Liberalni poredak pretpostavlja određeni tip pojedinca. To nije samo građanin koji glasa na izborima ili učestvuje u tržištu, već pojedinac koji je sposoban da sumnja, raspravlja i preispituje autoritet. Liberalizam, u svojoj najdubljoj formi, počiva na ideji da društvo napreduje upravo kroz takvu sumnju. On ne traži poslušnost, već kritičko mišljenje.
Piše: Aris Movsesijan
(odgovor na tekst Ljubiše Ivanovića ili još bolje nastavak)
Tekst Ljubiše Ivanovića koji poziva da se liberalizam ponovo učini privlačnim otvara važno pitanje savremenog političkog trenutka. Liberalne ideje danas deluju kao da su izgubile političku energiju. Pojmovi poput slobodnog društva, individualnih prava ili otvorenog tržišta više ne izazivaju onu vrstu entuzijazma kakvu su imali krajem XX veka. Umesto toga, političku dinamiku često pokreću identitet, emocija i obećanje snažne države.
U tom smislu, Ivanović s pravom primećuje da liberalizam danas ima problem političke privlačnosti. Međutim, čini mi se da taj problem ne leži u samoj liberalnoj ideji, niti u njenom teorijskom iscrpljenju. Naprotiv: liberalizam je istorijski pokazao izuzetnu otpornost upravo zato što ne pretenduje na konačno rešenje društvenih problema. Za razliku od velikih ideologija koje obećavaju savršen društveni poredak, liberalizam polazi od skromnije pretpostavke – da društva moraju stalno da se koriguju kroz slobodu, raspravu i institucionalne promene.
PAD ILI PROMENA KONTEKSTA?
U tom smislu, teško je govoriti o „padu“ liberalizma. Tokom poslednjih decenija zapadne demokratije su smenjivale konzervativne i socijaldemokratske vlade, ali su istovremeno održavale relativno stabilan okvir tržišne ekonomije, vladavine prava i političkih sloboda. Taj okvir nije bio proizvod jedne ideološke hegemonije, već pre praktičnog konsenzusa o osnovnim pravilima političkog života. Liberalizam se u tom periodu pokazao manje kao ideologija, a više kao institucionalni okvir u kojem različite ideološke opcije mogu da koegzistiraju.
Zbog toga je možda preciznije reći da liberalizam nije izgubio snagu, već da se promenio društveni kontekst u kojem deluje. Ono što danas izgleda kao kriza liberalizma često je zapravo kriza njegovog kulturnog okruženja.
Naime, liberalni poredak pretpostavlja određeni tip pojedinca. To nije samo građanin koji glasa na izborima ili učestvuje u tržištu, već pojedinac koji je sposoban da sumnja, raspravlja i preispituje autoritet. Liberalizam, u svojoj najdubljoj formi, počiva na ideji da društvo napreduje upravo kroz takvu sumnju. On ne traži poslušnost, već kritičko mišljenje.
NESTANAK INTELEKTUALCA
U istoriji modernih društava taj tip pojedinca često je imao jasno ime: intelektualac.
Intelektualac nije bio samo stručnjak za određenu oblast. On je predstavljao širi kulturni tip – čoveka obrazovanja, radoznalosti i promišljenja. Njegova uloga bila je da povezuje različite oblasti znanja, da dovodi u pitanje opšteprihvaćene istine i da u javnom prostoru zastupa argument, a ne samo interes ili emociju.
U savremenom svetu, međutim, ta figura kao da polako nestaje iz javnog života. Intelektualac ima svoje potrebe koje se sve teže uklapaju u tempo savremenog društva. Temeljnost, opšta kultura i sporost mišljenja deluju gotovo nepraktično u vremenu brzih informacija, stalne vidljivosti i neprekidne produkcije sadržaja. Javna debata se sve više oblikuje kroz kratke reakcije, brze sudove i pojednostavljene narative.
