Ono što neki opozicioni politički poslenici govore u prilog svoje odluke da ipak izađu na izbore i ne podrže Studentsku listu je i to da se na taj način štiti opstanak višepartijskog sistema u našoj zemlji. Studentski pokret je shvaćen kao vrhunac anti-partijskog pristupa, odnosno anti-političke kao takve, pri čemu mu se prigovara to da u stvari jaše na prolaznom entuzijazmu i da će ubrzo svima biti potrebno vraćanje na neke institucionalne oblike političke borbe.
Na prvi pogled nije teško složiti se sa ovakvim stavom. Kako će 120 ili 140 ideološki dosta različitih osoba zajednički raditi, na koji način će oni osmišljavati i donositi one politike koje su potrebne ovoj zemlji? Može li se bez političkih partija govoriti o demokratskom uređenju uopšte?
Meni se čini da i sam stav, ali i sa njime povezani strahovi u potpunosti maše metu. Nije studentski pokret taj koji je uništio političke partije. Ne. Političke partije su uništile same sebe i to prvenstveno uzimajući kao datost sistem koji je garantovao njihovo uništenje. U stvari, pobeda studentskog pokreta bi mogla da bude onaj ključni element koji će dovesti do vaskrsa političkog života u Srbiji, uključujući ti i njegov partijski segment.
Umesto najgoreg i najkorumpiranijeg mogućeg sistema, a to je upravo onaj koji imamo danas, stranke bi morale da traže podelu Srbije na veći broj izbornih jedinica – što bi dalo šanse za nastanak lokalnih političkih centara
Hajmo da stanje u kome se nalazimo posmatramo iz jednog drugačijeg svetla. Npr. danas u jednom srpskom gradu sa snažnom tradicijom političkog života, u Užicu, sve opozicione političke partije zajedno imaju manje članova nego što je u tom istom gradu pre 30 godina imala jedna realno drugorazredna politička partija kakav je Građanski savez Srbije. Dakle, ne DS, DSS, SPO, SRS, nego je GSS devedesetih imao više članova nego što danas u tom gradu imaju sve opozicione političke partije zajedno. Složićemo se da ako je broj građana u gradu ostao manje više isti i ako je dobar deo tih građana koji su 90-tih bili članovi političkih partija i dalje živ, zbog čega je došlo do tako velikog pada zainteresovanosti građana za učešće u političkom životu kroz vrhunac njenog organizacionog oblika, a to jesu političke partije? Ista je situacija bilo gde u zemlji da pogledate. S druge strane, i u Užicu, ali i širom Srbije vladajuća partija ima veći broj članova nego što je tih istih 90-tih imao SPS.
ZLF čiji sam ja i član i jedan od osnivača je nastao iz organizacije Ne davimo Beograd. I iako je ZLF nacionalna politička organizacija, parlamentarna politička stranka koja ima svoju poslaničku grupu, ima svoje odbornike u skupštinama brojnih lokalnih samouprava, broj članova ZLF je značajno (višestruko) manji nego što je bio broj članova Ne davimo Beograd.
Od 2018. godine pa do danas mi imamo prećutni dogovor u našem društvu da opozicioni politički prvaci ne mogu da govore na protestima protiv vlasti. Nisu govorili ni na protestima 1 od 5 miliona, ni na protestima Srbija protiv nasilja, ni na protestima protiv iskopavanja litijuma, pa ni na protestima zbog stradanja 16 naših građana u Novom Sadu. Za njih nije bilo mnogo mesta ni na protestima koje je sam Ne davimo Beograd organizovao 2016. i 2017. godine, kao ni na protestima posle predsedničkih izbora 2017. godine. Drugim rečima, u Srbiji se već čitavu deceniju podrazumeva da na građanskim protestima protiv vlasti, dakle na protestima protiv politike koju vodi vladajuća partija, politički predstavnici opozicije nemaju pravo da govore.
Ništa od ovoga se ne može pripisati studentskom pokretu čiji su članovi uglavnom bili u osnovnoj školi onda kada je neko drugi određivao i što je još gore prihvatao ova pravila.
A ako bih morao u EU sa ovakvim SNS-om, ja iskreno onda u EU i ne bih da idem. EU se bira kao tema samo zato što se na taj način pronalazi neki prostor za političko preživljavanje i to birači više nego jasno vide.
