Smrt generala Ratka Mladića otvorila je neke bolne rane našeg društva. Problem koji mi imamo jeste na koji način se odrediti prema njemu i njegovoj istorijskoj ulozi, što uopšte nije jednostavan zadatak, naročito ako želimo da taj odnos utre put našeg odnosa i prema nama samima, nama Srbima da ne bude bilo kakve nedoumice, ali i prema onim narodima koji žive sa nama i oko nas. U stvari odnos prema Ratku Mladiću jeste i naš odnos prema budućnosti na ovim prostorima.
Staljin je odlučio da se osveti svim vojnicima i oficirima puka čiji su pripadnici počinili zločin nad Zojom Kosmodemjanskom. On sveti jedan zločin u suštini drugim zločinom, ali to ne samo da ne nailazi na osudu, već se shvata kao jedan oblik uzvišene pravde.
Ratko Mladić jeste osuđeni ratni zločinac. Pa šta!? Sudio mu je neki strani, nama neprijateljski sud, sud koji je sudio samo Srbima, a koji je bio slep za srpsko stradanje. Zvuči poznato, zar ne. I da se razumemo, u svemu ovome ima neke istine, samo što je to, kao što ćemo videti na kraju, potpuno nebitno za srž našeg pitanja. Sud jeste bio strani, sudu, od načina na koji je nastao, nadležnosti koja mu je dodeljena, pa sve do samog sudovanja, bi se dosta toga moglo prigovoriti. Ali, to sve u suštini nije mnogo važno.
Naime, zločin kao takav u istoriji može da postane sasvim prihvatljiv, pa čak i pohvalan. U jednom od mojih omiljenih sovjetskih filmova posvećenih II svetskom ratu opisano je stradanje mlade komsomolke Zoje Kosmodemjanskaje. Nju su u kasnu jesen 1941. godine blizu Moskve zarobili Nemci. Zoju su kao ubačenu diverzantkinju prvo mučili, a zatim su je pred okupljenim seljanima za primer obesili. Pre smrti Zoja je pozvala seljane da se ne boje jer dolazi Staljin koji će doneti slobodu. U trenutku kada Nemci vešaju Zoju, film se prekida, scena ulazi u vrtlog i na ekranu se pojavljuje slika zalaska sunca, a glas govori sledeći tekst: Kada je Staljin saznao za mučeničku smrt Zoje Kosmodemjanskaje, izdao je naredbu vojskama Zapadnog fronta da se vojnici i oficiri 332. puka Vermahta u zarobljeništvo ne uzimaju. Dakle, Staljin je odlučio da se osveti svim vojnicima i oficirima puka čiji su pripadnici počinili zločin nad Zojom Kosmodemjanskom. On sveti jedan zločin u suštini drugim zločinom, ali to ne samo da ne nailazi na osudu, već se shvata kao jedan oblik uzvišene pravde. Sa sve smirajem sunca zarad opšteg utiska. Danas mi svedočimo demonstracijama u Izraelu gde dosta brojni građani te zemlje izražavaju svoju podršku zatvorskim čuvarima koji su silovali palestinske zatvorenike. Silovatelji zarobljenih Palestinaca su junaci, a ne zločinci, a samo silovanje je, valjda pravedna osveta. Uopšte, to što u srpskom narodu postoje mnogi koji imaju svo razumevanje ovog sveta za zločine koji se pripisuju Ratku Mladiću i što ga oni uprkos njima smatraju za heroja nije nešto što je specifično naše.
Iako će u Srbiji uglavnom svi (uključujući i Vojislava Šešelja) priznati da se u Srebrenici desio strašan zločin, to, za mnoge od nas u stvari nije tema. Tema je koliko je to od onih 8.732 stvarno streljano, a koliko je ubijeno u borbama, koliko ih je dopisano, koliko je umrlo prirodnom smrću. Jer ako je broj manji, valjda je i zločin manji. I tu se vidi koliko smo mi svi ovde na ovim prostorima dosta slični. Teško je oteti se utisku da između onih u Hrvatskoj kojima je strašno važno da ospore broj ubijenih Srba u Jasenovcu, i onih u Srbiji koji osporavaju broj ubijenih u Srebrenici postoji baš velika sličnost. Tema nije zločin, već zloupotreba zločina, a u stvari ako vidimo kako se taj zločin protiv „nas“ zloupotrebljavao, to možda i nije bio baš tako strašan ili zločin uopšte. I opet ispada da mi i nismo tako posebni, jer, opet, teško je ne uočiti sličnost između našeg otpora prema reči genocid i stavljanja u prvi plan moguće zloupotrebu kvalifikacije zločina, a ne samog zločina i onoga što danas vidimo u Izraelu u pogledu odnosa prema zločinima u Gazi. Osnovni zločin je nazvati zločin genocidom, a ne i sam zločin. Dosta blesavo, zar ne. Zato je sasvim razumljivo zašto Bošnjaci traže da se o zločinu u Srebrenici jasno izjasni kao o zločinu genocida – oni veruju, dosta opravdano, da se u odbijanju da se ovaj zločin kao takav prepozna, a naročito u osporavanju broja ubijenih, krije osporavanje samog zločina, odnosno pokušaj da se postojanje samog zločina ospori. S druge strane, Srbi dosta razumno prepoznaju sklonost ka zloupotrebi zločina koji se jesu desili u ratu u B&H kako bi se osporila njihova postojeća politička pozicija u toj zemlji.