Kad se energija pretežno troši na odbranu identiteta, prostor za otvorenost i intelektualnu razmenu postaje uži. Društvo tada počinje više da govori o tome ko smo nego o tome šta mislimo.
U takvom okruženju dubina mišljenja postaje manje vidljiva, a sam pojam intelektualca počinje da zvuči kao relikt nekog starijeg vremena. Danas ta reč često deluje poput starog suvenira na polici – predmeta koji je nekada imao simboličnu vrednost, ali sada skuplja prašinu, pomalo zaboravljen i neugledan.
To nije samo kulturna promena. To ima i političke posledice. Liberalizam je sistem koji pretpostavlja javni prostor u kojem argument i sumnja imaju težinu. Kada takav prostor oslabi, liberalne ideje ne nestaju, ali gube deo svoje društvene infrastrukture.
MALE KULTURE I VELIKI NARATIVI
Postoji još jedan element koji dodatno komplikuje ovu sliku, a koji je posebno važan za društva poput naših: odnos između velikih i malih kultura.
Liberalizam ne opstaje samo zahvaljujući institucijama. On zavisi i od kulturnih navika – od sposobnosti društva da ceni obrazovanje, raspravu, ironiju, pa i sumnju.
Velike kulture imaju sposobnost da svoje kulturne modele pretvore u globalne standarde. Njihovi mediji, univerziteti i kulturne industrije proizvode obrasce ponašanja koji postaju referentni za veliki deo sveta. Male kulture se u takvom odnosu često nalaze u defanzivnoj poziciji. Umesto da te modele prihvate i kreativno ih koriste, poput aikido borca koji preusmerava energiju jačeg protivnika, one im se neretko opiru i zatvaraju u sopstveni kulturni prostor.
Taj refleks je razumljiv. Svaka kultura želi da sačuva sopstveni identitet. Ali kada se energija pretežno troši na odbranu identiteta, prostor za otvorenost i intelektualnu razmenu postaje uži. Društvo tada počinje više da govori o tome ko smo nego o tome šta mislimo.
U takvom ambijentu liberalizam se lako doživljava kao spolja nametnut model, a ne kao unutrašnja tradicija slobode. Njegova univerzalistička dimenzija nailazi na otpor upravo zato što se tumači kao kulturna dominacija, a ne kao okvir u kojem različite kulture mogu slobodno da koegzistiraju.
KULTURNA INFRASTRUKTURA SLOBODE
Zato problem liberalizma danas možda nije u tome što je izgubio teorijsku snagu ili političku relevantnost. Problem je pre u tome što savremena društva sve teže proizvode tip pojedinca koji je sposoban da ga nosi.
Odgovor možda ne treba tražiti samo u novim političkim strategijama ili ekonomskim modelima. Jednako važno pitanje jeste kako obnoviti kulturni prostor u kojem su temeljno mišljenje, opšta kultura i intelektualna radoznalost ponovo društveno vrednovani
Liberalizam ne opstaje samo zahvaljujući institucijama. On zavisi i od kulturnih navika – od sposobnosti društva da ceni obrazovanje, raspravu, ironiju, pa i sumnju. Bez takvih navika, liberalne institucije ostaju formalne, ali gube svoju vitalnost.
U tom smislu, Ivanović je u pravu kada postavlja pitanje kako liberalizam ponovo učiniti privlačnim. Ali odgovor možda ne treba tražiti samo u novim političkim strategijama ili ekonomskim modelima. Jednako važno pitanje jeste kako obnoviti kulturni prostor u kojem su temeljno mišljenje, opšta kultura i intelektualna radoznalost ponovo društveno vrednovani.
Jer liberalizam, u svojoj suštini, nikada nije bio samo politička doktrina. On je pre svega kultura slobode. A svaka kultura slobode počinje od pojedinca koji sumnja, pita i misli.
Autor je stomatolog i potpredsednik Pokreta slobodnih građana (PSG).
