Neki su i dan danas u raspoloženju da sve što Tramp uradi „normalizuju“, polazeći naivno od pretpostavke da „nije moguće da se sve to radi bez nekog dobrog razloga, bez dobro promišljenog plana“. U svojim istragama Herkul Poaro, čuveni lik krimi-romana Agate Kristi, voli da na mestu zločina prvo izgovori: „Hajde da vidimo koje to nesporne činjenice znamo“.
Piše: Ljubiša Ivanović
Određeni broj ljudi, recimo da ih je sedam, sedi za stolom i vodi ozbiljnu raspravu. Jedan od njih, krajnje inferioran u tom razgovoru i istovremeno neizmerno gladan pažnje i opsesije da bi morao uraditi nešto „veliko“, naizgled iz čista mira, baca mrtvu mačku na sto. Tog trenutka, sasvim logično, svaka ozbiljna rasprava prestaje i svi počinju da govore o mrtvoj mački na stolu. Jedni viču na onoga koji je izazvao disrupciju, drugi potrče prema toaletu zbog mučnine koja ih je obuzela, ali se svi podjednako gade, ne zbog mačke, već zbog onoga koji ju je na sto bacio.
SPIN DOKTOR S ANTITPODA
Ta trivijalna scena koja više liči na neki bizaran skeč trećerazrednog televizijskog programa, zapravo je veoma pažljivo osmišljena politička strategija, koja je doduše daleko univerzalnija od same politike. Kovanicu „strategija mrtve mačke“ osmislio je Ser Linton Krosbi, australijski spin doktor, poznat po vođenju nekih od najuspešnijih kampanja u anglosaksonskom svetu, između ostalih i one Borisa Džonsona, Dejvida Kamerona, Tereze Mej. Pritom, Ser Linton je o tome govorio više u kontekstu da se „mrtva mačka baca na sto“ onda kada političar ima nešto da sakrije, nešto o čemu ne želi da se govori.
I te su analize, čak i one televizijske, puno ozbiljnije nego što su rasprave internog Trampovog kruga ljudi od poverenja, dokazaće procureli traskripti sa tih sastanaka, a koje su obilato objavljivali Vašingtom Post, Njujort Tajms i Volstrit žurnal.
Američki predsednik Donald Tramp je već u prvom mandatu, a naročito u drugom, čini se, potpuno u poslu bacanja mrtve mačke na sto. Razmišljajući o tome, mnogi su imali dilemu da li on to čini iz objektivnog osećaja inferiornosti, ili uporno skreće pažnju s nečega neugodnog za njega, a toga ima podosta. Ili, pak, i jedno i drugo. Neki su i dan danas u raspoloženju da sve što Tramp uradi „normalizuju“, polazeći naivno od pretpostavke da „nije moguće da se sve to radi bez nekog dobrog razloga, bez dobro promišljenog plana“.
U svojim istragama Herkul Poaro, čuveni lik krimi-romana Agate Kristi, voli da na mestu zločina prvo izgovori: „Hajde da vidimo koje to nesporne činjenice znamo“.
AMERIKA KOJA VIŠE NE MOŽE OVAKO
Nije lako Donaldu Trampu, u to nema nikakve sumnje. Drugi mandat je započeo u okolnostima kada je njegova zemlja nosilac skupe odbrane Ukrajine, na Bliskom Istoku je besneo rat u Gazi i Libanu, Kina je toliko ekonomski ojačala da je ispod radara preuzela na neki način i kontrolu nad Panamskim kanalom čijim ulaznim i izlaznim lukama je upravljala kompanija iz Hong Konga, a Amerika nikako nije uspela da se zaista zaokrene prema Indo-pacifiku, što je doktrina koju je proklamovao još 2012. Barak Obama, jer je Kina globalni rival broj jedan Sjedinjenim Državama.
Na unutrašnjem planu su stvari manje-više bile dobre, ali nerešen problem ilegalne imigracije sve više je trovao američku političku scenu. Amerika jeste bila, i danas je, vodeća ekonomska sila sveta, vodeća u inovacijama, vodeća armija. Ali se razmak između nje i Kine, a posebno nje i Evrope sužava sve većom brzinom. U Americi su svi shvatili da „ovako više ne može“. Ono o čemu se nisu saglasili je kako ići napred.