Srbija je zemlja u kojoj opozicija 2020 godine bojkotuje izbore i mi onda kao posledicu imamo dve godine jednopartijsku skupštinu. I? Razlog za povišene političke strasti nije bio nestanak višepartijske demokratije, a nje nije bilo, barem ne institucionalno, dve godine, već je do prvih većih protesta dovela pretnja ponovnog uvođenje karantina u julu 2020. godine, kao i strah od posledica iskopavanja litijuma u Jadru u jesen i zimu 2021. i 2022. godine. Na izborima 2022. godine najjača opoziciona grupacija Ujedinjeni za pobedu Srbije ide na izbore tako da predsednici dve najsnažnije njene članice, SSP- a i NS-a, D. Đilas i V. Jeremić, uopšte nisu ni kandidati na listi. Mi u Srbiji imamo partije koje vode ljudi koji sami sebe ne nude građanima da ih oni biraju.
Dominantan narativ političkih partija godinama je bio da je neophodno ujedinjavanje zarad rušenja režima. Istovremeno mi imamo neverovatno razjedinjenu političku scenu u kojoj nikome tačno nije jasno u čemu je razlika, osim u pogledu toga ko im je lider, između npr. SSP-a, DS, Srca, PSG-a, SDS-a, pa i Narodne stranke i zašto to nije jedna politička organizacija? Jer ideološke, političke, razlike koje između njih postoje su takve da se smatraju potpuno uobičajenim razmimoilaženjem koje je prirodno u okviru bilo kog pojedinačnog opštinskog odbora bilo koje stranke. I onda se postavlja logično pitanje, a zašto bi se građani ujedinjavali oko onih koji nisu sposobni da na svom primeru pokažu ono što propovedaju. Isti je slučaj na desnici, gde nikome nije jasno koja je to tačno razlika između Zavetnika, Dveri, NDSS, NS, POKS-a u raznim oblicima i MI u svim njegovim otelotvorenjima. Zašto 6 ili 7 političkih stranaka nudi građanima potpuno identičnu politiku, a izbor je u suštini sveden ili na da li ste skloni luđim elementima ponude (zelene oči potomaka zmajeva) ili za koga verujete da nosi najmanji rizik da na kraju ispadne prikriveni adut vlasti (tj. koji nosi mača zelenoga).
Besmisao političke ponude u ovom obliku onda građane vodi ka dodatnom besu i razočaranju onda kada te iste političke stranke svoje nesuglasice stave iznad opšteg interesa, kao što je to bio slučaj 2024. godine. Konačni ekser u kovčeg postojeće partijske strukture bili su, po mom dubokom uverenju, protesti održani u novembru 2024. godine. Opozicija je građanima pružila dva razočarenja. Prvo je bio protest u Novom Sadu gde se nije znalo ni ko pije ni ko plaća – organizaciono (pre svega zato što niko nije hteo da preuzme odgovornost za uspeh ili neuspeh skupa), a drugi je bio onaj u Beogradu koji je za sve, dosta neobjektivno, bio potpuno razočarenje. Tome su doprineli i neubedljivi govori, ali i kiša. Jednostavno, opozicija nije prepoznata kao ta koja može bilo šta da uradi, a građani su vapili za nekim rešenjem. I onda su nam se desili studenti, doduše uz pomoć bahatosti i ludosti režima.
Drugim rečima, niti jedna jedina parlamentarna partija u Srbiji nije zaslužila da ima moralno pravo da studentima spočitava bilo šta kada je u pitanju Kosovo i Metohija – i za takvo stanje stvari nisu krivi studenti, već nesposobnost i iskreno kukavičluk postojećih političkih partija da izađu sa stavom koji bi se razlikovao od onoga što je opšteprihvaćeno.
Tokom poslednje 2 godine političke partije nisu građanima ponudile bilo šta što bi uspelo da promeni katastrofalni utisak. One su stalno pojedinačno pozivale studente na razgovor, ali zato nisu bile u stanju da za svo ovo vreme razgovaraju između sebe i ponude nešto zajedničko. Nikog ne zanima (i ne treba da zanima) da troši vreme i razgovara sa 10 ili 15 političkih činilaca koji svaki pojedinačno ne nosi više od 1 ili 2 % glasova biračkog tela. Sem načelne podrške studentima političke partije nisu ništa same ponudile ili donele, sem nekih hvale vrednih, ali kratkotrajnih spoljnopolitičkih uspeha. Zašto bi bilo ko imao poverenje u političke partije koje, kao npr. NDSS, na sva zvona najave megalomanske planove blokada svega i svačega, a onda od svega toga ne bude ama baš ništa. Jednostavno, ako ti ljudima pričaš jedno, a radiš nešto sasvim drugo, zašto bi ti bilo ko verovao. Čak i domenu širenja strahova (gde bi ti strahovi govorili u prilog njenog opstanka na političkoj sceni) opozicija nije uspela da dopre do birača i to iz prostog razloga što ni tu nije bila iskrena. Evo, postavimo pitanje kako će studenti da obezbede lojalnost novoizabranih narodnih poslanika sa njihove liste? Kako mogu da nas ubede da neki od njih neće preći SNS-u, za novac, usled ucena i sl? Ovo jesu na prvi pogled validna pitanja, ali kako može, na obraz, da ih postavlja neko od čijih je izabranih poslanika, poslanika koje je sam birao da ih stavi na prolazno mesto na listi, 40% prešlo SNS-u (npr. SSP) ili 60% podržava SNS (Mi glas iz naroda) i gde niko i nikada nije snosio bilo kakvu odgovornost što je takve ljude predložio za kandidate. Odakle moralno pravo da se takvo pitanje postavi!? I da li neko stvarno misli da će studenti gore izabrati od svojih političkih prethodnika. Pa naravno da neće.
