Problem je što u politici, kao i 1453. godine, anđeli i čuda skoro nikada ne dolaze. Istorija nas uči jednu prilično surovu lekciju: gradovi se ne brane u crkvama, već na zidinama a kampanja se gubi tokom izbornog dana.
Piše: Tomislav Damnjanović
U maju 1453. godine, dok je vojska sultana Mehmeda II već probijala zidine Konstantinopolja, veliki broj stanovnika, među njima i mnogo vitezova, sakrio se u Aja Sofiju. Verovali su u staro proročanstvo da će se, u trenutku najveće opasnosti, pojaviti anđeo koji će predati mač običnom čoveku iz naroda i da će ovaj spasiti grad. Deo ove legende se provlači i kroz film ’Nebesko kraljevstvo’, ali to nije sada tema.
Dok su se molili i čekali čudo, osmanlijska vojska je pokorila tadašnju prestonicu istočnog hrišćanstva. Ne moram da vam objašnjavam šta je bilo sa ovima u Aja Sofiji.
Ni ove izbore neće odlučiti najbolji govor, najviše pregleda ili najlepši spot. Neće ih odlučiti ni utisak da “neko raste”, niti ’pobeda’ na Tviter balonu ili Instagramu. Ove izbore će, kao i skoro sve prethodne, odlučiti tri dosadne stvari
Ta priča se često koristi kao metafora za političke stranke u kampanjama koje više veruju u čudo nego u organizaciju i rad na terenu. Ja to zovem “Aja Sofija kampanja”. Umesto suočavanja sa realnošću, stranke ponekad čekaju da se pojavi “spasilac” – jedno istraživanje, jedna televizijska debata ili jedan viralni video koji će promeniti sve i odvesti ih u pobedu.
Posmatrajući aktuelnu izbornu kampanju, čini mi se da je politička scena već ušla u svoju “Aja Sofija fazu” – kada se više raspravlja ko je na listama nego o problemima i rešenjima sa lokala. Mnogi raspravljaju o tome da li će anđeo sa mačem doći, nego o tome da li su se spremili za izborni dan i brojanje glasova.
To lepo zvuči, ali retko pobeđuje jer kampanja nije osećaj nego sistem.
Problem je što u politici, kao i 1453. godine, anđeli i čuda skoro nikada ne dolaze. Istorija nas uči jednu prilično surovu lekciju: gradovi se ne brane u crkvama, već na zidinama a kampanja se gubi tokom izbornog dana.
Kako se izbori zaista dobijaju
Ako ćemo da budemo iskreni – lokalni izbori se ne dobijaju na televiziji, niti na društvenim mrežama a još manje u često naštimovanim istraživanjima. Izbori se dobijaju poznavanjem birača. Ona lista koja zna ko mu je birač, ko mu je izašao prošli put, ko nije izašao i zašto i kako će ga ovog puta izvesti na glasanje ima šanse da pobedi.
Sve ostalo je samo buka.
U svakoj kampanji postoji trenutak kada se stvari “lome”. Ne negativnom kampanjom nego mnogo ranije – u postavljanju organizacije. Morate imati ljude na terenu, znati svako biračko mesto, organizovati kontrolore, i pre nego što počne kampanja, znati kako izgleda izborni dan od štampanja glasačkog listića do kontrole poslednjeg zapisnika.
Stranke koje čekaju čudo obično nemaju odgovor ni na jedno od tih pitanja. Zato se hvataju za priče o momentumu, atmosferi, velikim skupovima i “talasu koji dolazi”. To lepo zvuči, ali retko pobeđuje jer kampanja nije osećaj nego sistem. Što bi rekla ona pesma Zabranjenog pušenja: sine, ko igra za raju i zanemaruje taktiku završit će karijeru u nižerazrednom “Vratniku”.
Tri stvari koje odlučuju izbore
Sistem pomoću koga možete pobediti na izborima ima tri vrlo jednostavne komponente:
1. Poruka.
Ne šta vi želite da kažete, već šta birač želi da čuje rečeno prostim jezikom u prvih 10 sekundi. Pre više od 20 godina profesor Labus mi je u jednoj kampanji rekao: Tomo ako hoćemo da promenimo Srbiju za nas moraju da glasaju i oni koji imaju više očiju od zuba. A opozicija upravo te birače bez kojih nema pobede – uporno tera od sebe ali ne u apstinenciju već u zagrljaj svojih protivnika.
