Dobrovoljni davaoci tuđih para

Vreme čitanja: 7 min

Kako se približava vreme održavanja političkih izbora, država bi ponovo mogla da podeli punoletnim građanima „novčanu pomoć“, što je prema navodima visokih državnih zvaničnika odraz „odgovorne ekonomske politike“. A kako zapravo stoje javne finansije?

Piše: Nenad Gujaničić

Država nema svoje pare, mogla bi biti prva rečenica u udžbeniku iz javnih finansija, koje bi, pak, morale postati obavezan predmet u obrazovnom sistemu ove zemlje na putu ka ozdravljenju društva. 

Nije naravno zloupotreba javnih resursa specifičnost ovdašnjih prostora, ali u okolnostima niske ekonomske i finansijske pismenosti neuporedivo lakše prolaze „pokloni“ predstavnika izvršne vlasti koji naposletku postaju dugovi naših pokolenja.

Može se, mora se

Kako se približava vreme održavanja političkih izbora, država bi ponovo mogla da podeli punoletnim građanima „novčanu pomoć“, što je prema navodima visokih državnih zvaničnika odraz „odgovorne ekonomske politike“.

Informacija koja je trebalo da „obraduje“ građane, kao „znak pažnje i pokazatelj kako se država domaćinski odnosi“ izgleda da će se svesti na podelu novca iz Akcionarskog fonda (AF) čiji su građani vlasnici i što im bez ovih urgencija svakako pripada.

I zaista, kada prosečan građanin dobije opipljivih 50 ili 100 evra to je u njegovim očima mnogo jasniji znak državnog delanja nego nekakve budžetske stavke koje obično preskoči u novinama. Štaviše, ovaj čin političara prosečno (ne)informisan građanin vidi kao poruku o stabilnosti i uspešnosti vođenja ekonomske politike. Stoga i ne čude u medijima više puta ponovljene floskule da nam nikada nije išlo bolje i da na računu imamo milijarde evra.

A kako zapravo stoje javne finansije? I da li o tome dovoljno govori činjenica da su nas vlasti nakon busanja u prsa o milijardama na računu, zadužile u potaji, putem privatne emisije (neposredne pogodbe), za dodatnih pola milijarde evra?

Kako je bilo poznato još krajem prošle godine, planirani budžetski deficit ove godine iznosi skoro tri milijarde evra, što je oko 560 evra novog duga po punoletnom građaninu. Budžetski minus neće postati dug isključivo ako se rasproda nešto od državne imovine, što najbolje govori o realnim mogućnostima podele novca pred izbore. Iako je ovaj minus na nivou dogovora sa MMF-om (oko tri procenta BDP-a), on se dešava u okolnostima kada privreda relativno dobro radi pa se postavlja pitanje šta će biti kada privredni rast izostane?

U tom negativnom scenariju, koji će se pre ili kasnije nastupiti ako ni zbog čega ono zbog prirode privrednih ciklusa, ne samo da neće biti povećanja BDP-a, već dolazi do njegovog pada, a prihodi u budžetu se slabije ubiraju pa dolazi do produbljivanja budžetskog deficita. Stoga je mnogo bitnije računati apsolutne iznose deficita i dugova, a tri milijarde evra je prilično golem budžetski manjak za zemlju koja ove godine mora da plati kamatu od blizu dve milijarde evra na ranije uzete dugove.

Svetao izuzetak predstavlja NIS koji je zahvaljujući većinskom vlasniku postao najkvalitetnija domaća kompanija sa izraženim državnim interesom, ali isključivo jer se partijski prsti nisu mešali u njegovo upravljanje.

Dakle, prostora za „helikoptersko“ bacanje para gotovo da nema, što su na kraju krajeva posredno potvrdili i državni zvaničnici kada su jesenas iz budžaka izvadili projekat o ubrzanom upisu prava svojine u katastar nepokretnosti. Za stotine hiljada vlasnika nelegalnih i neuknjiženih objekata ova akcija je bila na nivou vrednog nenovčanog poklona premda podrazumeva plaćanje takse i nije klasična legalizacija.

Šta se deli?

Na talasu najave paketa ekonomskih i socijalnih mera vrednog preko 600 miliona evra, koji se mahom odnosi na najdisciplinovaniju glasačku snagu – penzionere, počele su provejavati nemušte informacije državnih zvaničnika o podeli novca i punoletnim građanima. Ova informacija koja je trebalo da „obraduje“ građane, kao „znak pažnje i pokazatelj kako se država domaćinski odnosi“ izgleda da će se svesti na podelu novca iz Akcionarskog fonda (AF) čiji su građani vlasnici i što im bez ovih urgencija svakako pripada.

