Vreme čitanja: 11 min
Primećuje se i promena u načinu vođenja kampanje. Prvo smo imali šatre i narodna veselja, po pravilu po ruralnim sredinama. Sada Vućić odlazi u posetu krajnjem jugozapadu zemlje, u Prijepolje, Priboj i Novu Varoš i pokušava da tu odigra svoju predstavu u kojoj on sluša narod, a onda na radost sviju ponižava i preslišava lokalne glavešine. Ti su skupovi bili realno fijasko. Em nije mogao da sakrije to koliko ga narod u stvari iritira, nije mogao da prikrije ni to koliko je umoran, a onda je počeo i da sebi daje oduška.
Piše:Svetislav V. Kostić
Mi smo ovih dana opet u jednoj od Vučićevih psihodeličnih „možda će biti izbora“ faza. Bilo bi dobro podsetiti se da je on na svom mitingu u Beogradu 27. juna pred celom javnošću izjavio kako će podneti ostavku na mesto predsednika za „nekoliko nedelja.“ Od tada je prošlo malo više od 7 nedelja, ostavka nije podneta, što navodi na dve pomisli. Ili Vučić laže, ili je, pak, njegovo shvatanje izraza „nekoliko“ dosta različito od onog uobičajenog. E sada imamo najavu da će parlamentarni izbori biti u oktobru ili novembru, mada polako ali sigurno se otvara put i ka decembru, navođenjem kako do izbora nema više od 100 dana. Predsedničke smo zaboravili. Kao i Vučićevo obećanje da će u izbornu kampanju da ide kao „običan građanin.“ U javnost je puštena glasina kako se režim sprema za izbore 25. oktobra, ali to ne bi bio prvi put da se u javnost pušta lažna glasina.
Da li će ili neće biti izbora ove godine i kojih će izbora biti, to, uveren sam, ni Vučić ne zna. On je potpuno uzurpirao i državu i svoja ustavna ovlašćenja pa tako zloupotrebljava i ono za raspisivanje izbora.
Istovremeno, propagandna mašinerija SNS koju predvodi Informer, pokušava da biračima pruži sliku paralelne realnosti. Ne, u NS se građani nisu samoorganizovano branili od batinaških hordi SNS, koje su posle priprema u Vrbasu i Bačkom Petrovcu, dovedene da uz podršku i zaštitu policije, zlostavljaju građane NS.
Međutim, Vučić se temeljno preigrao i ta moć raspisivanja izbora mu je polako, ali sigurno postala slabost. Naime, ako parlamentarni izbori budu raspisani ove godine, on sebe možda može da zaštiti od toga da izgubi još neke birače. Očekivanje raspisivanja izbora i opšta društvena naelektrisanost će ga zaštititi. Ali, ako on ne raspiše izbore ove godine to će biti tako snažna potvrda njegove slabosti, uplašenosti i suštinski očaja da će to gurnuti još jedan broj birača prema suprotnom taboru, pre svega prema studentskoj listi. Za razliku od ranije, sada moć raspisivanja izbora nije nešto što on može da zloupotrebi isključivo na svoju korist. On je sam uspeo da odluku o neraspisivanju izbora okrene protiv sebe, što znači da možda više i ne može da raspisuje izbore onda kada to njemu najviše odgovara, već onda kada će ta odluka po njega biti najmanje štetna. To što će odustati od raspisivanja izbora za Predsednika i što neće podneti davno obećanu ostavku će dodati još poneki teg na tas koji treba da prevagne neki njegov budući kandidat za to mesto. A kandidata još uvek nema.
Primećuje se i promena u načinu vođenja kampanje. Prvo smo imali šatre i narodna veselja, po pravilu po ruralnim sredinama. Sada Vućić odlazi u posetu krajnjem jugozapadu zemlje, u Prijepolje, Priboj i Novu Varoš i pokušava da tu odigra svoju predstavu u kojoj on sluša narod, a onda na radost sviju ponižava i preslišava lokalne glavešine. Ti su skupovi bili realno fijasko. Em nije mogao da sakrije to koliko ga narod u stvari iritira, nije mogao da prikrije ni to koliko je umoran, a onda je počeo i da sebi daje oduška.
Sam potvrđuje pred okupljenim narodom da je on mnogo više uradio od Tita, a nema nikog, ni za ljubav ni za pare, ko bi ga povukao za sako i šapnuo, ne bre, nemoj to, ljubim te, ima posle da se zajebavaju na tvoj račun po kafanama. Na sve to dolazi potpuna dezorganizovanost usled koje imamo onu ženu koja postavlja pitanje zbog koga bi neko morao krivično da odgovara. Njoj i njenom bratu su lokalne SNS glavešine obećavale posao u zamenu za sigurne glasove, ona je te glasove isporučila, ali ni ona ni njen brat nisu dobili posao. Ogoljena je sva trulež mehanizma koji stoji u osnovi vlasti SNS i to na mitingu koji je organizovao sam SNS, a sve u uživo prenosu na Informeru.
