Vetiranje kandidata za studentsku listu

Vreme čitanja: 15 min

Piše: Svetislav V. Kostić

Prvi tekst nove redovne sedmične kolumne

Uvod u kolumnu

Ovaj feljton je nastao kao plod spoja nekoliko okolnosti. Osnovnu odgovornost snosi g. Nenad Zorić koji me je veoma ljubazno pozvao da pišem za njegov medij. On je tokom mog gostovanja na njegovom podkastu pokazao vrhunski profesionalizam, sposobnost da vodi prijatan razgovor čak i onda kada se sa sagovornikom ne slaže, pa čak i da sagovorniku ukaže na neke njegove pogrešne postupke na način koji tog istog tera u najmanju ruku na razmišljanje, svakako ne na otpor i svađu. Ja iskreno verujem da slobodni mediji nisu nešto što nam je dato i na šta možemo da računamo, već je to nešto za šta moramo da se izborimo. Stoga ako g. Nenad Zorić smatra da mu objavljivanje mojih skribomanskih ispada može pomoći da razvije svoj medij, onda je moja podršaka u tome najmanje što mogu da uradim u prilog toj građanskoj dužnosti da se borim za, odnosno da pomognem opstanak (nastanak) slobodnih medija u ovoj zemlji. S druge strane, ja svoje tekstove ispravno nazivam skribomanskim ispadima koji u svojoj osnovi imaju terapeutsku prirodu. Naime, ja pišem i to što pišem objavljujem zato što mi je tako lakše da se hvatam u koštac sa društvom i svetom u kome živimo, društvom i svetom koji mi nisu po volji, koje često ne razumem i koji u meni bude anksioznost. Drugim rečima, moje pisanje je moja zamena za bensendin/lorazepam ili već koji od naših omiljenih pomagala u pokušaju glumljenja normalnosti. G. Nenad Zorić nije prvi koji je primetio moje sklonosti i dao mi prostor da pišem. Pre više godina moja supruga je učinila to isto i za rođendan mi je kupila blog da na njemu objavljujem tekstove. Taj sam blog ja nazvao po jednoj od mojih omiljenih serija, koja je, pak snimljena po romanu Roberta Grejvsa, Ja Svetislav (umesto Klaudije) car i bog. Iz ovog izbora naslova čitalac jasno može da razume pravu prirodu autora i kako on sebe doživljava. Ovaj feljton ipak nazivam Život u doba anksioznosti jer mi se čini da taj naziv najbolje odražava smisao, pobude, pa i sadržaj koji će biti pred čitaocem. Ni ovaj naslov nije moj. On se oslanja na naslov velike poeme pesnika Vistana Hju Odena iz 1947. godine, The Age of Anxiety, koja je na srpski jezik prevedena kao Doba teskobe, ali se meni reč anksioznost više sviđa, odnosno deluje mi tačnije od reči teskoba, a kao što je ukazano unapred postoje dva mišljenja, moje i pogrešno (naravno ovo je verovatno neuspešni pokušaj duhovitosti i to je još nešto sa čime će čitalac ovog feljtona morati povremeno da se izbori).

Cela naša javnost od petka 07. avgusta biva suočena od strane državnih tabloida, pre svega Informera, sa pričom o tome kako studentski pokret predlaže za vetiranje, odnosno za izbacivanje sa studentske liste čak 99 osoba, među kojima su rektor V. Đokić i prof. M. Lompar i sportisti kao što su Bodiroga i Vidić i neki poznati glumci, aktivisti. Čitaju se obrazloženja zašto neke od njih treba skloniti sa liste za predstojeće izbore. Sve ovo se predstavlja kao znak slabosti, pa i neuravnoteženosti studentskog pokreta. I ja sam siguran da neki od onih poklonika anksioznosti, u koje i sam spadam, osećaju određenu nelagodu (teskobu) kada vide sladostrasno naslađivanje D.J. Vučićevića dok iznosi detalje u javnost.

