Ovih dana sam ponovo došao u dodir da sagovornicima koji studentskom pokretu ne mogu da oproste anti-politiku u smislu odbacivanja političkih partija kao osnovnog oblika političkog delovanja, kao i njihovu surovost i nepravičnost prema opoziciji, odnosno onima koji su pre 1. novembra 2024. godine održavali plamen institucionalne političke borbe protiv režima Aleksandra Vučića.
Ovde bih hteo da podelim neka moja shvatanja ovih pojava i to upravo kao jedan od onih koji na neki način jesu odbačeni od strane studentskog pokreta.
Mi od januara 2025. godine imamo opoziciju koja nije u stanju da pruži građanima bilo kakav razlog za svojim postojanjem.
Prvo bih se osvrnuo na studentsku anti-politiku. Srpski studentski pokret u ovome uopšte nije usamljen. U celom svetu mi svedočimo urušavanju poverenja u ancien regime predstavničke demokratije i liberalnog kapitalizma. U vremenima između epoha, kada se svet i društvo stihijski menjaju, prirodan je instinkt svakog od nas, a naročito nas starijih od 40 godina, da u svemu što ne razumemo i na šta nismo navikli vidimo nešto loše, a da prema svakoj novotariji gajimo instinktivno nepoverenje. Još ako te novotarije dolaze od mladih koji su povrh svega i dovoljno bahati da nam ne ukazuju dovoljno uvažavanja (tačnije onoliko koliko mi smatramo da je dovoljno), onda smo skloni ne samo nepoverenju, već i podsmehu i nipodaštavanju, pa i ljutnji.
Studentski plenumi i ideja zborova jesu odličan primer za ovo. Kada sam ja, sredovečni pripadnik srpske srednje buržoazije čuo za koncept plenuma, ja sam prema toj ideji imao samo podsmeh i prezir. Luda i nezrela deca se igraju politike i uvode nešto što je nesprovodivo i što nikada neće moći da ima uspeha. Na ideju zborova sam reagovao znatno gore. Još veći idiotizam! Ja sam bio ubeđen da se radi od potpunim i krajnje uzaludnim budalaštinama. Mene je moje iskustvo, sve ono na šta sam navikao i naučio za mojih tada 46 godina vodilo ovakvom zaključku. I? Šta se desilo? Pa, ma koliko to meni kao nelečenom egomanijaku (svaki profesor koji barem malo nije egomanijak nije pravi profesor) bilo teško da priznam ja sam bio taj koji je ispao glup u društvu, odnosno vreme i stvaran život su pokazali da ja uopšte nisam bio u pravu. U ovih 47 godina života izgleda da sam nešto pametniji.
U našoj istoriji srpske čete u Kolubarskoj bici su u juriš vodili golobradi đaci-podnarednici, tih mitskih 1.300 kaplara, među kojima je bio i moj pradeda Krste Nestor. Ali leđa toj deci i našoj junačkoj vojsci čuvali su trećepozivci na Kosmaju koji su na Kasapskom brdu zaustavli svojim telima Poćorekove kolone.
Naime, plenumski sistem odlučivanja funkcioniše veoma dobro (to što nekada plenumi ne donose odluke koje bi mi voleli da oni donose nema veze sa time da li sam sistem odlučivanja funkcioniše ili ne) i ne samo to – taj je način odlučivanja u velikoj meri sačuvao studentski pokret od nastojanja vlasti da ih uruše iznutra. Argument kako plenumski sistem odlučivanja nema legitimitet jer se desi da posle nekog vremena u njihovom radu učestvuje mali broj studenata apsolutno ne stoje.
Broj studenata na plenumima zavisi od toga koliko su studentske mase zadovoljne onime što plenumski aktivniji studenti rade i odlučuju, odnosno od poverenje koji u njih imaju i opasnosti od ugrožavanja nezavisnosti plenuma koji u određenim trenucima prepoznaju. Drugim rečima, kada treba broj studenata na plenumima raste, a kada je stanje redovno on opada. I upravo zato su propali svi pokušaji vlasti da vrbovanjem jednog ili dvoje studenata, čak i onih koji su bili visoko u okvirima studentskog pokreta, preuzmu ili uspešno podriju studentski pokret.