2. Organizacija.
Pitanje je ne koliko imate ljudi na papiru, nego koliko njih će želeti da zakuca na 50 vrata dnevno u DtD kampanji. Još su vam bitniji oni koji će stvarno ustati u 6 ujutru na dan izbora i biti kontrolori. A najbitniji je šef izbornog štaba koga zovete u sred noći i on vam da odgovor. Kristalno jasan.
3. Kontrola.
Izbori se ne završavaju kada počne izborna tišina. Tada počinje najbitniji deo kampanje koji traje dok se zatvore biračka mesta, prebroje glasovi i javi se u Izborni štab rezultat.
U ovom trenutku, većina aktera na političkoj sceni ponaša se kao da je prva stvar dovoljna.
Nije.
Možete imati savršenu poruku i izgubićete izbore ako nemate organizaciju. Možete imati solidnu poruku i pobedićete ako imate disciplinovan, vojnički ustrojen sistem. To je razlika između kampanje koja igra za raju, izgleda dobro i kampanje koja pobeđuje. Kao u onoj misli Gari Linekera: fudbal je igra u kojoj 22 jure loptu i na kraju pobede Nemci.
Šta nas uči region
Ako mislite da preterujem, ajd da pogledamo primere iz regiona – da ne idemo u Afriku ili Filipine gde trenutno radim.
U Crnoj Gori 2020. godine, opozicija nije pobedila zato što je imala bolju kampanju na televiziji. Pobedila je jer je prvi put prestala da se bavi Đukanovićem ali i imala ozbiljnu kontrolu biračkih mesta i disciplinu na dan izbora.
Zato će mnogi biti iznenađeni rezultatom – ne zato što se nešto nepredvidivo desilo, već zato što su gledali u pogrešan semafor.
U Hrvatskoj u nekoliko izbornih ciklusa imate gotovo školski primer kako organizacija pobeđuje poruku. HDZ ne pobeđuje zato što uvek ima najjaču emociju, nego zato što ima najstabilniju infrastrukturu: od centralnog izbornog štaba, preko lokalnih odbora do biračkih mesta.
U Srbiji se godinama vidi obrnuti problem kod opozicije: mnogo energije u kampanji, ali bez dovoljno ljudi i organizacije na terenu. Rezultat je da se često stvara utisak kako se “dešava nešto veliko”, ali to ne bude pretočeno u glasove. Opozicione stranke su se ranijih godina vozale na talasima protesta, a sada mi je utisak da su pred davljenjem koje nije izazvao SNS već potencijalna studentska lista.
BiH je možda i najplastičniji primer koliko je dobra lokalna organizacija bitna. Tamo se izbori dobijaju na nivou opštine.
Zajedničko za sve ove primere je jedno: nijedni izbori nisu dobijeni zato što se “u vazduh osećalo” da dolazi promena. Dobijeni su zato što je neko znao gde su mu glasovi i kako da ih izvede na izborni dan.
Šta će se desiti na ovim izborima
Ni ove izbore neće odlučiti najbolji govor, najviše pregleda ili najlepši spot. Neće ih odlučiti ni utisak da “neko raste”, niti ’pobeda’ na Tviter balonu ili Instagramu.
Samo što se danas anđeo koji će doci i spasiti nas u poslednjem trenutku ne zove čudo- nego istraživanje, lider, marketing ili “raspoloženje javnosti”.
Ove izbore će, kao i skoro sve prethodne, odlučiti tri dosadne stvari: ko ima bolje sređen spisak sigurnih glasova, ko ima ljude koji će na izborni dan raditi u call centru i pozivati sigurne glasove i ko će kontrolisati proces do poslednjeg zapisnika.
Zato će mnogi biti iznenađeni rezultatom – ne zato što se nešto nepredvidivo desilo, već zato što su gledali u pogrešan semafor.
Zaključak
Ljudi u Aja Sofiji nisu bili kukavice ili glupi. Samo su poverovali da će neko drugi uraditi posao umesto njih.
Tu grešku vidim iz izbora u izbore ne samo kod nas.
Samo što se danas anđeo koji će doci i spasiti nas u poslednjem trenutku ne zove čudo- nego istraživanje, lider, marketing ili “raspoloženje javnosti”.
A ishod je često isti kao ono što se desilo sa Konstantinopoljem i Aja Sofijom.
I na kraju ali ne kao poslednje: izbori se dobijaju vojničkom disciplinom i radom a ne verom u bolje sutra i mladošću.