Osnovni razlog za tu našu nelagodu i teskobu jeste to što smo naučeni da ne verujemo u to da se dobre stvari dešavaju i da se plašimo sreće druge strane, tj. da nas je strah da poverujemo da je sve kako treba, a gde nam izlivi radosti D.J.Vučićevića potvrđuju da je nešto pošlo po zlu. Na sve to dolazi činjenica da mi iako smo možda nekada i bili pomalo politički pismeni, 14 godina Vučićeve vladavine su uspešno postigle da u nama suzbiju čak i instinkt za razumevanje političkih procesa i prepoznavanje demokratskih načela.

Prvo pitanje koje bi svako od nas morao sebi da postavi jeste da li može da se seti da je u poslednjih 35 godina bilo koja politička partija, koalicija, pokret ovako odgovorno pristupila sastavljanju svoje liste kandidata za poslanike kao što to čini studentski pokret. Ja moram da priznam da iako sam dosta izražena politička životinja koja pažljivo prati većinu dešavanja ne mogu da se setim ničeg sličnog.

Dakle, to što studentski pokret radi jeste potvrda da je on iskren i posvećen svom obećanju da ima nameru da obnovi institucije srpske države i to tako što će početi od zakonodavne vlasti. I da je odlučan da osvoji vlast pa stoga veoma vodi računa ko će biti ljudi koji će na sebe preuzeti teret narodnog suvereniteta. Drugim rečima, studentski pokret ide na to da njegova lista pobedi, ali on već sada pokazuje da je svestan toga da će pobedom te liste moć preći na izabrane narodne poslanike i da stoga vodi računa da na tu listu uđu samo najbolji i najposvećeniji ljudi. Dosta razumno postupanje, složićemo se.

Dakle, to što studentski pokret radi jeste potvrda da je on iskren i posvećen svom obećanju da ima nameru da obnovi institucije srpske države i to tako što će početi od zakonodavne vlasti.

Ovo sve je potpuna promena u odnosu na ono što smo imali do danas. Kada je vlast u pitanju ona je poslaničke mandate delila ljudima koji su birani prema samo jednom kriterijumu – da nemaju svoje mišljenje, niti da imaju osećaj sramote. Nekima su poslanički mandati udeljivani kao milostinja (u smislu prihoda koji uz to idu, ili pak imuniteta), uz dodatnu privilegiju da ne moraju da se pojavljuju u Skupštini osim izuzetno (npr. neki omiljeni profesori i sportisti).

Evo nekoliko primera koga je to sve SNS izabrao da predstavlja birače u Narodnoj skupštini. Npr. narodna poslanica Andrijana Aleksandrov. Žena je otpočela svoju političku karijeru u LDP-u Čedomira Jovanovića. Pred izbore 2016. godine napustila je ovu partiju i postala članica pokreta Dosta je bilo. 2019. godine napustila je Dosta je bilo, prilikom potvrđivanja poslaničkog mandata koji je osvojila na njihovoj listi, i pridružila se potom Srpskoj naprednoj stranci.
Onda tu je i Radoslav Milojičić poznatiji kao Kena. Npr. bilo bi lepo odslušati šta su sve za njega govorili poslanici SNS, kao i predstavnici izvršne vlasti, uključujući i Aleksandra Vučića, dok je bio u Demokratskoj stranci. Sada je deo poslaničke grupe SNS. Dakle, osoba za koju je SNS tvrdio da je najgori kriminalac i korupcionaš je izabran da bude na poslaničkoj listi tog istog SNS odmah pošto je promenio političku stranku.
Onda imamo Natašu Jovanović iz Kragujevca, nekada perjanicu SRS. Ova žena je do pre 5 godina, kada je napustila SRS i prešla u SNS, o Aleksandru Vučiću govorila da je kriminalac, psihijatrijski bolesnik, da je korumpiran, pokvaren i još mnogo toga veoma lošeg. Sam SNS je nazivala satanističkom sektom. I tu ženu SNS kandiduje i uvodi u Skupštinu kao narodnu poslanicu. Tu nam je i Milenko Jovanov, nekada perjanica DSS-a, koji se učlanio u SNS 2015. godine a da ga je prethodno nazivao izdajničkom partijom koju vodi kriminalac.
Uz njega je i Dejan Bulatović, nekada potpredsednik i osnivač SSP-a. Pa je tu onda i Nebojša Bakarec, i on nekada u DSS-u, za koga čovek umesto reči treba da ima razumevanja.
Imamo i Aleksandra Čotrića, koji je možda i pozitivan primer u izvrnutoj realnosti koju živimo u Srbiji. On je, npr. na izborima prošle godine, umesto za svoju stranku, stranku čiji je potpredsednik i koja je izlazila na izbore zajedno sa opozicijom, SPO, građane pozivao da glasaju za SNS. Negde je na kraju u osnovi ipak bio iskren.
Uz njega stiže i Žika Gojković, nekada član SPO, pa onda osnivač POKS-a, pa onda od 2023. godine u SNS-u. Inače poznat i po tome što se viđao sa plejboj zečicom optuženom za ubistvo i to dok je bila u bekstvu. Meni bi bilo zanimljivo da mi neko iz SNS objasni kojim su to postupkom navedeni odabrani da budu na listi SNS-a za narodne poslanike.