Kada treba broj studenata na plenumima raste, a kada je stanje redovno on opada. I upravo zato su propali svi pokušaji vlasti da vrbovanjem jednog ili dvoje studenata, čak i onih koji su bili visoko u okvirima studentskog pokreta, preuzmu ili uspešno podriju studentski pokret.
Kada su zborovi u pitanju i oni imaju smisla. Npr. postojeći sistem političkog odlučivanja podrazumeva da je donošenje odluka ili, pak, podnošenje predloga vezan za izabrane predstavnike koji su deo političkih organizacija, partija i pokreta. Ako se vratimo unazad 6 ili 8 godina mi ćemo videti da je broj onih koji su bili voljni da na sebe preuzmu ovu ulogu, naročito van okvira partija na vlasti, izuzetno mali. I sada zašto je mogućnost političkog delovanja šireg kruga pojedinca u okviru zborova problem? Da, na kraju će se zborovi svesti na manji broj ljudi – upravo na one ljude koji su zainteresovani da se bave društvom u kome žive i njegovim problemima.
U nemirnim i izazovnim vremenima broj ljudi uključen u rad zborova će rasti i niko neće imati izgovor, sem sopstvene lenjosti ili kukavičluka, da nije bio u mogućnosti da deluje na stvari koje ga se tiču. Naravno mi bi mogli da postavimo pitanje a kako da uskladimo zborove sa postojećim okvirom npr. gradskih i opštinskih skupština, ali to nije preterano važno pitanje u ovom trenutku jer se ideja zborova i javlja zato što građani više te skupštine ne vide kao tela u kojima se stvarno odlučuje na osnovu istinske razmene mišljenja svesnih pojedinaca.
U Srbiji su se ti zborovi pokazali kao stub velikog i širokog organizovanja građana, pri čemu u poslednjih godinu dana svedočimo da je izgrađena jedna veoma ozbiljna i poštovanja vredna infrastruktura koja ima značajne organizacione sposobnosti. I ovde se ispostavilo da samozaljubljeni i u svoj genij ubeđeni profesor (mislim da na sebe da ne bude zabune) nije bio u pravu.
Utehu mojoj povređenoj sujeti nalazim u mudrim rečima kineskog filozofa Lao Cea, da je učenje kao veslanje uzvodno, čim se prestane, odmah se kreće nazad. Bar sam nešto naučio. A to što sam naučio me nije navelo na to da postanem vernik u plenume i zborove. Ne. Ja o plenumima i zborovima znam suviše malo da bih mogao da u njih iskreno poverujem. Ali činjenica da su se oni veoma uspešno pokazali u prethodnih dve godine me uče da prihvatim da nešto ne znam i da to što ne znam i ne razumem samo zato što nije deo sveta i vremena iz koga dolaze moji instinkti ne odbacujem olako, naročito pošto postoji mogućnost da ispadnem glup u društvu.
Neki opozicioni poslenici ne kriju da im je jedini pravac političkog delovanja napad na studente, pri čemu to rade čak i oni koji su sami bili apsoltni prvaci anti-partijskog pristupa, pa je svakome dosta jasno da je ključni razlog za ljutnju to što se za njih nije obezbedilo neko mesto.
Velikih ideoloških skretanja studentskog pokreta jeste bilo! Samo da vidimo to tačno kojih. U pogledu nacionalne politike studentski pokret je pokazao neverovatnu širinu i do sada neviđene uspehe u pogledu zbližavanja srpskog i bošnjačkog naroda. I to su radili na svoj način – koji se pokazao boljim i uspešnijim od svih dosadašnjih. U pogledu Kosova i Metohije oni se od celokupne srpske političke scene razlikuju samo i jedino po tome što su možda iskreni. Ispada nije bilo, osim u pogledu izbora govornika na nekoliko skupova i u pogledu izbora jezika kod pisanja određenih delova nekih saopštenja. Međutim, suštinski ovde studentski pokret nije istupio iz okvira u kojima se i dan danas kreću sve srpske parlamentarne političke partije – sa eventualnim izuzetkom možda dve manjinske partije, mada se ni one o tome nikada javno i nedvosmisleno nisu izjašnjavale.
