Imao sam utisak da su njegovi sagovornici taj skup napustili duboko uznemireni. Činilo se kao da je premijer Srbije upalio svetlo u prostoriji u kojoj su oni u mraku završavali neki započeti posao. Nažalost, političari koji su došli na vlast učinili su upravo ono čega se Zoran Đinđić pribojavao: stavili su pitanje Kosova pod tepih, a onda kada im je bila potrebna međunarodna podrška, plaćali su je pristajanjem na sve što je ta međunarodna zajednica tražila od njih po pitanju Kosmeta.
Piše: Siniša Nikolić
Početkom novembra 2002. godine prisustvovao sam obraćanju premijera Srbije Zorana Đinđića predstavnicima Podkomiteta za evropske integracije EU i drugim zvaničnicima EU u Briselu. Bila je to prilika da u nekoliko dana druženja sa Đinđićem od njega čujem početne inicijative za rešavanje konačnog statusa Kosova.
Izražavao se slikovito kao i uvek: „Naš najveći protivnik, kao i do sada, jeste zaborav. Kao da se trudimo da kosovski problem što pre stavimo pod tepih, očekujući da će se on jednog dana rešiti sam od sebe. Bojim se da će međunarodna zajednica u dogledno vreme reći: kosovska nezavisnost je tako velika divlja gradnja da ne možemo da je rušimo, hajde da je legalizujemo. Tako bi Kosovo postalo svojevrsna međunarodna Kaluđerica.“
„Nije vreme za konačno rešavanje kosovskog pitanja“, rekao je jedan diplomata. „Kada će biti vreme?“ pitao je Đinđić i, ne čekajući odgovor, sam odgovarao: „Kada na Kosovu ne bude više Srba? Kada posle zakonodavnog, sudskog i izvršnog atributa državne suverenosti Albanci dobiju i ingerencije nad bezbednošću?
U zvaničnom obraćanju Đinđić tom prilikom nije eksplicitno objašnjavao svoju kosovsku inicijativu, ali je u neformalnim razgovorima sa diplomatama žučno i detaljno predstavljao scenario rešavanja konačnog statusa. Imao sam utisak da su njegovi sagovornici posebno negativno reagovali na termin konačni status.
SIMULTANKA KOJA SE NIJE ZVALA ŠAH
U jednom trenutku, stojeći u holu kongresne sale sa šoljom kafe u ruci, okružen sa desetak evropskih diplomata, Đinđić je, odgovarajući na njihova pitanja, igrao pravu simultanku igre koja se nije zvala šah, već Kosovo.
„Nije vreme za konačno rešavanje kosovskog pitanja“, rekao je jedan diplomata.
„Kada će biti vreme?“ pitao je Đinđić i, ne čekajući odgovor, sam odgovarao: „Kada na Kosovu ne bude više Srba? Kada posle zakonodavnog, sudskog i izvršnog atributa državne suverenosti Albanci dobiju i ingerencije nad bezbednošću? Kada međunarodna zajednica, nakon verovatnog rata sa Irakom, bude htela da pokaže da nema ništa protiv muslimana i Albancima pokloni kosovsku nezavisnost?“
Imao sam utisak da su njegovi sagovornici taj skup napustili duboko uznemireni. Činilo se kao da je premijer Srbije upalio svetlo u prostoriji u kojoj su oni u mraku završavali neki započeti posao.
BELA KNJIGA KAO OGLEDALO
Šetajući briselskim ulicama, ponesen utiskom prethodnih diskusija, govorio mi je o koracima koje treba napraviti u rešavanju pitanja Kosova.
Krajnja, rezervna varijanta je: međunarodna konferencija. Bitno je da ne izgubimo inicijativu, čime bismo pokazali da smo nezainteresovani za Kosovo. Upravo to mnogi u međunarodnoj zajednici očekuju od nas – da se predamo.
„Prvi korak je animirati međunarodnu zajednicu po pitanju Kosova. Ona ne želi da joj mi namećemo sada to pitanje, ali mi moramo insistirati na konkretnom predlogu. Taj predlog bi bio stvaranje Bele knjige o učinku međunarodne zajednice na Kosovu u protekle četiri godine. Da vidimo koju ocenu bi dobio povratak vojske i policije u skladu sa rezolucijom 1244, kako bi ocenili povratak Srba u svoje kuće, šta bi rekli za bezbednost nealbanskog življa, koju ocenu zaslužuju standardi?
Drugi korak je da u Savetu bezbednosti iniciramo donošenje rezolucije o federalizaciji Kosova i davanju Srbima konstitutivnih prava. Ako to ipak ne bi funkcionisalo, verovatno bi sledeća inicijativa morala da bude – razgovor o nekakvom kiparskom modelu za Kosmet, sa civilizovanim teritorijalnim razmeštanjem stanovništva. Srbija bi sa tom federacijom imala asimetrični odnos – sa srpskim entitetom dublje, sa albanskim labavije veze.
Ako ni to ne bude funkcionisalo, onda bi, posle nekoliko godina, moralo da usledi neko interno razgraničenje.
O razgraničenju bi se na miran način dogovorili Srbija, kosovski Srbi i Albanci, uz saglasnost međunarodne zajednice.
Možemo samo da zamislimo šta bi se na Kosmetu dogodilo sa privredom da je u nju investiran kapital potrošen na Expo, Nacionalni stadion, Rafale, Beograd na vodi…
Krajnja, rezervna varijanta je: međunarodna konferencija. Bitno je da ne izgubimo inicijativu, čime bismo pokazali da smo nezainteresovani za Kosovo. Upravo to mnogi u međunarodnoj zajednici očekuju od nas – da se predamo.“
To je bilo poslednje što se moglo očekivati od pokojnog premijera Srbije – da se preda.
Nažalost, političari koji su došli na vlast učinili su upravo ono čega se Zoran Đinđić pribojavao: stavili su pitanje Kosova pod tepih, a onda kada im je bila potrebna međunarodna podrška, plaćali su je pristajanjem na sve što je ta međunarodna zajednica tražila od njih po pitanju Kosmeta.
ŠTA BI ĐINĐIĆ DANAS URADIO
Zaista je teško, vrlo nezahvalno i prepotentno predviđati šta bi Zoran Đinđić danas, nakon toliko izgubljenih godina, pokušao da uradi da se pojavi na vratima Vlade Srbije.
Ako bih morao da prognoziram, mislim da bi se njegova strategija oslonila pre svega na ekonomski faktor, odnosno intenzivno i obimno investiranje države Srbije i njenih velikih privrednih subjekata na Kosovu i Metohiji. To bi bila kohezivna veza Srba i Albanaca, kako međusobno, tako i sa Srbijom.
Možemo samo da zamislimo šta bi se na Kosmetu dogodilo sa privredom da je u nju investiran kapital potrošen na Expo, Nacionalni stadion, Rafale, Beograd na vodi…
Autor je advokat i bivši šef kabineta Zorana Đinđića.