Kao i svaki populista, Tramp na složena pitanja daje jednostavne odgovore. S pravom dobro računa da se niko ne seća šta je govorio prošle nedelje, a kamoli u prvom mandatu (da će podići zid prema Meksiku i da će ga Meksiko platiti, da će vratiti industriju u zemlju, da će nezaposlenost padati, Amerikanci biti sve bogatiji, belji, jer će najuriti te migrante, i srećniji, razume se). Skoro pa ništa od toga nije ostvario, ali jeste u prvom mandatu zauzeo poziciju izolacioniste. U drugom mandatu je sve to odbacio, baš kao i sve svoje saradnike iz prvog mandata, sa izuzetkom svog „migracionog gurua“ Stivena Milera.
Diplomata je izgubio nerve i viknuo: „Ali gospodine predsedničke, on je kučkin sin!“
Na to je Ruzvelt odgovorio: „Jeste, ali je naš kučkin sin“.
Za prvih godinu dana je Tramp pobacao dosta mrtvih mačaka na astal, zadajući i vladama i medijima neviđeni tempo u nastojanjima da dokuče o čemu se zapravo radi. I te su analize, čak i one televizijske, puno ozbiljnije nego što su rasprave internog Trampovog kruga ljudi od poverenja, dokazaće procureli traskripti sa tih sastanaka, a koje su obilato objavljivali Vašingtom Post, Njujort Tajms i Volstrit žurnal. Primera radi, slušajući brifing o planu napada na Iran i mogućim posledicama, Marko Rubio je u Situacinoj sobi na sastanku s Trampom i izraelskim premnijerom Benjaminom Netanjahuom, upitao hoće li zaista vojska slomiti Iran i hoće li Iranci ustati.
Odgovori su bili meštoviti, direktor CIA Džon Redklif je bio skoncentrisan na procene špijuna koje nisu bile optimistične.
„Dakle, sve ovo je sranje“ (So, all this is bullshit), kratko je replicirao Rubio, ako je verovati citatu iz Njujork Tajmsa.
O tome, malo docnije.
NAŠ KUČKIN SIN
Počelo je sa „božićnim bombardovanjem“ Nigerije, u ime, kako je rekao, zaštiti hrišćana te zemlje. Šta je to njima pretilo posebno tada da su morale da prorade rakete, Tramp nikada nije objasnio ni američkoj, nigerijskoj i svetskoj javnosti. Ne znamo, a nećemo ni znati, da li su te rakete donele Nigeriji toliko potrebnu religijsku toleranciju.
Menjajući argumente, Tramp je menjao i ciljeve rata i nebrojeno puta u minulim nedeljama „pobedio“ još u junu 2025. pobeđeni Iran.
A onda je usledila otmica Nikolasa Madura. Korumpirani, kriminalni režim Venecuele na čijem čelu je Maduro bio, nikome nije mogao biti uzor u bilo čemu. Ali, Tramp nije odlučio, poput Buša u Iraku 2003, da napaćenoj zemlji vojnim udarima „utera demokratiju, ljudska prava i ekonomski napredak“. Ne, on je oteo predsednika koji je pokrao niz izbora i de facto bio na čelu karipskog narko kartela, kako kaže Ministarstvo pravde SAD, ali je kompletan režim ostao na vlasti. Tramp od njih ne samo da nije tražio da priznaju stvarne rezultate izbora, nego čak ni da raspišu nove i slobodne. Sada je Delsi Rodrigez, arhitekta „flote tankera u senci“ za zaobilaženje sankcija, postala „divna žena, s kojom se može raditi“.
Ovo neodoljivo podseća na jednu drugu latinsku dilemu, ono koju su Amerikanci kasnih tridesetih godina s jedne strane želeli na vlasti Anastasija Somozu u Nikaragvi, a druge se zgražavali njegovom diktaturom, strahujući da će to dovesti do pobune naroda, što se kasnije i dogodilo. Tada je jedan diplomata uporno pokušavao da skrene pažnju predsednika Ruzvelta na svireposti Somoze, ali je ovaj uporno ignorisao upozorenja. Diplomata je izgubio nerve i viknuo: „Ali gospodine predsedničke, on je kučkin sin!“
Na to je Ruzvelt odgovorio: „Jeste, ali je naš kučkin sin“.
