Tekst profesora Kostića privukao mi je pažnju razumnim i meni bliskim uverenjem da to što nešto ne razumemo ne bi smelo da bude razlog da to i odbacimo. Kada je o studentima reč, i sam se već godinama sporim sa kolegama koji im se podsmevaju i zgražavaju se jer ne znaju neke, za našu generaciju, podrazumevajuće činjenice. Moja teza je da oni zato znaju mnogo više o stvarima o kojima mi pojma nemamo. Ali tu mislim na činjenice, a ne na životna iskustva.
Pored toga, potrebno je da se razjasne još dve stvari. Prvo, profesor Kostić je jedan od istaknutih postamenata takozvanog studentskog pokreta, dok sam ja izraziti kritičar blokada fakulteta i ograničavanja slobode kretanja. Drugo, moje simpatije za studente nisu ništa manje od njegovih, ali se ne odnose samo na one koji su aktivno učestvovali u političkim aktivnostima, već na sve studente koji su fakultet upisali po sopstvenoj želji, a ne samo da bi zadovoljili ambicije svojih roditelja.
Mogao bih navesti još nekoliko bazičnih teza oko kojih se nesumnjivo slažemo. Na primer, potpuno sam saglasan da je urušavanje poverenja u predstavničku demokratiju i liberalni kapitalizam globalni kontekst u kome protest „studenata u blokadi” treba čitati kao lokalnu manifestaciju. Nisam nesaglasan ni sa kritikom opozicionih partija koje nisu uspele da stvore snažan alternativni politički blok koji bi mogao da bude značajan korektiv vlasti i da u određenom trenutku preuzme kormilarenje državom.
Međutim, mada sam načelno saglasan sa pomenutim tezama navedenim u njegovom tekstu, u pojedinostima se gotovo ni u čemu ne bih složio.
Prvo, kao razlog za svoj navodni zaokret u pogledu na plenumski način političkog organizovanja Kostić navodi „uspeh plenuma”. U uobičajenom značenju tog termina uspeh podrazumeva postizanje nekog cilja. Tako posmatrano, plenumi i blokade nisu ostvarili nikakav uspeh. Naprotiv, doživeli su potpuni fijasko. Nijedan, ako ih iko još pamti, od onih nejasnih i rastegljivih ciljeva istaknutih početkom decembra 2024. nije postignut (samo je poboljšan materijalni položaj univerziteta i povećane su plate nastavnika, ali to je inače bio sekundarni zahtev). To nije sve. Ako je naknadni cilj bio momentalno i ultimativno raspisivanje izbora za leto 2025, to ne samo što nije postignuto već je time ostavljen manevarski prostor Aleksandru Vučiću da raspiše izbore onda kada njemu to najviše odgovara. Pa u čemu se onda ogleda uspeh? U tome, kaže naš autor, što plenumi funkcionišu uprkos nastojanjima vlasti da ih uruše iznutra. Iz toga bi se u najkraćem moglo zaključiti da postojanje plenuma i njihov „rad” sami sebi predstavljaju svrhu i meru uspeha. To samozadovoljstvo podseća na brodolomnika koji na pustom ostrvu sam sebi čestita što je živ.
Iz toga bi se u najkraćem moglo zaključiti da postojanje plenuma i njihov ‘rad’ sami sebi predstavljaju svrhu i meru uspeha
Posebno mi je, pod dva, bio interesantan deo u kome profesor Kostić obrazlaže opadanje broja učesnika na plenumima. Zato moram da citiram ključni deo: „Broj studenata na plenumima zavisi od toga koliko su studentske mase (!) zadovoljne onime što plenumski aktivniji studenti rade i odlučuju…” Ovaj iskaz deluje kao da je prepisan iz nekog izveštaja lokalnog funkcionera SK s kraja sedamdesetih koji se pravda jer je kritikovan zbog neaktivnosti komunista u njegovom srezu. Plenumi i direktna demokratija o kojoj je navodno reč podrazumevaju, podsetimo, učešće svih članova nekog kolektiva radi donošenja odluka. Reći da članovi ne učestvuju u radu plenuma zato što su zadovoljni radom „aktivnijih” studenata, odnosno, kažimo otvoreno, plenumskih funkcionera, isto je što i reći da građani ne izlaze na izbore zato što su zadovoljni funkcionisanjem partijskog sistema i radom vladajuće partije. Istina je, međutim, upravo obrnuta. Zapravo, opadanje broja plenumaraša bolje objašnjava Mihelsov gvozdeni zakon oligarhije koji tvrdi da svaka organizacija, bez obzira na njene demokratske početke, na kraju postaje oligarhija kojom vlada mala grupa ljudi.
Treće, istina je da je takozvani studentski pokret podstakao na politički aktivizam značajan deo apstinenata razočaranih u opoziciju. Neskromno je, međutim, tu činjenicu pripisati nekim posebnim karakteristikama i kvalitetima samog pokreta. Treba, naime, podsetiti da se politički aktivizam uspavanih birača budio i ranije i da su uspevale da ga probude i opskurne pojave kao što je „Beli Preletačević”. Daleko od toga da se time žele poistovetiti ova dva fenomena, ali treba biti oprezan i jasno reći da potreba za političkim angažovanjem koju oseća deo razočaranih birača nije direktna posledica karaktera onih koji su ih pobudili.