AF je u vlasništvu građana koji su po već sada čuvenom zakonu o pravu na besplatne akcije i novčanu nadoknadu, osim akcija nekolicine kompanija, dobili i po sedam akcija ovog fonda kojim upravlja država. Imovinu AF predstavljaju paketi akcija kompanija iz procesa privatizacije, novac od prodaje ove imovine i prikupljene dividende od retkih kompanija koje su akcionarima isplaćivale deo profita.

Prema bilansima za prošlu godinu, AF je na kraju decembra 2025. imao oročenih 27,5 milijardi dinara u bankama, što će reći da svaki njegov akcionar, od njih ukupno 4,8 miliona, pred izbore može dobiti oko 5.700 dinara. Ili koji dinar više ako u međuvremenu kapne još neka prodaja akcija ili dividenda.

Telekom je, istina, prošle godine ostvario profit od 211 miliona evra, ali sa finansijskim tegom koji se nalazi u rangu zaduženosti omanjih država.

Međutim, problem sa imovinom AF je što je ona uglavnom nelikvidna, satkana od imovine koju niko ne želi, te se u konačnici na ovu gotovinu koja će se podeliti ne može računati na veliki dodatni iznos, maksimalno još 10 milijardi dinara.

A ostale besplatne akcije?

Osim AF, čuveni populistički projekat podele besplatnih akcija, ponovo pred izbore ali 2008. godine, ne samo da nije doneo obećanih hiljadu evra, već je iskompromitovao ideju akcionarstva i berze. Da to nije bio slučaj, u nekom optimističkom scenariju mogli smo imati solidnu berzu i kakvu-takvu kontrolu upravljanja krupnih domaćih preduzeća, a posebno onih u kojima država (čitaj političari) vodi glavnu reč.

Umesto toga dobili smo plejadu partijskih biznisa čiji rezultati su se kretali u rasponu od kolapsa energetskog sistema do megalomanske zaduženosti nacionalnog telekomunikacionog operatera. Svetao izuzetak predstavlja NIS koji je zahvaljujući većinskom vlasniku postao najkvalitetnija domaća kompanija sa izraženim državnim interesom, ali isključivo jer se partijski prsti nisu mešali u njegovo upravljanje. Ipak, ova strategija dobrovoljnog odstupanja države od brige o svojih 30 odsto vlasništva doprinela je upadanju kompanije u geopolitičku arenu iz koje ni posle godinu i po dana nema naznaka izlaska.

Ovaj događaj označio je i skidanje NIS-a sa Beogradske berze pa je od celokupne imovine građana na tržištu ostala samo jedna akcija Aerodroma „Nikola Tesla“ koji predstavlja firmu koja kontroliše koncesiju beogradskog aerodroma kojim upravlja francuski VINCI. Predviđena podela akcija EPS-a čini se udaljenijom nego što je to bio slučaj u momentu donošenja zakona, dok Telekom Srbija nije izašao na berzu ni 14 godina nakon podele i upisa akcija, takođe pred političke izbore 2012. godine.

Upravljanje ovim preduzećem verovatno predstavlja najbolju paradigmu ovdašnje uzurpacije prava građana s obzirom da više nije zajamčeno ni pravo raspolaganja sopstvenom imovinom, u ovom primeru oličene u akcijama. I ne samo da građani ne mogu da prodaju akcije Telekoma, nekontrolisano gomilanje duga ove kompanije izbrisalo je potencijalnu korist od ovih vlasničkih papira, ali i napravilo ceh koji će plaćati i unuci postojećih akcionara.

Telekom je, istina, prošle godine ostvario profit od 211 miliona evra, ali sa finansijskim tegom koji se nalazi u rangu zaduženosti omanjih država. Na kraju godine neto dug Telekoma je premašio pet milijardi evra, dok se cena ovog zaduživanja prošle godine merila plaćenim kamatama od oko 300 miliona evra.

Telekom je, nažalost, i prošle godine imao negativan slobodan novčani tok od oko 650 miliona evra, te je ove kamate platio kroz nove kredite (obveznice). Negativan novčani tok u poslednje četiri godine kumulativno je dostigao 1,6 milijardi evra, što će reći da je kompanija sva plaćanja kamata, preuzimanja i dividende morala da realizuje iz novih zaduženja. 

To nije smetalo upravi kompanije da predloži, a najvećem akcionaru da odobri dividendu i ove godine i podeli oko 19 miliona evra, naravno  ponovo putem novog zaduživanja. I tu se susreću ova poslovna i politička priča sa početka teksta – treba poslati poruku o stabilnosti i uspešnom upravljanju. A kako nismo uspeli da napravimo politički sistem u kojem će biti kontrolisani izabrani predstavnici, izlišno je bilo očekivati kontrolu preduzeća u kojima politika vodi glavnu reč.

Autor je glavni broker u Momentum Securities i autor analiza o tržištu kapitala i berzanskom poslovanju.