Studentski pokret se uglavnom veoma uspešno držao zlatne sredine i po ključnim identitetskim i spoljnopolitičkim pitanjima nije izlazio iz tog okvira koji je sam sebi zadao. Odricanja ili odbacivanja nije bilo, već se u slučaju kontraverznih pitanja biralo da se razgovor o tim temama ostavi za kasnije. Ono gde vidimo jasno ideološko sretanje studentskog pokreta u odnosu na ono što je bio gotovo opšteprihvaćeni pristup u srpskoj politici jeste u oblasti ekonomske politike, odnosu prema javnim dobrima, a pre svega prema radničkim pravima. Levičar koji vidi samo to što se studenti čvrsto drže politike koje se niko u Srbiji javno nije odrekao (svakako ne institucionalno, na nivou političkih organizacija), a ne vidi zalaganje za prava radnika, za položaj sindikata, za zaštitu ugroženih slojeva stanovništva, za promenu odnosa prema javnim dobrima i životnoj sredini, po meni teško može da bilo koga ubedi da je iskren i dosledan u onome što primećuje. Pre će biti da bira ono što želi da vidi kako bi to koristio u neke druge svrhe.
Kada je u pitanju odbacivanje političkih partija ja moram da kažem da mi se čini da su one veoma uspešno i dosledno do toga dovele svojim ponašanjem.
Anti-partijski narativ je u našem društvu počeo mnogo ranije i imao je mnogo razumevanja i još više glasnogovornika. Ako ćemo da budemo iskreni jedan dobar deo današnje opozicije je i nastao na sličnim osnovama, dok ga se jedan i dalje dosta šizofreno pridržava. Mi u novembru 2018. godine imamo napad na Borka Stefanovića u Kruševcu. Glava jednog opozicionara je razbijena, njemu je prosuta krv, tim povodom će opozicione partije pozvati građane na ulicu – ali će onda odmah pristati da one ne budu te čiji će se glas čuti na tim protestima.Tek pri kraju tih protesta će se sa mitskog belog kamiona čuti glas nekog od lidera opozicionih partija. Niko od njih nije govorio ni na velikom mitingu koji je opozicija organizovala u aprilu 2019. godine.
Opozicione partije su slale poruke kako je potreban dogovor sa studentima, a da nisu niti jednom do pre nekoliko meseci pokušale da sednu i da između sebe postignu neki dogovor.
Na izborima 2022. godine dve najveće opozicione partije odlučuju da na svojim listama ne kandiduju svoje predsednike. Protest Srbija protiv nasilja je bio osmišljeni i organizovan od strane parlamentarne opozicije. I opet, iako je ona savršeno prepoznala i trenutak i šta narod oseća, ona je opet sebe stavila u zapećak. Ponovo na bine izlaze razni ljudi, ali nikako ne političari. Njima se čak i daje na znanje da bi za izlazak na binu bili kažnjeni burom negodovanja okupljenih.
Jezivo loša izborna kampanja 2023. godine, potpuni fijasko koji svi zajedno doživljavamo usled međusobnih sukoba 2024. godine, a zatim još jedan talas protesta, ovog puta na leto 2024. godine zbog litijuma na kome za srpske političare ponovo mesta nema, odnosno na kojima oni ne uspevaju da pronađu svoje mesto i da sebe legtimišu kao narodne predstavnike, nas dovode do 1. novembra 2024. godine. Srpska opozicija neće stajati na putu studentskoj pobuni, ali će ona biti potpuno inertna i neprimetna u njoj, svakako posle prvobitnih ideja o prelaznoj vladi.
Dakle, mi od januara 2025. godine imamo opoziciju koja nije u stanju da pruži građanima bilo kakav razlog za svojim postojanjem. Da imamo pojedinačne istupe, ali ako su nam građani već nedvosmisleno poslali poruku da nas sve zajedno vide kao opoziciju, mi im se nismo obraćali na način na koji su oni od nas to očekivali. Opozicione partije su slale poruke kako je potreban dogovor sa studentima, a da nisu niti jednom do pre nekoliko meseci pokušale da sednu i da između sebe postignu neki dogovor. I to što smo imali pre nekolikom meseci je bio samo pokušaj. Ni dan danas ne postoji niti jedan formalizovan dogovor o saradnji nekih opozicionih partija. Sve što imamo su medijske prikaze, ali ne i nešto stvarno.