Tako je i danas kada je taj isti kriminalni, korumpirani režim u Venecueli, kako to ističe američko Ministarstvo pravde, i dalje na vlasti.
Pola godine pre Venecuele, u sadejstvu, a sve više ljudi ukazuje i rukom vođeni, sa Izraelom, Tramp je naredio dvanaestodnevno bombardovanje Irana, tačnije njegovih nuklearnih postrojenja i sistema protivvazduhoplovne odbrane. Tramp je tada svetu objavio da je „iranski nuklearni program zbrisan“. Proglasio je brzu pobedu, Iran prstom nije mrdnuo. Ovaj podatak je važan zbog onoga što će doći kasnije.
Hladan februar je postao još hladniji Trampovom otvorenom pretnjom da će milom ili silom zauzeti Grenland, ako već Danci neće da mu prodaju taj komad leda. Trampova administracija je glad za ledom pravdala strateškim položajem Grenlanda koji je na jugu u Atlantskom, a na severu u Arktikom okeanu koji je zbog globalnog zagrevanja postao više meseci u godini plovan, kako za trgovinske, tako i za vojne brodove, te da, ako „Amerikanci to ne kontrolišu, primat će preuzeti Kina i Rusija“.
Ovde ima određene logike koja istovremeno i demantuje Trampa. Zaista je Grenland strateški postao još važniji, premda je i ranije bio važan, zbog globalnog otopljavanja i komercijalizacije, ali i veponizacije Arktika. Ali, nikakva aneksija nije bila neophodna. Naime, Amerikanci imaju stalno vojno prisustvo na Grenlandu od 1943. godine, dakle od Drugog svetskog rata, a Danska i Sjedinjene Države su 1951. godine potpisale sporazum o neograničenoj gradnji američkih vojnih instalacija na Grenlandu. U tri baze, koliko su ih na vrhunsu Hladnog rata imali, Amerikanci su držali maksimalno 30.000 vojnika, da bi ih sami poslednjih decenija sveli na 200, u jednoj bazi. Ako je Grenland važan, Amerikanci mogu ponovo da ga vojno obezbede bez da prete zemlji kojoj ostrvo pripada i koja je proporcionalno broju stanovnika imala najviše žrtava u Avganistanu, boreći se uz Amerikance.
Ne kažem da rat u Iranu ima veze sa Epstinom, ali, kada moj devetogodišnji sin sakriva od mene Radnu svesku iz matematike, ja znam da se tamo crveni neka kritika učiteljice.
Paralelno sa svime time, Tramp se frljao carinama, nagrađujući poslušne i kažnjavajući „svojeglave“ države. Ono što je izgubio iz vida je da carinsku politiku prema američkom Ustavu, vodi isključivo Kongres SAD, pa je celu politiku tarifa na kraju Vrhovni sud Amerike i poništio. Kako bi smanji američki spoljnotrgovinski deficit Tramp je posegao za Zakonom o vanrednom stanju iz 1977. godine prema kojem predsednik zaista ima pravo da ekonomski interveniše u slučajevima „ugroženih vitalnih interesa zemlje“. Taj zakon je napisan da bi se brzo delovalo, a posle lekcije velike naftne krize iz 1974. godine. Primera radi, sudija Vrhovnog suda je upitao Trampove pravnike – čime je to Švajcarska svojom carinskom politikom vitalno ugrozila Ameriku? Kako razumnog odgovora nema, osluka suda je bila jednostavna.
NUKLEARNI PROGRAM KOJI JE NESTAO – I NIJE
U godini koja nikako da prođe, Tramp je, opet sa Izraelom, napao drugi put Iran. I opet bazirano na laži o tome kako će „Iran za dve nedelje osvojiti atomsko oružje“. Napao ih je usred pregovora u Ženevi, pošto je još 2018. pocepao sporazum koji je administracija Baraka Obame zaključila s Iranom o kontroli nuklearnog programa. Taj sporazum nije napustio Iran, ni ostali potpisnici, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Evropska unija i Međunarodna Agencija za Atomsku Energiju koja je eksplicitno rekla da Iran nije blizu nuklearnom oružju. To isto je rekla i američka Obaveštajna zajednica, kao i Obaveštajna agencija Ministarstva odbrane SAD.
