Na Kosovu su vekovima vladali Turci, a gde su oni sada i šta su ostavili za sobom? Pa je bila Jugoslavija, a šta je danas sa njenim nasleđem i šta je ona ostavila tamo? Ima i nekakva albanska politička „elita”, a šta je ona stvorila? Danas je na Kosovu NATO, gde će oni biti za deset godina? Šta su stvorili i šta će na Kosovu ostaviti?
Piše: Aleksandar Kavčić
Emotivno sam vezan za Kosovo. I ne, ovo nije prazna fraza poput onih koje izgovaraju domaći političari. Iza te rečenice stoji mnogo porodične i lične istorije.
Nisam poreklom sa teritorije Kosova, ali kao da jesam. Moj deda, profesor DIF-a, vodio je često svoje studente u planine iznad Štrpca i zaljubio se u taj kraj. Tamo je vremenom sazidao i kuću. U ono doba nije bilo puta do gore, već su morali na leđima nositi džakove cementa uz brdo, a građu „otimati” od obližnjih stena. Sve iz ljubavi i iz želje da se gradi i ostavi trag.
Odlazeći u tu kuću godinama kao dečak i mlad čovek, upoznao sam dobro i Štrpce i Uroševac i praktično celo Kosovo i Metohiju. Sedamdesetih smo noćili često baš u Uroševcu i odlazili bezbrižno u albanske ćevabdžinice. Onda smo osamdesetih samo prolazili, bez noćenja i zaustavljanja. Onda smo prestali da odlazimo. Kuća je, nažalost, izgorela.
TERITORIJA SE NE ČUVA ZASTAVOM, VEĆ ULAGANJEMA
Ato je moja porodična i lična istorija, iz koje sam izvukao neke pouke. I danas neretko odem na Kosovo. I nažalost ne izgleda mi ništa drugačije od toga kako danas izgledaju Pirot, Knjaževac, Medveđa ili neki drugi gradovi i opštine. Svi su oni žrtve jednog nemara i gramzivih političkih elita koje već decenijama ne razvijaju, ne unapređuju, ne uređuju i ne vole naše zavičaje.
Da tražimo i politički model rešavanja kosovskog problema. Ali po mom mišljenju, problem sa Kosovom se pre svega rešava jakom privredom i ekonomskom integracijom.
Teritoriju ćemo zadržati samo ako uložimo u nju. U privredu, razvoj i napredak. To je moj zaključak na osnovu brojnih poseta Kosovu i nebrojeno razgovora koje sam imao sa ljudima i na Kosovu, i u Beogradu, i širom sveta.
Kosovo, smatram čvrsto, neće pripasti onome ko ga osvoji, već onome ko ga usvoji.
LEKCIJA ISTORIJE: KO JE ZAISTA OSTAVIO TRAG?
Pogledajte istoriju. Na Kosovu su vekovima vladali Turci, a gde su oni sada i šta su ostavili za sobom? Pa je bila Jugoslavija, a šta je danas sa njenim nasleđem i šta je ona ostavila tamo? Ima i nekakva albanska politička „elita”, a šta je ona stvorila? Danas je na Kosovu NATO, gde će oni biti za deset godina? Šta su stvorili i šta će na Kosovu ostaviti?
Ono što je trajno ostalo na Kosovu, ostalo je samo od onih koji su ga istinski usvojili i voleli – od Nemanjića, u vidu brojnih zadužbina. U međuvremenu, menjale su se države i vlade i režimi, a niko toj teritoriji nije pristupio ozbiljno i planski – bilo da je vladao njome vekovima ili tek upravljao nekoliko godina.
Gde su na Kosovu fabrike, gde su proizvodna postrojenja? Jedino što se odatle izvozi su rude, i to u sirovom stanju, bez ikakve ozbiljne prerade ili industrije. Što znači da ni taj NATO nije istinski usvojio Kosovo, već ga samo vidi kao izvor jeftine sirovine.
MOŽEMO LI MI BITI DRUGAČIJI?
A možemo li mi Kosovo usvojiti? Kakvi smo mi danas?
Za usvajanje Kosova treba imati i strategiju i sposobnost, ali i voleti tu teritoriju. Vraćam se opet na svog dedu, koji je voleo Štrpce i Sirinićku župu i zato je tamo ulagao i gradio kuću i vukao kamen uz brdo.
A naša politička „elita” – ni ona Kosovo i Metohiju ne voli. Vidi ga ponekad kao smetnju, a ponekad kao sitniš za potkusurivanje u svojim pregovaranjima sa međunarodnim moćnicima. Srbe na Kosovu vidi samo kao mali rezervoar glasova. Albance na Kosovu verovatno ni ne vidi.
STRATEGIJA KOJA NEDOSTAJE
To nije strategija za budućnost.
Ozbiljna država, koja zna svoje razvojne potencijale i kapacitete, koja ima ozbiljnu proizvodnu ekonomiju, koja ima ozbiljne i jake univerzitete koji stvaraju znanje i veštine, koja ima tehnologiju i kapital – ona može da ulaže i privatna i državna sredstva. To je dugoročni pristup koji nam treba na Kosovu i Metohiji – da prvo popravimo našu zemlju, da prihvatimo model razvoja koji neće biti orijentisan ka pljačkanju milijardi za malu političku „elitu”, već će graditi snažnu ekonomiju za sve. Tek onda ćemo biti sposobni da konačno usvojimo Kosovo – ekonomijom, ulaganjima, razvojem.
Dugoročno, mi ne znamo koliko će NATO biti zainteresovan za ovaj deo sveta, ne znamo ni koliko će preživeti ta alijansa, a kamoli koliko dugo će se zadržati na Kosovu. Evropska unija očigledno želi Srbiju bez Kosova, ali u Evropskoj uniji takođe ima pet država članica koje ne priznaju Kosovo i koje bi time pogazile sopstvene principe.
A naša politička „elita” – ni ona Kosovo i Metohiju ne voli. Vidi ga ponekad kao smetnju, a ponekad kao sitniš za potkusurivanje u svojim pregovaranjima sa međunarodnim moćnicima. Srbe na Kosovu vidi samo kao mali rezervoar glasova. Albance na Kosovu verovatno ni ne vidi.
Tu je snaga naše pregovaračke pozicije, da tražimo i politički model rešavanja kosovskog problema. Ali po mom mišljenju, problem sa Kosovom se pre svega rešava jakom privredom i ekonomskom integracijom. Da mi budemo ti koji će izgraditi Kosovo i tako ga usvojiti. Onda će nam i pregovaračka pozicija biti jača.
BEZ PROMENE VLASTI – NEMA PROMENE KURSA
Mnogo toga imamo da uradimo da bismo uopšte došli u poziciju da gradimo jaku državu koja će moći da izgradi jaku privredu, koja će onda moći da pokrene ove procese. Ali ništa od ovoga se ne može rešiti bez promene načina na koji razmišljamo o sebi i svom razvoju, načina na koji planiramo i načina na koji upravljamo. A do te promene neće doći bez promene vlasti.
Jer ova vlast, korumpirana, kratkovida, trgovačka, bez ikakvog znanja o razvoju i bez svesti o nacionalnom interesu – nije vlast koja može bilo šta od ovoga da sprovede. Ona je deo problema, a ne deo rešenja.
Autor je naučnik, profesor na Univerzitetu Karnegi Melon (SAD) i osnivač Fondacije Alek Kavčić
