Iskreno kada sam pročitao komentar prof. Vuletića na moj tekst Kad svet oko tebe prestane da bude razumljiv, moje prvo osećanje je bila iskrena razočaranost.
Naime, odnos koji je prof. Vuletić imao prema studentima u blokadi, ali i prema svojim kolegama nastavnicima i prema svom Univerzitetu kod mene dovodi do zaključka da ja njega teško da mogu da prihvatim kao sagovornika. Jer ako je iskren u onome što govori, onda se mi nikako ne možemo razumeti, a ako nije, a ipak govori ono što govori, onda od mene može da dobije samo iskreni prezir. Ja biram da se ne razumemo, jer mi je tako lakše, a nadam se da je i njemu. Međutim, ovde se ne radi o našoj ličnoj raspravi nego o pokušaju prof. Vuletića da ospori neke aspekte studentske pobune, pa ja biram da ipak odgovorim, iako sam u osnovi veoma razočaran onime što sam pročitao i trudiću se da sebe sprečim da moj odgovor poprimi suviše obrise onoga što u pravu nazivamo Responsum Celsianum.
Naime, u pravnoj tradiciji postoji nešto što se naziva Responsum Celsianum. Veliki rimski pravnik Juvenije Celz, čovek preke naravi (za šta sam i ja optuživan) je na glupo postavljeno pitanje svog klijenta Domicijana odgovorio: Ili ne razumem šta me pitaš, ili je tvoje pitanje vrlo glupo! (lat. Aut ego non intelligo, aut stulta est quaestio).
Da pođemo od kraja. Prof. Vuletić pominje tehnofeudalizam ali on očigledno ne razume šta je ta pojava. To što se studenti oslanjaju na društvene mreže za potrebe javnog opštenja između sebe i sa građanima nema ama baš nikakve veze sa tehnofeudalizmom. Ne postoji nikakva razlika između oslanjanja na objave na Instagramu i oslanjanja na plakate i pamflete. Možda bi profesor Vuletić mogao da se podseti ali cela jedna grana hrišćanstva je nastala na osnovu plakata i pamfleta (protestantska reformacija u XVI veku). Tehnofeudalizam podrazumeva nešto sasvim drugo, a to je ucenjivačka pozicija vlasnika digitalnih platformi u odnosu na stvarne proizvođače dobara i usluga, koji od njih naplaćuju naknadu (rentu) za to što im dopuštaju ulaz na digitalno tržište, koje je, pak, postalo osnovno tržište. Bez namere da vređam, pominjanje tehnofeudalizma ovde ima tačno onoliko smisla kao kada bih ja u raspravu uveo npr. izraz alimipetacija. On ništa ne znači ali deluje ozbiljno i možda uspe da zaseni prostotu. Eventualno bi o tehnofeudalizmu mogli da govorimo iz ugla moći tehnofeudalaca da spreče ili ograniče prostor za slobodnu razmenu mišljenja ili dopiranja do građana – pošto oni, tehnofeudalci, a ne korisnici njihovih platformi, određuju i kontrolišu algoritam koji povezuje poruku sa korisnikom. Dakle, profesore Vuletiću – alimipetacija! Jer ili je alimipetacija, ili se, pak, radi o zlonamernom pokušaju da se studentima pripiše nešto što oni svakako nisu zaslužili.
Posebno se ističe deo komentara prof. Vuletića na temu uspešnosti plenuma. Oni ništa nisu postigli kaže prof. Vuletić. Pa, takav zaključak bi se mogao izvesti pod uslovom da ispunjavanje zahteva plenuma zavisi od plenuma. Ali ne zavisi. Prof. Vuletić, gle čuda, propušta da vidi da je vlast SNS tj. tiranida Aleksandra Vučića pokazala da joj je potpuno svejedno šta će biti sudbina srpskog obrazovanja, i to ne samo visokog, nego i srednjeg i osnovnog, odnosno da je spremna da žrtvuje apsolutno sve da bi očuvala svoju poziciju. Kad je trebalo crtali su se krvavi srednji prsti i po ulazima osnovnih škola. Da deca na vreme shvate gde im je mesto u ovom društvu. Drugim rečima, mogli su svi studenti svih univerziteta u Srbiji da izaberu put Jana Palaha, samo su ispravno prepoznali da to ovu vlast uopšte ne bi doticalo. Prof. Vuletić ne vidi da su studenti pola godine tražili da vlast pokaže svoju sposobnost za elemente normalnosti. Onda kada su shvatili da je ova vlast nesposobna ni za elemente normalnosti, srpski studenti su hrabro odlučili da sami preuzmu odgovornost za ovo društvo i zatražili su izbore. Osnovno oružje ove vlasti protiv studentskog pokreta je bilo odugovlačenje, nada da će vreme, uz podrivanje i korišćenje svih sredstava protiv studentskog pokreta, dovesti do njegovog raspada i opšte apatije birača. Trudio se režim, mnogi su mu u tome, čak i na svoju sramotu neki profesori, pomagali, ali eto nisu uspeli. Ovaj studentski pokret je izdržao ono što niko nije i ostao je na belegu, posvećen istom zadatku koji je sam sebi postavio onda kada je zatražio izbore. Iako prof. Vuletić ne voli istorijske paralele – najveći uspeh partizanskog pokreta jeste bio taj što je preživeo i što je u tom preživljavanju izgradio snagu da na kraju bude pobednik. I ovi danas su preživeli i zato toliki strah i mržnja prema njima – jer u njima prepoznaju pobednike.