Ne mogu studenti da budu krivi za to što su oni na čelu ove građanske pobune – oni su to sami svojim zalaganjem, svojim žrtvovanjem, svojom pameću i svojim sposobnostima zaslužili.
Konačno, neki opozicioni poslenici ne kriju da im je jedini pravac političkog delovanja napad na studente, pri čemu to rade čak i oni koji su sami bili apsoltni prvaci anti-partijskog pristupa, pa je svakome dosta jasno da je ključni razlog za ljutnju to što se za njih nije obezbedilo neko mesto. Tačno je da je jedan od razloga koji stoji iza studentskog odbacivanja političkih partija i procena da se ovim pristupom obezbeđuje izlazak dosadanjih apstinenata i privlačenje neopredeljenih. I to je sasvim, sasvim razuman razlog. Ono što ne ide u prilog srpskoj opoziciji jeste to što ona u protekle dve godine nije učinila ništa što bi bilo koga ubedilo da ona sem svog postojanja ima bilo šta drugo da ponudi. Sa nama treba da se priča jer postojimo i jer nije lepo da nas sada kada se kraj nazire odbacuje. Ali mi onda nismo na terenu razuma, već eventualno osećanja i to dosta subjektivnih.
U nekoj srećnijoj zemlji mladi su možda mogli da idu putem preuzimanja postojećih partija i gradnje nekog novog pristupa politici u okvirima tih organizacija. Nešto što danas vidimo npr. u SAD. Pritisnuti užasom realnosti koja se prikazala kroz smrt 16 nedužnih ljudi u Novom Sadu, vaspitani na nepoverenju u institucije političkog života, pre svega u političke partije, nestrpljivi (što je prirodno imajući u vidu godine), oni odlučuju da grade svoj okvir, da idu svojim putem, da stvaraju svoj politički jezik. Da li oni imaju odgovor na sve. Nemaju. Ali rade ono što su samo posebne generacije, generacije koje istorija pamti, radile – trude se iz sve snage da menjaju svet oko sebe, pri čemu za ulogu koju nam u tome dodeljuju, sem eventualno samoljubivog samosažaljenja, nemamo šta mnogo da prigovorimo. I dodatno im potvrđujemo da su u tom dodeljivanju bili uglavnom u pravu kada sem kuknjave i zluradosti ništa drugo nismo spremni da učinimo ni po tom pitanju. Ne mogu studenti da budu krivi za to što su oni na čelu ove građanske pobune – oni su to sami svojim zalaganjem, svojim žrtvovanjem, svojom pameću i svojim sposobnostima zaslužili. Očekivati od njih da u nama prepoznaju nešto čega nema i da nam ustupe svoje mesto ili da ga sa nama dele (a nema jer da ima mi bi bili na mestu gde su studenti), je u najmanju ruku bezobrazno, a nema ni mnogo smisla.
Da zaključim. U ovakvim epohama čovek treba da prihvati to da ne razume, da ne mora da razume i da se ne plaši toga što ne razume. Drugo, da istorija uvek, krajnje surovo, uloge dodeljuje po zasluzi. Ona kao i biologija nije nauka kojoj se možemo odupreti. Sve što možemo je da pokušamo da joj damo olakšavajuće okolnosti da nam se sudi previše strogo. A kao utehu mojoj generaciji mogu da kažem samo da sve ovo ne znači da mi u svemu ovome nemamo neku ulogu. Ne, ova studentska pobuna je i nama pružila mogućnost da za sebe zaslužimo spomenik trećepozivcima. U našoj istoriji srpske čete u Kolubarskoj bici su u juriš vodili golobradi đaci-podnarednici, tih mitskih 1.300 kaplara, među kojima je bio i moj pradeda Krste Nestor. Ali leđa toj deci i našoj junačkoj vojsci čuvali su trećepozivci na Kosmaju koji su na Kasapskom brdu zaustavli svojim telima Poćorekove kolone. Danas njima u spomen stoji spomenik u malom Karađorđevom parku. A mi – imamo i mi danas kome leđa da čuvamo.
