Politika nije ordinacija. Najteži deo nisu institucije. Ponekad mi se čini da se u meni sudaraju dva lika iz filma „The Dark Knight“. Jedan veruje u red, pravila i institucije, poput Betmena. Drugi, razočaran i besan zbog apsurda sistema, razume iskušenje haosa koje personifikuje Džoker.
Piše: Aris Movsesijan
U politiku nisam ušao iz potrebe za funkcijom. Ušao sam iz nelagode.
Godinama sam živeo u svetu koji je bio jasan i opipljiv. Kao stomatolog znaš gde je problem i kako se rešava. Postoji bol, postoji dijagnoza, postoji terapija. Postoji i anestezija, ta mala pauza od bola, dovoljno duga da se problem reši. U tom svetu odgovornost je lična, a rezultat vidljiv.
Najteži deo su ljudi. Ljudi koje srećete na terenu i koji vam mirno govore da više ne veruju nikome, jer su previše puta verovali uzalud. U tom tihom razočaranju politika prestaje da bude teorija i postaje nešto lično.
Moje poreklo je jermensko, iz porodice trgovaca koji su generacijama verovali u jednu jednostavnu ideju: u slobodu razmene i slobodu tržišta. U takvom nasleđu postoji uverenje da se vrednost stvara radom, znanjem i poštenom tržišnom utakmicom. Možda je zato bilo prirodno da izaberem privatnu stomatološku praksu, gde u toj utakmici učestvujete svakog dana, bez privilegija i bez zaštitnih mreža države.
Mogao sam da ostanem u toj zoni komfora. U profesiji koja je časna, stabilna i dovoljno zahtevna da čovek u njoj pronađe smisao. Imao sam i druge živote: u muzici, u filmu, u pisanju. Svaki od tih svetova ima jednu zajedničku osobinu – stvaranje.
Zato je možda najtačnije reći da nisam ja ušao u politiku. Politika je došla po mene.
Vremena u kojima sam proveo veći deo života učinila su da, kao intelektualac, počnem da verujem da bi bilo nepristojno stajati sa strane i kibicovati. Da nije dovoljno komentarisati, analizirati i biti pametan iz sigurnosti profesije i privatnog života.
U politiku sam ušao kao liberal i Evropejac, sa jednostavnom idejom: da Srbija može biti moderna država u kojoj institucije funkcionišu, u kojoj zakon važi jednako za sve i u kojoj građani ne žive sa osećajem da je sistem protiv njih.
Ali politika nije ordinacija. U njoj ne važe ista pravila racionalnosti. I ono što je možda najteže – za društvene probleme ne postoji anestezija.
Jer politika u Srbiji često deluje kao prostor u kome razum nema veliku prednost, a integritet nije uvek nagrađen. Kada u takav prostor uđeš iz profesije u kojoj si navikao da se problemi rešavaju, suočiš se sa sistemom koji često ne želi da se popravi.
U opozicionoj praksi brzo shvatite da politika nije samo prostor ideja, već i prostor u kome se često unapred oseća granica onoga što je moguće promeniti. Bilo je trenutaka kada smo iznosili argumente sa uverenjem da imaju težinu, a onda posmatrali kako se oni gube u sistemu koji ih ne prepoznaje. Ali najteži deo nisu institucije.
Najteži deo su ljudi. Ljudi koje srećete na terenu i koji vam mirno govore da više ne veruju nikome, jer su previše puta verovali uzalud. U tom tihom razočaranju politika prestaje da bude teorija i postaje nešto lično. Tada shvatite da se ne borite samo za promenu sistema, već i za mogućnost da ljudi ponovo poveruju da promena uopšte postoji.
Istovremeno, opoziciona politika nosi i sopstvene slabosti: nedostatak poverenja među akterima, povremenu sklonost podelama i nedovoljno razumevanje društva koje pokušava da predstavlja. To su lekcije koje se ne uče iz teorije, već iz prakse.
Nikada nisam bio na funkciji koja donosi privilegije. Samo na onima koje obavezuju.
Ponekad mi se čini da se u meni sudaraju dva lika iz filma „The Dark Knight“. Jedan veruje u red, pravila i institucije, poput Betmena. Drugi, razočaran i besan zbog apsurda sistema, razume iskušenje haosa koje personifikuje Džoker.
To je verovatno sudbina svakog ko u politiku ulazi spolja.
U takvom nasleđu postoji uverenje da se vrednost stvara radom, znanjem i poštenom tržišnom utakmicom. Možda je zato bilo prirodno da izaberem privatnu stomatološku praksu, gde u toj utakmici učestvujete svakog dana, bez privilegija i bez zaštitnih mreža države.
Jer politika u Srbiji često deluje kao prostor u kome razum nema veliku prednost, a integritet nije uvek nagrađen. Kada u takav prostor uđeš iz profesije u kojoj si navikao da se problemi rešavaju, suočiš se sa sistemom koji često ne želi da se popravi.
Ali uprkos svemu, verujem da se normalnost mora braniti.
Ne spektaklom. Ne besom. Ne cinizmom.
Već upornošću ljudi koji dolaze iz stvarnog života i koji odbijaju da prihvate da je haos prirodno stanje društva.
Možda je zato u meni stalna borba između Betmena i Džokera. Između vere u red i iskušenja da se sistemu odgovori njegovim sopstvenim metodama.
Ta borba nije laka.
Ali možda je baš ona cena koju mora da plati svako ko želi modernu Srbiju.
Autor je stomatolog i potpredsednik Pokreta slobodnih građana (PSG).