Ovaj studentski pokret je izdržao ono što niko nije i ostao je na belegu, posvećen istom zadatku koji je sam sebi postavio onda kada je zatražio izbore
Što se tiče toga da li su moje fraze prepisane iz nekog izveštaja SKJ, mogu samo da kažem da je to mnogo bolje nego da sam fraze prepisivao iz saopštenja SNS. Međutim, pored sklonosti ka stilovima partijskih saopštenja očigledno je da prof. Vuletić uopšte ne razume način na koji funkcioniše politički sistem, a ne samo onaj plenuma. Naime, prof. Vuletić kaže: Reći da članovi ne učestvuju u radu plenuma zato što su zadovoljni radom „aktivnijih” studenata, odnosno, kažimo otvoreno, plenumskih funkcionera, isto je što i reći da građani ne izlaze na izbore zato što su zadovoljni funkcionisanjem partijskog sistema i radom vladajuće partije. Građani na izborima biraju one koji će ih zastupati. Pad broja onih koji izlaze na izbore govori o gubitku vere u sistem, odnosno govori o uverenju da je sasvim svejedno za koga se glasa jer je rezultat po život običnog birača uvek isti. Studenti na plenumima učestvuju neposredno i ne biraju svoje predstavnike, odnosno od njih lično zavisi šta će biti odluka koju plenum donosi. Takođe, pojava kao što su plenumski funkcioneri ne postoji, već se studenti izdvajaju svojim radom i sticanjem poverenja svojih kolega, koji to poverenje, ako ono bude izigrano, mogu u svakom trenutku da oduzmu. A pošto se prof. Vuletić slaže sa mnom o tome da mi mnogo toga ne razumemo kada je u pitanju mlađa generacija moj bi savet bio da pojavu koju komentariše ipak prvo malo prouči pa onda pokuša da o njoj daje sud. Ovako nije dobro. Nije baš alimipetacija, ali nije ni daleko od nje.
Moj odnos prema njima je zasnovan isključivo na sujevernom strahu da će me ti moji mrtvi jednoga dana dočekati sa prezirom
To što prof. Vuletić neke stvari nije primetio u studentskom pokretu nije nešto na šta bi se trebalo previše obazirati. Šta to sve prof. Vuletić nije primetio u vezi sa sopstvenim univerzitetom, u vezi sa društvom u kome živi, u vezi sa svojim studentima, govori o tome da se radi o osobi koja mnogo toga može da ne primeti. Doduše vidi se i jasna zakonitost toga šta to prof. Vuletić ne primećuje, ali ja sam sebi obećao da ja neću da pokušavam da razumem prof. Vuletića da bi i njemu i meni bilo lakše.
Što se tiče mog pominjanja 1.300 kaplara prof. Vuletić nije pozvan da meni određuje gde ću ja da smestim i kroz šta ću ja da prepoznam moje mrtve. I veoma greši prof. Vuletić kada objašnjava moj i njegov odnos prema studentima. Ja nisam nikakav postament studentskog pokreta. Moj odnos prema njima je zasnovan isključivo na sujevernom strahu da će me ti moji mrtvi jednoga dana dočekati sa prezirom. Da će oni jednog dana, a taj se dan svakako svima nama vremešnima bliži, odbiti da ja među njima imam svoje mesto. Da će ih biti sramota da budem njihov, jer ću biti prvi među njima koga se njegova deca stide. To je jedina mera mog odnosa prema studentima. Stoga ja moju životnu lekciju imam od koga da učim. To predavanje svakako ne bih birao da slušam kod prof. Vuletića.
Povezano: „Tehnoplenumi za novo doba“ – Vladimir Vuletić