Kako su se tačno opredelili za njih, koji su ih kriterijumi u tome vodili i na koji način, ko je činio kadrovsku komisiju?
Pri čemu ovde navodim samo najistaknutije preletače iz drugih stranaka koje odlikuje to što su, dok nisu preleteli, o SNS i samom Vučiću govorili najstrašnije stvari, pri čemu su predstavnici SNS i sam Vučić to isto ili još gore navodili za njih.

Zgrada Narodne skupštine Republike Srbije u Beogradu — Dom Narodne skupštine Republike Srbije u Beogradu. Foto: Radosław Botev / Wikimedia Commons (CC BY 3.0 PL).

Kada je opozicija u pitanju i tu imamo nekoliko veoma lepih primera. Najviše se ističe mudrost sedih glava pokreta Mi glas iz naroda dr. Branimir Nestorović. Sada Mi glas iz naroda vodi Branko Pavlović kome je prišlo još 5 narodnih poslanika od inicijalnih 13 koliko ih je ušlo na listi na izborima u decembru 2023. godine.
Inače Branko Pavlović je političku karijeru započeo u Savezu komunista Jugoslavije. Onda je bio osnivač Građanskog saveza Srbije. Posle je iz GSS istupio i prišao SDU Žarka Koraća. Tako je dospeo i na poslaničku listu DOS-a na kojoj je izabran 2001. godine. Pa je onda bio direktor Agencije za privatizaciju u Koštuničinoj vladi. Onda je pokušao sam, a sada je, pošto se otcepio i od Nestorovića omiljeni opozicionar na svim TV kanalima pod kontrolom vlasti. 4 od inicijalnih 13 poslanika, među kojima je i Branimir Nestorović (koji je i sam prošao više političkih partija od Branka Pavlovića – mala tajna mislim da ga je moj pokojni deda primio u Komunističku partiju pre sada gotovo pola veka), ima svoju poslaničku grupu, zahvaljujući tome što im se priključio jedan poslanik sa liste SRCA (Slobodan Ilić).
Preostalih troje su samostalni narodni poslanici.

Inače, mudrost Branimira Nestorovića i skupa mudraca oko njega je dovela do toga da oni u beogradsku skupštinu uvode Aleksandra Jerkovića, koji im je bio kandidat za gradonačelnika, i još jednu žensku osobu čijeg se imena ne sećam, a koji su odmah posle izbora u decembru 2023. godine prešli na drugu stranu i podržali SNS. Zar ne bi bilo zanimljivo pitati Branimira Nestorovića i mudre sede glave oko njega kako su uspeli da naprave poslaničku grupu koja se posle samo nekoliko meseci raspala na najmanje 3 tj. 4 dela, pri čemu najmanje pola poslanika koje su uveli u Skupštinu sada podržava Vučića. Ili kako su izabrali svog kandidata za gradonačelnika Beograda koji dan posle izbora prelazi na stranu SNS.