Četvrto, kada je reč o navodno levičarskom naboju, moram reći da, koliko god da sam pratio objave različitih plenuma, nisam primetio takve naznake. Parole koje su na početku pozivale radnike i seljake (poštena inteligencija se sama odazvala) da se pridruže protestima nisu dovoljan razlog da se išta zaključi o levičarskom naboju. Istina je drugačija. Od samog početka različiti tumači onoga šta studenti zapravo hoće učitavali su svoje ideološke i kulturne vrednosti u ono što studenti navodno žele. Taj spektar želja je u toj meri različit da je neretko dovodio do oštrih sukoba među plenumima. Tako posmatrano jeste uspeh što su se, uprkos tome, plenumi održali, makar i u broju koji čine samo aktivniji studenti. Razumljiv je iz tog razloga pokušaj profesora Kostića da svojim tekstom pošalje sveprožimajuću poruku da je sve u redu i kako postoji ideološki monolit u okviru studentskog pokreta koji se ogleda u umerenoj nagnutosti ka pitanjima socijalne pravde, kao i isti takav naklon prema nacionalnim pitanjima. Za svakoga ponešto. U tom smislu razumem potrebu uvaženog profesora da koristi simbole iz nacionalne istorije u kontekstu legitimisanja pokreta i stišavanja unutrašnjih podela.
Ono što, s prethodnim u vezi, ne razumem i sa čime se uprkos tome duboko ne slažem, a to je peto ali ne manje važno, jeste korišćenje snažnih nacionalnih mitova, kao što je herojska pogibija 1300 kaplara, u dnevnopolitičke svrhe. Taj besmrtni simbol samožrtvovanja, rodoljublja i otpora stranom zavojevaču ni na koji način ne zaslužuje da bude skrnavljen korišćenjem u svrhu unutrašnjih političkih borbi. Osećaj minimalnog nacionalnog ponosa ne dozvoljava bilo kakvo poistovećivanje tog vanvremenskog događaja i bunta „aktivnijih” studenata za ciljeve koje im po potrebi i na različit način definišu različiti univerzitetski profesori.
I da završim u mirnijem tonu, ni sam nisam ljubitelj partijske politike. Dva puta sam, nakon šest meseci, razočaran napuštao partije kojima sam pristupao iz nekih ideala i osećaja mladalačke bitnosti. Pa ipak, nekakav oblik političkog organizovanja mora da postoji. Ni Čerčil nije bio ljubitelj partijskog života i parlamentarne demokratije i smatrao je da je parlamentarna demokratija najgori oblik vladavine, naravno, uz dodatak – ako se izuzmu svi ostali. Studenti koji nisu studirali marksizam ne moraju to da znaju, ali vremešni profesori poput mene i prof. Kostića morali bi da se sete Marksove rečenice: „Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest”. Drugim rečima, uslovi proizvodnje društvenog života određuju svest, pa i politički okvir organizovanja zajednica. Neposredna i direktna demokratija odgovarala je jednostavnim zajednicama socijalno jednakih građana. Svet u kome danas živimo nije takav. Ne vidim da se „aktivniji” studenti bore da ga promene i dovedu u pitanje njegove ekonomske i socijalne temelje. Promena političko institucionalne fasade nije dovoljna.
Tehnofeudalizmu, kao uostalom ni feudalizmu nekada, ne odgovara nikakav, pa ni pervertirani oblik demokratije
Umesto zaključka reći ću da ono što plenumi zaista, svesno ili ne, rade vezano je, i tu sam saglasan, za budućnost koja nije prozirna. Ono što svako može da vidi su kratke objave i direktivna uputstava koje algoritmi dele putem društvenih mreža. Njima se usmeravaju aktivnosti mase studenata i svih nas na čije adrese te objave stižu. Masa studenata koja je zadovoljna radom aktivnijih studenata prati uputstva koja im stižu putem objava i po komandi skače, maršira, blokira. Oni koji se suprotstave bivaju ostrakizovani. Ako si saglasan sa porukama deo si virtuelnog plemena, ako ne iskučen si. Potpuno razumem da je to uvod u budućnost ljudskog društva u kome već sada dominiraju tehnofeudalci. Kada to ne bih razumeo, možda bih i ja, kao profesor Kostić, podržao „plenume” i „zborove”. Tehnofeudalizmu, kao uostalom ni feudalizmu nekada, ne odgovara nikakav, pa ni pervertirani oblik demokratije. Ali baš zato što razumem i što mi je jasno da je budućnost na strani tehnoplenuma i tehnozborova kao političkog izraza distopičnog tehnofeudalizma, ne moram svesno tome da doprinosim.
Povezano: „Kad svet oko tebe prestane da bude razumljiv“ – Svetislav V. Kostić