Šta je Ratko Mladić zavisi od toga kako gledamo na rat u kome su zločini počinjeni. Ako je rat u BiH bio za nas Srbe oslobodilački, da onda bi Ratko Mladić mogao i da bude heroj, čak i sa nekim zločinom na svojoj savesti. Istorija pokazuje da je to svakako moguće i sasvim prihvatljivo. Ali ako se opredelimo za takvu viziju rata u B&H, onda potvrđujemo pogled druge strane da se u stvari radilo o agresiji – što u njihovim očima, pak, pravda sve zločine koji su počinjeni prema Srbima. Za ovo je najbolji primer Hrvatska. Samo u slučaju posmatranja rata kao agresije i dodeljivanja srpskom stanovništvu uloge stranog tela na hrvatskom tlu se Oluja može smatrati pobedničkom operacijom. U suprotnom, ako su Srbi punopravni građani Hrvatske, onda je Oluja tragedija tog društva. Čak i da se prihvati da je bila nužna, a nije, ona je opet tragedija – ako su Srbi ravnopravni deo hrvatskog društva. Slavljenje Oluje svedoči da nisu. Slično je i sa nama Srbima i našom politikom prema Albancima na Kosovu i Metohiji. Samo se iz ugla posmatranja Albanaca kao stranog tela na srpskom tlu može ono što smo mi tom stanovništvu radili posmatrati kao opravdano i ispravno. Samo što se ništa od toga ne poklapa sa istinom, a društva koja biraju da sama sebe lažu obavezno završe u nesreći.
Verujući da ćemo se samozavaravanjem nekako spasiti je suludo i stoga nam je i stvarnost takva kakva je – dosta suluda. Ali istina može da bude lekovita i nje ne treba plašiti zato što će nas primorati da se odreknemo sami sebe. Naprotiv.
Devedesetih godina XX veka na ovim prostorima se odigrao krvav građanski rat. To je istina. Mi smo svi živeli u jednoj državi koju smo zajedno stvarali od 1918. godine. Rušenju te države tokom II svetskog rata se usprotivio i veliki deo onih naroda koji su pod nacistima naizgled dobili ostvarenje svih svojih istorijskih snova. Na čelu borbe protiv između ostalog i NDH stajao je jedan Hrvat. Na kraju XX veka nije bilo nikog ko je bio u stanju da ponudi viziju koja bi ujedinila različite narode i došlo je do strašnog, krvavog, bratoubilačkog rata. U II sv. ratu srpski partizani su uspevali da na svoju stranu okrenu muslimanska i hrvatska sela tako što se za ustaške pokolje nisu svetili nedužnima. Kao i što između ustaških klanja Srba i četničkih klanja Bošnjaka nisu pravili razliku. Tokom ovog rata mi Srbi nismo uspeli da budemo dostojni ovih uzora i izabrali smo da tražimo rešenje bez drugih i uprkos drugima koji su živeli sa nama i oko nas. To što su to i ti drugi tako činili nas ne oslobađa odgovornosti. Kao ni njih. Svetili smo svoje nedužne na njihovim nedužnima, a onda su oni svoje nedužne svetili na našima. I obrnuto. Pri čemu nije nam baš uvek ni bilo jasno kako da jasno napravimo razliku između toga koji su to naši, a koji njihovi. U takvim okolnostima nije pravedno osuditi ili se odreći vojnika koji je odabrao da stane u odbranu naroda kome pripada. On je u to uveden tragedijom istorijskih okolnosti. Štaviše on može i da bude prepoznat kao heroj. Samo da bi bio heroj taj vojnik u užasu najgoreg od svih ratova, a to je upravo građanski, svoje herojstvo zaslužuje svojim odnosom prema bratu (i naravno sestri) koga je primoran da ubija. Ako to čini samo u odbrani i da bi sprečio veću nesreću i ako nikada ne zaboravi da mu je neprijatelj u stvari brat (i sestra), onda i u građanskom ratu ima mesta za heroje. Nažalost istorija svih naroda na svetu nam govori da ih je u takvim ratovima najmanje. Upravo zato što su građanski ratovi najgori i najstrašniji od svih ratova.
