Kada nemaju argumente, a važno im je da ostave utisak da su u pravu ljudi posegnu za ličnim diskreditacijama, a da bi pojačali utisak viču ili koriste pretenciozan rečnik. U tom smislu profesor Kostić nije izuzetak. Ali ovde nije reč o njemu niti mom odnosu prema njemu. Ne polemišem sa njim nego sa idejama koje iznosi. Sam po sebi on mi je neinteresantan. Drugim rečima trudim se da moja argumentacija bude ad rem a ne ad hominem – koristim ove termine da bi me i bilingvalni profesor Kostić razumeo.
Mada on ističe prezir, ja bih istakao plezir što je svojim odgovorom na ovaj ili onaj način proširio kakvu-takvu polemiku o važnim društvenim pitanjima. U tom smislu posebnu zaslugu ima portal na kome se ona vodi. Ipak, pre nego pređem na teze koje su mi interesantne, želeo bih da se kratko osvrnem na uvodni pokušaj diskreditacije. Naime, bilo bi pristojno da čujem bilo od prof. Kostića a još bolje od studenta u blokadi i mojih kolega da li sam ikada imao ikakav nedoličan odnos prema njima kako to tvrdi Kostić? Da li sam ikoga lično ili javno uvredio? Da li sam na bilo koji način diskriminisao bilo kog od studenata zbog njihovih političkih uverenja? Upravo suprotno, simboličko nasilje i politički motivisano onemogućavanje zakonskih prava vrši se prema meni već godinu dana. To su činjenice. S tim u vezi nemam poseban problem jer mi je jasno da javna kritika neakademskog ponašanja uprava fakulteta/univerziteta i klika koje ih usmeravaju i podržavaju ne mogu proći bez makar i besne reakcije posebno ako pogađaju metu.
No, dobro, to nije bitno za ovu polemiku. U pravu je prof. Kostić kada kritikuje moj pokušaj da zalaganje za novi obrazac političkog organizovanja ”studenata” povežem sa tehnofeudalizmom. I sam sam se dvojio da li da tu temu otvaram u jednom pasusu. Samo dobronameran i intelektualno radoznao čitalac bi mogao da na osnovu par rečenica prepozna heurističku zamisao. U politički uzavrelom kotlu tako što se ne može očekivati. Iz tog razloga obećavam da ću ideju razraditi i opširnije predstaviti nedremanom sudu javnosti.
Poistovećivanje vladavine neke partije koja je dobila legitimnu većinu glasova na parlamentarnim izborima sa okupacijom od neke strane sile nema nikakvo racionalno utemeljenje
Ali šta je sa ostalim prigovorima? Koliko shvatam povučena je tvrdnja o uspešnosti ”studentskih plenuma”. To se više ne tvrdi. Umesto toga kaže se da bi plenumi bili uspešni da je to zavisilo samo od njih, ali nije jer su im na put stali drugi politički akteri. Kako odgovoriti, a ne uvrediti? Uzeću zato primer. Kada sam bio osnovac voleo sam da skačem u vis i sigurno bih bio veoma uspešan, pa čak i prvak škole da nije bilo i druge dece koja su volela da skaču. Da, treba reći da me ni nastavnik fizičkog iz nekog razloga nije voleo. Zanimljiv je, u tom kontekstu, i prigovor da propuštam da vidim kako vlast ne mari za sudbinu srpskog obrazovanja i to ne samo visokog nego i srednjeg i osnovnog. Bez namere da ulazim u raspravu o doprinosu ove ili one vlasti srpskom obrazovanju – koje nije ni bolje ni gore nego što je bilo jer, na kraju krajeva, neki od glavnih obrazovnih savetnika se ne menjaju već decenijama, smatram da bi za ovakvu mračnu ocenu trebalo navesti neki argument. Tačno je da ova vlast nema viziju obrazovanja – naprosto je preuzela prethodno ustanovljene modele, ali kada je o budućnosti univerziteta reč to i nije posao vlasti nego, pre svega, ljudi koji vode univerzitet. Zato i postoji autonomija. Međutim, umesto da se bave pitanjem kako univerzitet prilagoditi novom veku, snage se iscrpljuju u dnevno političkim borbama koje ni po zakonu ne bi smele da se vode na univerzitetu. To je činjenica koju ne mogu da zamagle ni neprimerena poređenja sa Janom Palahom, partizanskim pokretom i studentskim bataljonom kraljevske vojske. Svi ti primeri predstavljaju simbole otpora stranom zavojevaču. Poistovećivanje vladavine neke partije koja je dobila legitimnu većinu glasova na parlamentarnim izborima sa okupacijom od neke strane sile nema nikakvo racionalno utemeljenje, pa korišćenje navedenih primera predstavlja grubu istorijsku obmanu i, iz moje perspektive, neetičnu tanatopolitiku.
Ako to nije slučaj onda i nije reč o plenumu nego o sastanku neke družine ili aktiva koji umišlja da predstavlja više od 200.000 studenata u Srbiji
Zanimljiv je i način da se pobegne od pitanja zašto u ”plenumima” učestvuje samo mala grupa ”aktivnijih” studenata. Umesto odgovora na moju tezu da je po sredi delovanje gvozdenog zakona oligarhije, navedena su bez ikakve veze opšta mesta o načinu na koji plenumi funkcionišu. Plenum je, podsetimo, mada sam siguran da profesor to zna, sednica na kojoj učestvuju svi ili većina članova nekog tela. Ako to nije slučaj onda i nije reč o plenumu nego o sastanku neke družine ili aktiva koji umišlja da predstavlja više od 200.000 studenata u Srbiji.
S obzirom da nije bilo više ni jedne racionalne ideje na koji bi se vredelo osvrnuti, a na uvrede i pizmu svakako ne treba odgovarati, ovim bih uz dubok naklon i završio moj odgovor.
Povezano: „Prof. Vuletiću ‐ alimipetacija!“ – Svetislav V. Kostić
Poštovanom profesoru Vuletiću,
Poredjenje sa Vašom aspiracijom skakanja u vis i mogućnosti plenuma da nešto ostvari na političkom planu bi bilo isto kao kada bi prvak skoka u vis u Vašoj školi ujedno bio i organizator takmičenja i sudija, i komisija i nastavnik fizičkog i on bio jedina osoba koja ima mogućnost da 24/7 trenira u svim mogućim fiskulturnim salama (aludiram na vreme koje cika na vlasti provede na TV ekranu) a Vama ostavljen prostor da na igralištu iza zgrade preskačete lastiš.
Kako ovakvo stanje sasvim sigurno nije bilo u Vašoj školi, mogu samo da zaključim da Vi ipak biste bili dovoljno sposobni/talentovani da budete prvak, odnosno da Vaše poredjenje nikako ne oslikava mogućnosti plenuma da vlastodržac iseče granu na kojoj sedi.