Rukopisi ne gore

Velika, baš velika, izborna pobeda vam je kao velike, baš velike, sise. Lepo u daljini, pod kišobranom i dok nema neposrednog kontakta. Problem nastaje kad se to, i pobeda i sise ili i sise i pobeda, oseti među prstima. Kad, što bi Vudi Alen rekao, spadne sisobran. Druga strana ne reaguje i ne razume Džonijev stih da „raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija“. Oklembesi se što je sklono klembešenju. I posle vam neminovno na um padne Pašić i ono „Ne bojte se, braćo Srbi, dobro biti neće“. Daj Bože, akademiče Saičiću, moj profo Stojiljkoviću i veliki Bodiroga, da bude da grešim. Moje greške neće boleti nikog osim mene.

„Zorzi, volim što se dogodio 5. oktobar i zbog toga što više ne moram sa nekim ljudima da budem na istoj strani“, rekao mi je jedan vrsni prestonički novinar godinu dana posle tog velikog istorijskog dana kad smo kanistere zamenili fiskalnim računima, rekli „ne“ komunizmu (koji posle 81 godinu konačno neće biti ni u parlamentu), rekli „da“ tržišnoj privredi i Evropskoj uniji (ma kakve referendume pominjali novoizabrani – zbog toga što tako misle ili predizborne taktike radi, svejedno).

E, baš tako se osećam i ja od nedelje, 20 dana i 26 godina docnije. Hvala i Bogu i Petru Dobrnjcu što ne moram više da budem na istoj strani sa svakojakim maglama u pantalonama, a, Bogami, i na štiklama, koje zarad lajka – a upućeni kažu i apanaže – po vazdan nešto smatraju, predstavljajući lični kao opšti interes i praveći od sebe članove ili vođe Komiteta javnog spasa, ne znajući pritom ni ko je Robespjer, ali su im ciljevi (i, ne dao Bog, ostvarenja) isti. Naprosto, nesposobni su za posedovanje časnih namera.

Da, hteo sam promenjivost vlasti. Da, dočekao sam je. Da, Tijanić je bio u pravu kad je tvrdio da politička borba ne sme da postane pitanje života, a još više je bio u pravu kad je tvrdio da novinar svaku vlast mora da drži za gušu ili za muda, neretko može i oboje. Najviše od svega je bio u pravu da nam je prekopotreban Javni servis, ali građanština (različito od građana i hvala velikom Dragoljubu Žarkoviću na terminu) još pre 22 godine nije poduprla tadašnje nastajanje Javnog servisa, već je tvrdila i duvala u tikvu onim medijskim magnatima protiv kojih se sad bori trivijalnim zahtevima glede rijalitija, a baterije za daljinski koštaju koliko i produženi bez mleka.

Dok pišem tekst, volim nešto noću, na RTS 2 ide: „Na vrh brda vrba mrda / riba ribi grize rep / vuci siti, ovce bleje / al’ je ovaj život lep“. I pišem dalje, a Kerber nastavlja: „I sve mi ovih dana kao bajka izgleda / k’o voz bez voznog reda i bez putnika / pomera se zemlja, gubim tlo pod nogama / kupio sam jednu kartu do meseca“.

Administracija Aleksandra Vučića, ali i poslušnici doskorašnjeg medijskog magnata preko bare, toliko su zatrovali javni prostor da je nenormalno postalo vrlina, da se vikanje smatra suficitom talenta, da nije važno da li su dva i dva četiri, već da li si protivniku pljunuo u facu da je to pet ili tri, a broj lajkova i retvitova ti je potvrdio da nastaviš dalje. Treba li reći „herojski“ dalje? Jer nešto si sasuo onom drugom, što je protiv „nas“, a ko te pita sad za matematiku. Ako činjenice ne odgovaraju naumu tribine, tim gore po činjenice.

Jer nešto si sasuo onom drugom, što je protiv „nas“, a ko te pita sad za matematiku. Ako činjenice ne odgovaraju naumu tribine, tim gore po činjenice.

Naravno da je neuporedivo veći greh na strani vlasti jer je i njihova toljaga neuporedivo duža, ali se na svakojake etikete i targetiranje zloglasnim „ustaše“ ne odgovara kočijaškim rečnikom od strane onoga koji sa neukusnim uvažavanjem piše o intervjuu sa Britvom ili nesuvislim kafanskim dosetkama heroine koja se od one pevaljke sa šabačkog vašara razlikuje samo prema boji kose. Tviter fukara, a sve više, da bi bila prihvaćena, i Tviter raja, egzaltirano odobravaju ta nepočinstva. Narativ se širi, sve je dozvoljeno i onda ono što je nekad bilo neprofesionalno postaje „profesionalni“ princip. Najebasmo, dobri moj Predraže Milojeviću.

Tviter fukara, a sve više, da bi bila prihvaćena, i Tviter raja, egzaltirano odobravaju ta nepočinstva. Narativ se širi, sve je dozvoljeno i onda ono što je nekad bilo neprofesionalno postaje „profesionalni“ princip.

Zato ta fukara, a počela je, kažem, i raja, kritikuje i na Tviter vešala stavlja časnog Baneta Šovljanskog, N1 i te većinom profesionalce, ne reaguje kad od nedelje politički pokojni lider opozicije maltretira Anicu Telesković jer je ona sa RTS-a, podržava kad višedecenijski ultraneradnici prave spiskove za smene ne zbog toga što pojedini sa spiska ne valjaju, već zbog toga što su procenili da je vreme za dodvoravanje nadolazećima kod kojih će isto primenjivati princip „lezi lebe da te jedem“ i „daj da i ja osnujem neki sindikat“.