I ne samo to – ovo pitanje stiže Vučiću dok obećava narodu čega god može da se seti (doduše uz rok isporuke na dođem ti posle izbora) i nekako navodi, barem ponekog, na jeretičku pomisao: a da ne laže malo, najvoljeniji od najmudrijih među najhrabrijima ikada? Odgovor SNS da pored svakog studentskog štanda stavlja svoje štandove postaje u stvari odličan politički marketing – doduše za studente. Taj jad velikog broja štandova sa očigledno na moranje dovedenim aktivistima kojima niko ne prilazi biva samo dodatno uvećan atmosferom i osmesima koje vidite na studentskim štandovima.
Ceh ovog junačenja „na dođem ti“ platiće i već plaćaju Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji. Konačno, u svom očiglednom očaju, Vučić ponavlja da je obeležavanje 16 minuta tišine za stradale u Novom Sadu satanizam.
U Pranjanima je otpočeo VIII sabor violinista, koji je otvorio ministar kulture N. Selaković. Kako bi se obezbedilo da ministru niko ne vikne ua, policija je ograničila pristup događaju i nije puštala ni da priđu oni za koje nisu bili sigurni da će biti dobri prema ministru. Istovremeno, Vučić menja strategiju i odlazi da poseti radnike koje rade na EXPO-u. Ali da bi se sprečio bilo kakav incident, Vućić se obraća stranim radnicima, ljudima koji uglavnom ne samo da ne prate našu političku scenu, već ni srpski ne govore. Počeli su ne samo da zabranjuju pristup svima sem onima za koje su sigurni da će da im tapšu, već sada za publiku biraju onu koja srpski uopšte i ne govori.
SNS, dakle, sebe ograđuje u zabrane (zli cinik bi možda upotrebio reč obor, al mi nećemo jer smo dobri), u kojima ne sme da se čuje bilo šta što ne godi gospodarevom ili uhu njegovog izaslanika, gde se pred okupljenima može izgovoriti i preispoljna nekritična glupost, a gde okupljeni ipak čekaju da odu kući da bi se sprdali na račun govornika.
U Pranjanima jedan stariji SNS aktivista pruža najjasniji uvid psihodeličnog ludila u kome mora da živi poklonik Aleksandra Vučića. Dok ne da sugrađanima da uđu na kulturnu manifestaciju, oni ga pitaju da li je i on iz Gornjeg Milanovca i da li ima vodu. On, doduše izbegavajući pogled, sa osmehom koji se po pravilu vidi kod heroinskih zavisnika dok pokušavaju da ti izvuku 200 dinara (radi se o starijem čoveku koji sigurno nije na heroinu, ali osmeh jeste identičan), izjavljuje kako on ima vodu i to ne samo da ima vodu, nego ima vodu ceo dan. Problem je u tome što on nema vodu, niko u Gornjem Milanovcu nema vodu. I to zna i on i znaju njegovi sugrađani koje on laže. Ali u svetu Aleksandra Vučića onaj ko kaže da nema vodu, iako je stvarno nema, je neprijatelj. Vode ima i kada je nema jer kako može da je nema dok je nama našeg Predsednika. A i ranije je nije bilo, pa šta sad hoćete.
Istovremeno, propagandna mašinerija SNS koju predvodi Informer, pokušava da biračima pruži sliku paralelne realnosti. Ne, u NS se građani nisu samoorganizovano branili od batinaških hordi SNS, koje su posle priprema u Vrbasu i Bačkom Petrovcu, dovedene da uz podršku i zaštitu policije, zlostavljaju građane NS. Ne, tužnu priču o tome kako su hteli da ga živog zapale, i njega i Kobre koje su ga čuvale, priča nam sin predsednika SNS Miloša Vučevića (oprostićete mi što iskreno ne znam kako se sin zove). U Valjevu pre godinu dana nisu organizovani batinaši upadali ljudima u lokale, prebijali ih gotovo do smrti, prebijali im i zaposlene i mušterije, samo zato što su lokali i njihovi vlasnici prepoznati kao naklonjeni studentima. Niti je policija zverski i potpuno nezakonito prebijala maloletnike koji nisu pružali otpor.
