Cionizam je u krizi, a ta kriza dovela je do njegovog nasilnijeg, rasističkijeg i brutalnijeg oblika. To prati poznatu istorijsku dijalektiku: završno poglavlje jednog režima često je ujedno i njegovo najbrutalnije poglavlje.
Kao aktivisti, najpre moramo prepoznati da je nehumanost koja se danas odvija u Palestini takođe simptom nadolazećeg sloma onih koji je sprovode. To nam možda može pružiti izvesnu nadu, ali ne donosi nikakvu utehu onima koji trpe njene posledice.
Stoga moramo težiti dvama ciljevima: da ovaj period skratimo koliko god je moguće i da njegovu brutalnost ograničimo građanskim i pravnim delovanjem, kao i solidarnošću sa Palestincima na terenu koji se brane od genocida, etničkog čišćenja i aparthejda.
Sila nije prihvaćena kao odgovor na palestinski otpor; doseljenici su stigli već spremni da nametnu svoju vlast starosedeocima Palestine.
Šta je cionizam danas?
Kao i svaka ideologija, cionizam se sastoji i od trajnih principa i od njihovog neprekidnog prevođenja u promenljive stvarnosti na terenu. Način na koji se ti principi prevode u praksu menja se u zavisnosti od okolnosti: veličine ideološkog pokreta, nivoa otpora sa kojim se suočava, snage globalnih i regionalnih koalicija koje ga podržavaju, njegovih materijalnih i ljudskih resursa, kao i njegove unutrašnje kohezije.
Osnovni principi cionizma preoblikovali su judaizam u oblik evropskog nacionalizma - nacionalizma koji nije mogao da bude ostvaren u Evropi i koji je zato morao biti sproveden u Palestini. Njegovo pravo na Palestinu izražavano je u religijskim terminima, iako je sam pokret bio sekularan i težio sekularizaciji i modernizaciji jevrejskog života putem kolonizacije Palestine.
Paradoks pozivanja na božanski autoritet koji sam pokret nije prihvatao, kako bi se opravdala kolonizacija, učinjen je prividno logičnim predstavljanjem cionizma kao odgovora na evropski antisemitizam. Njegove rane pristalice, među kojima su bili i antisemiti i manjina Jevreja, prihvatale su tvrdnju da Jevreji mogu postati ravnopravni Evropljani jedino tako što će biti potisnuti iz Evrope i uz pomoć drugih izgraditi novu Evropu u zemlji koja ih je odbacila.
Ova krhka logika pretvaranja religije u nacionalizam kao odgovor na evropski antisemitizam - uz polaganje prava na domovinu drugog naroda koji je tu vekovima živeo kao starosedelačka nacija - predstavljena je svetu kao istovremeno racionalna i moralna. Neki i danas prihvataju taj narativ, bilo iz neznanja, bilo iz cinizma.
I tada, kao i danas, prodavanje te bizarne logike zahtevalo je snažan lobi.
U prvim godinama cionizma tu ideju je bilo lakše promovisati zato što se pojavila u vreme kada je nemoralnost kolonijalizma bila široko zanemarivana. Još važnije, cionistički planeri su od samog početka razumeli da bi pretvaranje te ideje u projekat na tlu Palestine zahtevalo silu i prinudu.
To razotkriva jednu od centralnih neistina cionizma: sila nije prihvaćena kao odgovor na palestinski otpor; doseljenici su stigli već spremni da nametnu svoju vlast starosedeocima Palestine.
To nije bila nova evropska logika: neželjeni ili nepoželjni Evropljani često su naseljavani izvan kontinenta, najčešće na teritorijama koje su već naseljavali starosedelački narodi. Ti projekti nikada nisu bili samo dobronamerni pokušaji stvaranja utočišta za evropske izgnanike; bili su i duboko nasilni poduhvati usmereni na uklanjanje starosedelačkog stanovništva kako bi se ostvarile te vizije.