Ovde će se postaviti i pitanje ideologije. Studenti su dolazili pod napad zbog stavova o Kosovu, iako niko od parlamentarnih političkih partija nije imao hrabrost da u javnost istupi sa drugačijim stavom. Kritika je dolazila od onih koji nikada ništa drugačije nisu rekli o toj temi. Drugim rečima, niti jedna jedina parlamentarna partija u Srbiji nije zaslužila da ima moralno pravo da studentima spočitava bilo šta kada je u pitanju Kosovo i Metohija – i za takvo stanje stvari nisu krivi studenti, već nesposobnost i iskreno kukavičluk postojećih političkih partija da izađu sa stavom koji bi se razlikovao od onoga što je opšteprihvaćeno.
Ili tema EU. Studenti su izabrali da se ovom temom ne bave, kako bi izbegli razdor koji ona može da prouzrokuje. Nama pristupanje EU svakako nije najveći problem jer sa ovom vlašću mi ne samo da ne možemo da sanjamo da ćemo ikada postati njena članica, već iskreno ja ne bih glasao za SNS čak i da mi neko garantuje da je to preduslova za učlanjenje u EU. A ako bih morao u EU sa ovakvim SNS-om, ja iskreno onda u EU i ne bih da idem. EU se bira kao tema samo zato što se na taj način pronalazi neki prostor za političko preživljavanje i to birači više nego jasno vide.
One partije koje su izabrale da podrže studente za sada deluju kao da veruju da će posle izbora 25. oktobra sve moći da se vrati na staro i da je sve što će biti potrebno jeste da pronalaze saveznike unutar onih koji su ušli u Skupštinu. Sa druge strane očigledno je da postoje pomisli da se oko novoizabranih narodnih poslanika stvaraju nove političke partije.
Uz možda izuzetak NDSS kome danas mnogo toga ide na ruku, pa možda i uspe da pređe cenzus, ostale političke partije opozicije na ovo ne mogu da računaju. One partije koje su izabrale da podrže studente za sada deluju kao da veruju da će posle izbora 25. oktobra sve moći da se vrati na staro i da je sve što će biti potrebno jeste da pronalaze saveznike unutar onih koji su ušli u Skupštinu. Sa druge strane očigledno je da postoje pomisli da se oko novoizabranih narodnih poslanika stvaraju nove političke partije. Slično kao što smo posle svakih predsedničkih izbora dobijali novu političku partiju opozicije. Ja mislim da je sve ovo strašno pogrešno. Političke partije moraju da iskoriste pobedu Studentske liste da rade pre svega na promeni izbornog sistema. Umesto najgoreg i najkorumpiranijeg mogućeg sistema, a to je upravo onaj koji imamo danas, stranke bi morale da traže podelu Srbije na veći broj izbornih jedinica – što bi dalo šanse za nastanak lokalnih političkih centara (nešto što smo imali 90-tih, kada je izborni sistem bio značajno bolji od ovog danas), kao i na uvođenju npr. mešovitog izbornog sistema, gde bi se deo poslanika birao po većinskom, a deo po proporcionalnom sistemu (kao što je bio slučaj u Vojvodini do 2017). Na ovaj način bi se otvorio prostor za profilisanje većeg broja političkih ličnosti van centrala partija. Takođe, partije bi bile prinuđene da na način veoma sličan studentima pristupe izboru svojih kandidata, jer im neće biti dovoljno da se oslone samo na mali broj partijskih prvaka za potrebe privlačenja birača. One bi morale da se jasno i nedvosmisleno posvete svojoj ideološkoj ponudi, koja će posebno postati zanimljiva onda kada se osnovni cilj, a to je smena režima, ostvari. To će biti jedini način da se privuku i novi članovi i novi birači. Ko ne bude spreman da se iz temelja menja i da ponudi ne samo nova lica, već i suštinski nove ideje i nov način rada i ko ne bude sposoban da jasno stavi do znanja da hoće da iz temelja menja postojeći sistem ne samo da neće, već i ne treba da (politički) preživi.