Ne. Umesto toga, dobijamo tugaljive ispovesti žena nekih valjevskih policajaca da im je teško i da ih je okolina izopštila. Samo zato što im muževi rade svoj posao. Doduše, nigde nema da je posao bio to da zverski premlaćuju ili da organizuju zversko premlaćivanje maloletnika po Valjevu, dok uredno čuvaju od zakona batinaše koji su tukli nedužne građane Valjeva. Na potpuni krah politike na Kosovu Vučić odgovara pretnjom da će da „razmotri“ premeštanje toka Ibra, da ne da Albancima da imaju vodu. Naravno, ko zna Vučića zna da je i ovo pretnja „na dođem ti“. Ibar će da preusmeri svoj tok, taman koliko Vučić ne da Valač. Svrha pretnje je da osokoli nešto radikalskog biračkog tela koje raduje maštanje o žednom Albancu tj. mrskom Šiptaru i da prikrije ne samo nemoć, već i suštinsku nezainteresovanost ovog režima za sudbinu ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji, i Srba i Albanaca. Ceh ovog junačenja „na dođem ti“ platiće i već plaćaju Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji. Konačno, u svom očiglednom očaju, Vučić ponavlja da je obeležavanje 16 minuta tišine za stradale u Novom Sadu satanizam.
Studentski pokret, ponavlja ono što je uradio na proleće. Više nego uspešno otpočinje svoju kampanju i to na način koji SNS i Vučić jednostavno ne mogu da isprate (o bilo kome drugome da i ne govorimo).
U sredu 12. avgusta u Vrbasu se velikim protestom obeležilo godinu dana od sukoba, stilizovanog građanskog rata, koji je SNS izazvao u ovom gradu. Na ulice Vrbasa izlazi veoma veliki broj građana, koji na kraju na prostorije SNS, iste one prostorije ispred kojih su prošle godine stajali organizovani batinaši SNS dovedeni iz raznih mesta, ističu plakat sa parolom Studenti pobeđuju i time simbolično isteruju zlo iz svog grada. Sutradan, u četvrtak 13. avgusta u Gornjem Milanovcu imamo jedan od najvećih protesta koje je taj grad video prouzrokovan time što građani opet nemaju vode. Na čelu tih protesta su isti oni koji su i prošle godine u ovo vreme organizovali velike proteste u ovom gradu, aktivisti pokreta Uzinat i studenti.
Istog dana, 13. avgusta, na ulice Novog Sada izlazi veliki broj građana (Vučić nas je obavestio da ih je bilo tačno 1.148) da obeleže godinu dana od sukoba ispred prostorija SNS. Ispred prostorija SNS ovoga puta više nema nikog osim policije, a građani su samo ostavljali jednu poruku – Studenti pobeđuju. Istoga dana u Beogradu studenti postavljaju štandove na 20 lokacija u Beogradu.
U petak, 14. avgusta na ulice Valjeva izlaze hiljade ljudi da obeleže godinu dana od protesta na kojima je policija zverski tukla građane. O tome koliko je bilo ljudi može da govori i sledeći podatak. MUP je objavio da je na protestu u Valjevu u petak bilo 3.500 ljudi. Prošle godine na protestu koji je održan 15. avgusta, onome na koji se u taj grad sjatila cela zemlja, MUP je objavio da je bilo 4.000 učesnika. Drugim rečima, gotovo bez ikakve pompe, u Valjevu se na godišnjicu najvećeg skupa koji je taj grad ikada video, održava jedan gotovo isti takav skup.
Odgovor kriminalne hobotnice režima na ovaj protest se ogleda u spaljivanju automobila valjevskom tužiocu Vukašinu Vujičiću, jedinom tužiocu u ovom gradu koji se javno usprotivio režimu Aleksandra Vučića. Bravo kreteni, što bi rekao Milo Đukanović. Jasniju poruku o ispravnosti svog puta pobunjeni Valjevci, ali i ostali građani Srbije teško da su mogli da dobiju. Kad je teško tu je uvek lojalistička pamet (a sada ajmo svi srednji prst da crtamo po vrtićima kao onomad!). I upravo je ta lojalistička pamet omogućila da se izrodi jedan tako izvanredan, delotvoran i jasan slogan Srbija ili mafija. Jer to jeste naš izbor. Konačno, u Kragujevcu građani zauzimaju nadvožnjak Plavi most, ističu plakat sa parolom Studenti pobeđuju, ali onda odlučuju da na tom mestu ostanu i čuvaju plakat ceo vikend. Ljudi su spavali na nadvožnjaku, bdeli cele noći – i pobedili.
Ono što se na sve ovo nameće kao zaključak jeste to da je studentski talas krenuo i da je to izbor građana ove zemlje, odnosno izbor građana koji žele smenu ove vlasti. Ako se u obzir uzme polet, ljubav, posvećenost, bliskost koju građani pokazuju prema studentima, jednostavno se čini suludim, u najmanju ruku besmislenim, da pored njihovog štanda staviš još jedan gde nudiš neku ne previše ubedljivo obrazloženu alternativu. Ja za takvim štandom svakako ne bih stao.
