veka očistio Grad od italijanske mafije.
Mesto premijera je najvažnija funkcija u državi, što ne sprečava predsednika, čija funkcija je više protokolarna, da im uputi neki očinski savet ili konstruktivnu kritiku.
Možda je u pitanju slučajnost, ali možemo pretpostaviti da je Vučićevo promovisanje od luzera na gradskim izborima u „narodnu majku“, preko PPV-a, počelo na sličan način. Tačnije detajkunizacijom oličenom u hapšenju Miroslava Miškovića.
Nakon što je predsednik Vučić uzeo glavne poluge vlasti u državi, skrajnuvši u međuvremenu političe očeve sa scene (Voju i Tomu, prim. aut), za savet se najrađe obraćao političkoj majci Angeli Markel. Nju je toliko pažljivo slušao da, recimo, na svečanim večerama upriličenim njemu u čast nije stizao čak ni supu da pojede.
U međuvremenu mu je novi položaj omogućavao još bolji konsalting, pa ne bi trebalo smetnuti s uma da se naš predsednik profilisao u čoveka koji je znao ukrasti zanat od starijih i iskusnijih kolega, među kojima su se, pored Merkelove, nalazili jedan Vladimir Putin, Gerhard Šreder ili Toni Bler.
I Vučićevi prethodnici su imali svoje savetnike. Ako izuzmeo Tita koga je savetovao Čerčil, za ostale bismo mogli reći da se nisu preterano usrećili izborom istih. Miloševićev glavni konsilijer je bila bračna drugarica Mira, Tadićev Krle, a Nikolićev upravo Vučić. Možda je najviše sreće imao Koštunica koga je savetovao Ustav Republike Srbije koga je sam doneo, sad već daleke 2006. godine.
Vučević mu je Soni, Đuro mu je Fredo, a Ana Brabić je, pogađate naravno, Majkl Korleone.
U kom pravcu će se dalje razvijati politička karijera našeg predsednika, to verovatno ni on sam ne zna. U nekom hipotetičkom scenariju, naziru se dva puta: put dona i put konsilijerea. Za sada možemo reći da se priključio onom broju lidera koji na ovaj ili onaj način imaju više sličnosti sa don Vitom, nego sa Tomom Hejgenom.
Iako tvrdi da je uzor za don Vita Korleonea bila njegova majka, Mario Puzo je taj književni i filmski lik pravio kombinujući biografije i karaktere pravih bosova iz male Italije, kao što su bili Vito Đenoveze (ime i poreklo), Frenek Kastelo (govor), Karlo Gambino (skromnost) i Džo Profaciji (biznis sa maslinovim uljem). Ono što je manje poznato jeste da je don Vito Korleone bio omiljeni lik i ispiracija mnogim autoritarnim šefovima država. Dovoljno je pomenuti samo štihove kao što su Muamer el Gadafi, Ferdinadn Markos, Kim Džong Il i naravno, Sadam Husein sa sinovima.
Ono što spaja našeg predsednika Vučića i don Vita jeste što im je porodica na prvom mestu. Slogan vladajuće stranke za lokalne izbore u desetak opština upravo govori o tome (Za našu porodicu).
Druga bitna spojnica je što ne daju svoje ljude, bez obzira kakvu su glupost napravili (Vučić ne da Batu, Vito ne da Bracija).
Treća da se umeju pobrinuti za obične zemljake čiji problemi, iz pozicije nemoći izgledaju tragično, dok iz pozicije moći jesu lako rešivi. Posebno imajući u vidu da je Srbija danas puna neutešnih gospođa Kolombo, koje stanodavci žele da izbace na ulicu.
Četvrta sličnost jeste što obojica imaju strast za flaširanim proizvodima: Vučić za vina, Vito za maslinovo ulje.
Peta je Marko Đurić. Njega su Albanci onomad kidnapovali kao što su mu kolegu pravnika Toma Hejgena kidnapovali Soloc i Tatalje. Ne treba smetnuti s uma i da su obojica nakon toga otišli na Zapad na manje stresna mesta: Tom u Vegas, a Marko u Vašington.
Šesta stvar je što i Vučića i Vita njihovi bližnji svako malo citiraju. Posebno oni slabi, kao što je Koni Korleone. „Tata je govorio tako, tata nas je učio tako…“, cvrkuće nesrećna Koni. Ista situacija je i sa pristalicama predsednika Vučića. Bar kod onih slabijih, koji svom šefu duguju i ime i karijeru. „Predsednik je rekao ovo, predsednik je rekao ono…“ Da je to tako, dokaz je i Aleksandar Šapić. Kad ste videli jednog od najboljih vaterpolista svih vremena, bez obzira šta mislili o njemu kao političaru ili gradonačelniku, da koristi Vučićevo ime kao mantru.
Na kraju i u prilog sintezi, predsednik je sličan Vitu Korleoneu i po tome što i sam ima ambiciju, kad završi sa karijerom dona, da postane konsilijere.
Doduše, on tu ulogu i sada obavlja, samo što ne savetuje više Tomu Nikolića, nego aktuelne premijere i ministre u vladi. Mesto premijera je najvažnija funkcija u državi, što ne sprečava predsednika, čija funkcija je više protokolarna, da im uputi neki očinski savet ili konstruktivnu kritiku. I njima i ministrima.
Upada u oko i da se prema njima upravo ponaša kao prema svojoj deci. Vučević mu je Soni, Đuro mu je Fredo, a Ana Brabić je, pogađate naravno, Majkl Korleone.
A da kani postati konsilijere, priznao je i sam predsednik u „Hit tvitu“, jednog septembra 2024. godine, kada je izjavio da će nakon isteka mandata biti savetnik u firmi koju bude otvorila njegova ćerka. Ne Koni, nego Milica.
