Oba ova režima su tokom višegodišnje vlasti uspostavila totalnu partijsku kontrolu nad institucijama svojih država. Izborne procese su prilagodili sebi. Rezultat toga je praktično autokratski model vladavine, gde se jedan čovek u državi pita za sve. Jedan segment je možda ostao nezapažen većini komentatora političke situacije u Mađarskoj: a to je odnos dva režima prema obrazovanju. Podseća li vas to na nešto?
Piše: Aleksandar Kavčić
Sada već bivši režim Viktora Orbana u Mađarskoj i režim u silaznoj putanji Aleksandra Vučića u Srbiji imaju brojne sličnosti.
Oba ova režima su, tokom svoje višegodišnje vlasti (Orban od 2010. godine) uspostavila totalnu partijsku kontrolu nad institucijama svojih država. Eliminisali su čitav sistem kontrolnih mehanizama demokratije, uključujući i parlamentarnu debatu, pravosuđe, nezavisne institucije, kontrolna tela – sve one ustavne mere i koncepte koji postoje da bi sačuvali suverentitet građana od autokrata.
Izborne procese su prilagodili sebi. I u Mađarskoj je kupovina glasova raširena praksa, kao i “muljanje” sa glasovima dijaspore, biračkim spiskovima i kapilarnim glasovima. U obe zemlje medijski sistem je potpuno podređen volji jednog čoveka.
Orban je u svojoj nameri pretvaranja Mađarske u vladavinu jednog čoveka doduše radio više kroz zakone i institucije: iskrivio je brojna izborna pravila tako da mu pogoduju.
Aleksandar Vučić, kao što znamo, retko menja pravila, ali u okviru njih se ponaša potpuno autokratski, pa izbore neretko “pobeđuje” kupovinom glasova, pravnim nasiljem, ali i uličnim nasiljem.
Onaj ko vodi rat sa obrazovnim sistemom, vodi rat sa budućnošću svog naroda.
I u takvom ratu nijedan vladar nikada nije uspeo da pobedi.
Rezultat toga je praktično autokratski model vladavine, gde se jedan čovek u državi pita za sve. Iza površine toga krije se kleptokratski sistem, gde je ne samo državni budžet, nego i celokupna ekonomija zemlje potpuno podređena interesu male elite moćnika usko povezane sa vladajućom strankom.
Takav sistem, osim što bezočno preliva narodni novac u podobne privatne džepove novih bogataša i tajkuna (a baca mrvice penzionerima, socijalno ugroženima i drugima koji ga podržavaju), guši kreativne snage jedne nacije: uništava slobodno delovanje, preduzetništvo, inicijativu, zakonsko takmičenje po pravilima i sve one preduslove stvaranja bogatstva jednog naroda – zato što favorizuje partijske ortake i njihove kombinacije, a ne sposobne i obrazovane građane.
Modeli vlasti ova dva režima su, dakle, gotovo potpuno preslikani. Razlika je možda u tome što su institucije u Mađarskoj ipak bile dovoljno neutralne da odvrate Viktora Orbana od ideje osiguravanja političkog opstanka na vlasti golim nasiljem.
Zato smo u Budimpešti u nedelju uveče ipak videli priznanje poraza i čestitke novoizabranoj parlamentarnoj većini, a ne i scene koje smo gledali na lokalnim izborima u Srbiji pre nekoliko sedmica: naoružane batinaše i huligane koje štiti policija, prebijanja novinara i izbornih posmatrača, masovnu kupovinu glasova i dovoženje birača ko zna odakle na birališta.
U Mađarskoj je to bio novi politički akter. Decentralizovano organizovan, oslonjen na široku mrežu lokalnih organizacija i direktnu demokratiju. Takođe oslonjen na brojne profesore, nastavnike i studente koji su se angažovali u borbi.
Mada, sa druge strane, ni režim Viktora Orbana, uz svoje brojne mane, nije postigao rezultate Vučićeve vladavine: 16 žrtava pada nadstrešnice, koji je pratio i neviđen nivo kriminalizacije društva, uz na stotine prebijenih, uhapšenih i hiljade otpuštenih u maničnim pokušajima režima da se održi na vlasti. Kada na taj način branite režim od protesta, spremni ste i da lokalne izbore dobijate batinama i korupcijom.
Jedan segment je možda ostao nezapažen većini komentatora političke situacije u Mađarskoj: a to je odnos dva režima prema obrazovanju.
Orban je centralizovao osnovno i srednje obrazovanje i podredio ga političkim odlukama. Podseća li vas to na nešto?
Orban je konstantno napadao autonomiju univerziteta, videvši ih kao kritičare režima. Podseća li vas to na nešto?
Orban je promenio zakonski okvir i omogućio da vlada direktno postavlja organe upravljanja visokoškolskim ustanovama. Podseća li vas to na nešto?
Orban je stavio istraživačke institute Mađarske akademije nauka pod vladinu kontrolu. Podseća li vas to na nešto?
Orban je čak pokušao privatizaciju i deljenje departmana na pojedinim državnim univerzitetima. Podseća li vas to na nešto?
Orban je na štrajkove prosvetnih radnika odgovarao smanjenjem plata i otpuštanjem nastavnika i nastavnica. Podseća li vas to na nešto?
Onaj ko vodi rat sa obrazovnim sistemom, vodi rat sa budućnošću svog naroda.
I u takvom ratu nijedan vladar nikada nije uspeo da pobedi.
Jer ljudi shvataju da je obrazovanje ključno za budućnost. I vremenom se stvori otpor. I taj otpor ojača.
U Mađarskoj je to bio novi politički akter. Decentralizovano organizovan, oslonjen na široku mrežu lokalnih organizacija i direktnu demokratiju. Takođe oslonjen na brojne profesore, nastavnike i studente koji su se angažovali u borbi.
Akter koji je odbio sve veze sa starim strankama neefikasne parlamentarne opozicije koja 15 godina nije uspela da ugrozi Orbana. Akter koji se oslanjao na ogromne proteste u velikim gradovima, ali isto tako je prečešljao celu zemlju kroz svoju mrežu aktivista i došao čak i do najmanjeg sela.
Akter koji je lansirao jednu pozitivnu kampanju uspešne Mađarske oslonjene na svoje snage, na svoju mladost, na obrazovanje i budućnost – a protiv jednog okoštalog, autoritarnog i korumpiranog režima.
Podseća li vas to na nešto?
Autor je inženjer i naučnik, osnivač Fondacije „Alek Kavčić“.