Ne valja im Bleki Stanojević, al’ zato od vlasnika opskurnog sajta neinventivnog naziva prave heroja kao da je osnivač britanskog nedeljnika „Spektejtor“, dopisuju ime Gorislava Papića, čije OKO je Real Madrid srpskog novinarstva, ali zato veličaju naglabanja Nemanje Šarovića, kome doista još mutira glasić pa ima vakta da postane odrastao čovek, al’ ozbiljan novinar biti neće, prozivaju Brankicu Stanković – verovatno im ne treba medij, što njen Insajder svakako jeste, već hoće sopstveni mehur; ko će sad u revoluciji još i da misli, već ti meni reci da sam u pravu… Jagoda na toj torti je Predrag Popović kao predsednik izborne komisije (koje li partije, a?) u Vučićevoj izbornoj jedinici, od čega sad prave podvig ravan Teovoj trojci preko Garbahose. Vučić za pomenutog jeste ne Garbahosa, već Hakim Olajdžuvon, a ko je taj Peca možete (al’ bolje nemojte) videti i u tekstu dnevnika koji navodno drži do sebe, ali ima naslove nedostojne i Popovićevog poslodavca Brkića.

Dođe čoveku da zavapi: ako već oće tako nakaradno, da spasemo šta se spasiti može, pa predlažem da je bolje da angažuju Vučelu, on je barem (pre)obrazovan, zna zanat, a i ne libi se promene strana. Štono se veli, kad je do morala, moralo se.

U takvoj smo atmosferi dočekali pobedu, ali je sisobran spao već sledećeg dana kad je pokušana revolucionarna pravda – ili, kako tvrde neki, nameštaljka revolucionarne pravde – napadom na Informer ili, kako tvrde neki, insceniranim napadom na Informer i pozivima „idemo na Pink“. Nebitno je da li je bilo stvarno ili to neko, što bi rek’o Šojić, podmeće, bitno je da osude tog čina među kolegama i jurišnicima sa mreža nije bilo ili ju je bilo na prste jedne ruke. A to je nedopustivo. Ponavljam: nedopustivo.

Dakle, oni koji su podržavali i kažu da su glasali za one koji su prešpartali Srbiju noseći u ruci Ustav, ne mare za zakone, institucije, pravila… za koja su se dve godine intenzivno, a decenije pre periodično borili. Poneki i molili.

Dakle, oni koji su podržavali i kažu da su glasali za one koji su prešpartali Srbiju noseći u ruci Ustav, ne mare za zakone, institucije, pravila… za koja su se dve godine intenzivno, a decenije pre periodično borili.

Bez mene, gospodo. Ne valja vam posao, unuci i praunuci komunizma.

I nije tu kraj. Čak i oni koji su nosili Ustav po Srbiji, i hvala im na tome, traže ostavke čelnika, ili bolje reći čelnica, RTS-a jer je to sad ženski menadžment pre nego što su i seli u poslaničke klupe. Bože, oprosti im, ne znaju šta rade. Znaće akademik da vam pojasni citat, vidi se da je verujući.

Dakle, pokret koji neće vlast na ulici, koji već dve godine čeka da olovkom napravi institucije, sad žuri da vanzakonski zameni tri žene sa RTS-a privremenom upravom, „čiji bi sastav predložila Studentska lista u dogovoru sa reprezentativnim sindikatima RTS-a, a čije bi imenovanje i ovlašćenja bili uređeni u skladu sa zakonom“.

Kako u skladu sa zakonom kad je nezakonski? Čemu žurba? Šta dotične, a u ovom tekstu namerno nepomenute, mogu da naprave što već nisu dok ne bude konstituisana većina u parlamentu, REM-u, UO RTS-a i dok ne budu zadržani ili imenovani novi menadžment i urednici?

Jedini rezultat tog zahteva može biti da se ukalja sve ono za šta su se zalagali. Pritom, kad čujem reč sindikat, iz mesta se uhvatim za novčanik. Plus pitanje: sa kojim sindikatom u BIA će da se dogovore za čelnike te 81 godinu odnarođene organizacije, pošto gospođa sa Studentske liste najavi i to u narednim danima. Ja gledao i ušima ne verovao svojim.

Jedini rezultat tog zahteva može biti da se ukalja sve ono za šta su se zalagali. Pritom, kad čujem reč sindikat, iz mesta se uhvatim za novčanik.

Ne radite to, gospodo. Vlast kvari, al’ tek kad se to postane. Prvo malo upravljajte, mada znamo da ćete mnogo više vladati jer je to u ljudskoj prirodi. Posle kvarenje.

Da, vratite nam rokenrol, narodnjaci su odradili svoje. Vreme kafane je prošlo. Mora da se radi.

U pauzi pročitajte Bulgakova.

I da, itekako znam onu o petlu koji prvi kukurikne. Spremite lonac. I u njemu ću citirati onu Džonijevu „dovoljna je jedna riječ“.

P. S.

Sram bilo sve koji traže ostavku Ljubiše Ristića. Sa tim velikim rediteljem, glede njegovih ranijih, sadašnjih i budućih političkih stavova, nisam bio saglasan toliko da mi i duša i telo reaguju, ali je taj čovek ujedno Muhamed Ali, Majkl Džordan, Kventin Tarantino, Dijego Armando Maradona, Miloš Crnjanski i Arigo Saki pozorišnog dela i zanata.