Menjajući argumente, Tramp je menjao i ciljeve rata i nebrojeno puta u minulim nedeljama „pobedio“ još u junu 2025. pobeđeni Iran. Nije se desilo ništa na šta je Tramp računao, Iranci nisu ustali protiv ajatolaha, ubistvo vrhovnog verskog poglavara nije urušilo režim, Kurdi nisu pokrenuli ofanzivu, a Iran je maestralno iskoristio svoju geografiju i blokirao Ormuški tesnac, koridor kojim putuje 25 odsto svetske nafte i još više gasa. Cenu toga plaća cela planeta, pa i same SAD.
Nije Tramp vitlao pištoljem samo po svetu. I na unutrašnjem planu se potrdio da manipuliše stvarnim problemom, pa je tako u Minesotu poslao hiljade agenata ICE, oružanog krila Imigracione službe Ministarstva za domovinsku bezbednost. Minesota i posebno Mineapolis su sredine sa velikom somalijskom imigracijom. Ilegalaca je oko 90.000. Ali je Minesota „plava država“, uporište Demokratske partije, čiji je guverner Tim Volc, potpredsednički kandidat Kamale Heris iz izbora 2024. godine. A nije poslao ICE u tvrdo „crveni“, republikanski Teksas gde je ilegalaca blizu četiri miliona. Rezultat je da su agenti ICE ubili dve osobe. Oboje su bili belci, Amerikanci. Povučeni su tek kada je Tramp video da svojim postupcima samo galvanizuje svoje protivnike.
RADNA SVESKA IZ MATEMATIKE
Za sve to vreme, ne samo da je skočila cena jaja, da je javni dug Amerike eksplodirao, a galon goriva sa 2,5 otišao na 3,9, pa čak i pet dolara u Kaliforniji na primer, nego Tramp ne uspeva nikako da se otrese nečega što njega jako žulja. Ni smenom ministarke pravde Pem Bondi nije uspeo da skine s dnvenog reda famozne „Epstinove fajlove“.
Sve to s Trampovim krugom saradnika me filmski podseća na film „El Angel Exterminador“ (Anđeo istrebljivač“) čuvenog španskog reditelja Luisa Bunjuela.
Ne kažem da rat u Iranu ima veze sa Epstinom, ali, kada moj devetogodišnji sin sakriva od mene Radnu svesku iz matematike, ja znam da se tamo crveni neka kritika učiteljice. Trampovo Ministarstvo pravde, na čijem čelu je sada njegov lični, donedavno privatni advokat Tod Banš, i dalje krije tri miliona dokumenata. Ne uspevam da se otmem utisku da onaj koji je nedužan, nema šta da krije. Ne ulazim u to čiji se dignitet čuva, Trampov, nekih njegovih drugara, ili možda žrtava, ili sramote policijsko-tužilačkog aparata SAD koji je očigledno sve zločine pedofila Epstina znalo mnogo ranije nego što je bilo spremno da reaguje, pa se i tu možemo pitati zbog čega.
Nemam kristalnu kuglu da kažem kako će se završiti. Čak su i neki scenariji povoljni po Trampa zamislivi. Ali, Tramp za svaku strmoglavicu krivi druge, a uspehe pripisuje sebi. Ako stvar krene po zlu, „pod autobus će bacati“ svoje saradnike. Tako je radio Ričard Nikson u aferi Votergejt, tako je radio i Tramp u prvom mandatu. Tako radi već i sada. Smenjena je ministarka pravde Bondi. Ne znamo zašto. Smenjena je i ministarka za domovinsku bezbednost Kristi Noem zbog skandala sa ICE agentima.
Sve to s Trampovim krugom saradnika me filmski podseća na film „El Angel Exterminador“ (Anđeo istrebljivač“) čuvenog španskog reditelja Luisa Bunjuela. Priča je u grupi bogatih prijatelja koji se u domu jednog od njih okupljaju na gala večeri. Sve protiče u svilenim rukavicama, osmesima, sitnim zalogajima i gutljajima skupih pića. Sve dok ne treba da se raziđu.
A onda, iz nekog paranormalnog razloga, niko od njih nije u stanju da napusti sobu, iako vrata postoje. Posle početnog šoka i neverice, panika prerasta u bes kada prijatelji postjaju zveri koji uništavajuće nasrću jedni na druge.
U međuvremenu, ne skidajte vlažnu maramicu sa usta i nosa. Mrtva mačka je na astalu.