Kada je sovjetski vojnik ubijao vojnika 332. puka Vermahta da bi osvetio Zoju Kosmodemjanskuju on je ubijao čoveka koga ne razume, ko je nepozvan došao u njegovu zemlju, čoveka koji i svet i društvo oko sebe gleda drugačije, baštini jednu sasvim drugu kulturu, pa ako hoćete i drugačije izgleda. Ubijao je stranog zavojevača. Kada su Škorpioni streljali dečaka iz Srebrenice starog 16 godina na snimku ga jedan pita: jel si jebo? i na to zlokobno dodaje: i nećeš. Ubica ubija dečaka koji je po svemu, sem veri, isti kao i bilo koji drugi dečak od 16 godina u ubicinoj porodici, u njegovom mestu. On govori isto, izgleda isto, razume svet i društvo oko sebe isto. I on je deo jednog okruženja u kome se muškost proverava pitanjem jel si jebo. I gde ubica odlučuje da žrtvi ne dozvoli da do te svoje muškosti ikada dođe. Zavaravajući se da je ta vera tako odlučujuća, ubica u stvari ubija i sebe jer je i on bio isti kao i taj dečak sa svojih 16 godina.
To bi morao da bude zaključak do koga će i oni sami doći ako mi kao društvo smognemo snage da iskreno razgovaramo o onome što nam se desilo krajem XX veka, o tragediji i greškama koju smo nekako prigrlili i za koje stalno pokušavamo ili da pronađemo opravdanje ili da se pretvaramo da nisu bile ni tragedija ni greške. A jesu.
Onda kada je prema Bošnjacima u Srebrenici pozvao na osvetu za dugove koje su ostavile dahije pre 200 godina i kada se to pozivanje završilo streljanjima zarobljenika koja se ni po čemu ne razlikuju od streljanja koje su po Srbiji vršile kaznene ekspedicije nacističkog okupatora (hladno i po spisku), Ratko Mladić je sebe upisao u zločince. I to svesne zločince jer se samo zločinci svete za nešto što se desilo pre 200 godina onima koji tada nisu ni bili rođeni. Za njega nema olakšavajućih okolnosti, naročito ako prihvatimo da su oni koji su ubijani naša braća i sestre, ljudi od kojih mi na ovom svetu bližih nemamo, ni po jeziku, ni po običajima, ni po poreklu. Samo nas vera deli. Gde je on toga bio više nego svestan, jer je do čina pukovnika stigao u armiji države koja je bila izgrađena na temelju zajedništva te braće i tih sestara. On je znao da je ono na šta poziva pogrešno. I ako je tako, onda on ne može biti naš heroj. To što mnogi od nas to ne vide, to je sasvim prirodno i ja sam siguran da oni neće progledati ako ih prisiljavamo da Mladića nazovu zločincem. Ne. Ja mislim da ih i ne treba prisiljavati. To bi morao da bude zaključak do koga će i oni sami doći ako mi kao društvo smognemo snage da iskreno razgovaramo o onome što nam se desilo krajem XX veka, o tragediji i greškama koju smo nekako prigrlili i za koje stalno pokušavamo ili da pronađemo opravdanje ili da se pretvaramo da nisu bile ni tragedija ni greške. A jesu. Verujući da ćemo se samozavaravanjem nekako spasiti je suludo i stoga nam je i stvarnost takva kakva je – dosta suluda. Ali istina može da bude lekovita i nje ne treba plašiti zato što će nas primorati da se odreknemo sami sebe. Naprotiv. To što je u ratu u kome je stvarana Republika Srpska počinjeno mnogo strašnih zločina ni na koji način ne dovodi u pitanje opravdanost njenog postojanja. Da je suprotno niti jedna jedina evropska država ne bi imala pravo na postojanje jer svaka u svojim temeljima krije barem nekoliko strašnih zločina i stradanja. S druge strane, ako opravdavanje zločina i njegovo slavljenje učinimo temeljem naše kuće, e onda u samu kuću uvodimo nesreću koja se na kraju mora okrenuti protiv nas samih. To je prokletstvo ubijanja onih koji su tvoj odraz u ogledalu.