Desničarske partije su inače poslovično davale preletače koji su obezbeđivali opstanak SNS-a na vlasti u Beogradu i 2022. i 2023. godine. A ako ćemo iskreno to je i cela priroda Šapićeve političke karijere.

Iz poslaničke grupe SSP-a, do njih 16, troje napušta stranku i poslaničku grupu i osniva Radničku partiju. Sada ta Radnička partija čini poslaničku grupu sa još dva poslanika koja su izabrana na listi SNS-a i suštinski podržava vlast.
Bilo bi zanimljivo videti kako je SSP mogao da napravi takvu grešku da 20% izabranih kandidata na izborima u decembru 2023. godine (dakle ne onih koji su bili na listi, nego onih koji su izabrani) danas u osnovi podržava SNS. Kako su mogli da izaberu ovakve ljude i da im daju poverenje?

Za kraj možda je meni najsimpatičniji primer PUPS-a. Njega ne samo da vodi čovek rođen 1989. godine (Stefan Krkobavić, unuk osnivača partije), već od 5 narodnih poslanika u poslaničkoj grupi ove partije jedan ima 28 godina (malo mlad za penzionera).

Dakle, ovo je slika rezultata procesa izbora kandidata za poslanike koje su primenjivale i vladajuće i opozicione političke stranke, pri čemu se ja nisam bavio u analizi kvalitetom poslanika i njihovim konkretnim doprinosom, već samo primerima kada su oni prelazili-preletali na potpuno suprotnu stranu od one na kojoj su bili kada su se nudili biračima.

Ističem da je to rezultat nekog procesa jer mi niti kod jedne jedine političke organizacije nemamo nikakva saznanja o tome kako sam taj proces izgleda.

E sada uzmite uzbuđenje, pažnju, energiju koju npr. u Americi budi unutarstranački proces izbora kandidata pre svega Demokratske stranke za gradonačelnika Njujorka, za kandidata za senat iz države Mičigen ili kandidate za kongresmene u brojnim izbornim jedinicama. Ili proces izbora za predsedničkog kandidata ispred Demokratske ili Republikanske partije i uporedite to sa načinom na koji se kandidati biraju na nivou naših političkih partija. U stvari ja vas ovde malo zavlačim – vi američka iskustva nemate sa čime da poredite u Srbiji, jer je postupak izbora kandidata za narodne poslanike potpuno obavijen tajnom i odvija se u skrivenim kuloarima partijskih oligarhija (ili, najčešće, u kabinetu jednog čoveka).

S druge strane, studentski pokret se dosledno drži onoga načela na kome je i nastao, a to je da demokratiju i pravnu državu pre svega čine institucije, a institucije čine procesi, poštovanje pravila postupka koji omogućavaju legitimitet donetih odluka. Mnogi od nas ne samo da nisu razumeli ovo, već su se čak i podsmevali na izgled suviše komplikovanim pravilima odlučivanja unutar studentskog pokreta zasnovanog na plenumima.

A upravo je odluka studenata da poštuju pravila koja su zajedno doneli u velikoj meri spasila taj pokret od nebrojenih pokušaja vlasti da ih razbije i u njih unese podele. Poštovanje postupka, odnosno institucija koje su sami unutar svog pokreta ustanovili ih je dosledno i uporno čuvalo.
To što za razliku od svih dosadašnjih pokušaja objedinjavanja snaga za borbu protiv režima studentski pokret i dalje stoji kao monolit koji predstavlja nerešivu enigmu za naše službe bezbednosti i vlast, zaslužna su pravila postupka i institucije izgrađene od samih studenata za potrebe njihovog pokreta.
Da oni između sebe različito misle i po mnogo čemu se ne slažu, ali su uspeli da osmisle i u delo sprovedu mehanizam, postupak odlučivanja koji do sada veoma uspešno miri njihove razlike i omogućava da iza konačno donetih odluka stoje i oni koji se možda sa njima inicijalno nisu slagali.

I tu je studentski pokret pokazao zrelost i mudrost koja zasenjuje ono što smo do danas imali na srpskoj političkoj sceni.
Ukratko imamo šta da naučimo od te dece. I ne bi bilo loše da uhvatimo i po koju belešku dok nam drže lekciju.

Poštovanje postupka, odnosno institucija koje su sami unutar svog pokreta ustanovili ih je dosledno i uporno čuvalo.

Drugim rečima, ono što se nama od strane tabloida vlasti predstavlja kao slabost je u stvari jedna od najvećih pobeda studentskog pokreta.
On dokazuje da živi načela oko kojih je nastao i oko kojih se okupio, dokazuje da je spreman da se tih načela drži i onda kada njegova lista pobedi na izborima i pokazuje ogroman napor koji ulaže da oni ljudi koje njihova lista uvede u Skupštinu budu najbolji od onih koji su im na raspolaganju.

Drugim rečima, ono što se nama od strane tabloida vlasti predstavlja kao slabost je u stvari jedna od najvećih pobeda studentskog pokreta.

Predlozi za uklanjanje sa liste su samo i jedino predlozi i u njima se iznose mane kandidata kako ih neko u okvirima studentskog pokreta vidi. Ovo je sastavni deo postupka pravljenja konačne liste i svi ti kandidati su potpuno svesni kroz šta moraju da prođu.

Ja sam razmišljao šta bi bilo kada bih ja morao da prođem kroz ovakav proces, ne unutar studentskog pokreta, jer se za studentsku listu ne kvalifikujem, već npr. unutar političke partije čiji sam član. Potpuno sam uveren da bi bilo puno članova ZLF koji bi na moj račun mogli da iznesu brojne zamerke i argumente zašto ja ne bih trebao da budem kandidat za poslanika. Štaviše, ja bih sam mogao da se setim dosta dobrih i sasvim utemeljenih primedbi na svoj račun.
S druge strane, živim u nadi da bi se našlo nešto članova ZLF koji bi mogli da opovrgnu primedbe stavljene na moj račun ili barem da istaknu neke moje vrline koje me čine dobrim izborom za kandidata za narodnog poslanika. I ako se tako sagleda ovaj proces teško da bi mu se imalo šta prigovoriti.

Vlast i njeni mediji se nadaju da barem deo građana u Srbiji neće prepoznati sve ove prednosti studentske liste i da će u prvi plan dođe prikaz podela i svađa, a ne ono što je suština.

E tu dolazimo do onoga što ja mislim da bi studentski pokret morao da uradi, što je dužan i sebi, ali i ljudima koje su sami studenti kandidovali da budu na njihovoj listi, nezavisno od toga da će se naći na konačnom spisku.

Oni bi morali da na jedan jasan i pitak način, politički dosta neukoj javnosti, objasne da ovakav izbor kandidata nije slabost već pokazatelj da se na našem političkom nebu javila snaga koja je u stanju da se dosledno drži sopstvenih načela, a zatim da otvoreno pozovu i da ne prestaju da pozivaju druge političke činioce, a pre svih SNS (mada ne samo SNS), da pokažu kako su oni izabirali svoje kandidate, a ako ovi to ne učine, sami studenti mogu krajnje legitimno, jer su to prvo sproveli na svojoj, uđu u analizu suparničkih lista i kandidata koji se na njima nude građanima.

I tu se onda ne treba ograničavati samo na početku ovog teksta pomenute preletače, već ući i u meritum pojedinačnih izbora svih kandidata. Da vidimo ko su ti ljudi koji nam se nude da odlučuju o našim sudbinama i šta to oni navode ili kriju u svojim biografijama.

A ja sam siguran da bi jedini zaključak ovakvog poređenja za svakog razumnog morao da bude da je sigurno to da STUDENTI POBEĐUJU.