Naučnici i istraživači odavno ove poduhvate opisuju kao kolonijalne projekte naseljavanja (settler-colonial projects), razlikujući ih od institucionalnijih oblika imperijalnog kolonijalizma, koji su uspostavljali kolonije radi osvajanja evropske zemlje, kapitala, radne snage i globalne moći. Ipak, ta dva oblika bila su duboko isprepletena: klasični kolonijalizam i kolonijalizam naseljavanja često su služili ambicijama onog drugog - da se neevropski svet silom evropeizuje, pri čemu se to nasilje često prikrivalo kao civilizatorska misija zasnovana na vrednostima prosvetiteljstva.
Kada su težnja za teritorijom i potraga za sigurnošću uspostavile uporišta u novim zemljama, imperije i doseljenici počeli su da se međusobno bore oko tih poseda. Danas te sukobe eufemistički nazivamo Američkim ratom za nezavisnost i Izraelskim ratom za nezavisnost.
Doseljenici su se zaista oslobodili imperija koje su im omogućile da uspostave svoje uporište, ali su takođe nastojali da nastave sa eliminisanjem starosedelačkog stanovništva. Klasični kolonijalizam uglavnom je imao za cilj eksploataciju starosedelaca, a ne njihovo masovno uklanjanje; kolonijalizam naseljavanja, nasuprot tome, prisustvo starosedelačkih društava smatrao je egzistencijalnom pretnjom uspehu svojih projekata.
Da bi ovi principi postali stvarnost, cionizmu je najpre bila potrebna Britanska imperija; bez nje, pokret je imao male šanse protiv palestinskog društva.
Palestincima je u početku trebalo vremena da u potpunosti shvate prirodu kolonizacionog projekta, ali kada su razumeli da je njegov cilj njihovo raseljavanje i zamena drugim stanovništvom, pokrenuli su antikolonijalnu borbu protiv njega.
Bez britanske sile, doseljenici nisu mogli da poraze taj otpor. Britanska podrška takođe im je omogućila da odbace logičniji i moralniji položaj - da dođu kao gosti koji traže utočište u domovini drugog naroda - umesto da polažu pravo na gospodarenje zemljom koja nije njihova.
Od kolonijalnog projekta do globalne koalicije
Posle 1945. godine cionističkom projektu bila je potrebna mnogo šira podrška od britanske imperijalne podrške; morao je da dokaže svoju korisnost kapitalizmu, američkom imperijalizmu, hrišćanskom fundamentalizmu, belim suprematističkim i islamofobnim pokretima, korumpiranim režimima Bliskog istoka i moćnim globalnim jevrejskim zajednicama.
Njegov projekat raseljavanja i zamene stanovništva zavisio je i od toga da li će Palestinci uspeti da se ujedine, održe svoju oslobodilačku borbu i izgrade protivničku koaliciju zasnovanu na socijalizmu, komunizmu, humanizmu, panarapskoj i panislamskoj solidarnosti i autentičnom judaizmu.
Ta istrajnost poremetila je svaki pokušaj da se dovrši cionistički projekat raseljavanja i zamene stanovništva.
Odnos snaga između tih koalicija je jasan: on je doveo do etničkog čišćenja 1948. godine, vojne uprave nad Palestincima u Izraelu od 1948. do 1966, okupacije Zapadne obale i Pojasa Gaze, etničkog čišćenja stotina hiljada Palestinaca sve do 2022. godine, kao i do jedne od najnemilosrdnijih okupacija u istoriji, uključujući nehumano kolektivno kažnjavanje stanovništva blokadom Gaze od 2007. godine.
Protivnička koalicija, predvođena palestinskim oslobodilačkim pokretom, ostvarila je najveći uspeh zahvaljujući istrajnosti: odlučnosti da se ostane u domovini i pruži otpor kontinuiranoj okupaciji i kolonizaciji, odnosno da se za nju bori iz izgnanstva.
Ta istrajnost poremetila je svaki pokušaj da se dovrši cionistički projekat raseljavanja i zamene stanovništva.
Preobražaj izraelskog cionizma
Sve do 2022. godine jedan od ranih preduslova za uspeh cionističkog projekta i njegovu ambiciju da postane i režim i država ostao je uglavnom skriven od globalne javnosti: bila je neophodna društvena kohezija oko novostvorenog nacionalnog jevrejskog identiteta.
Do 1977. godine sekularni cionisti nametali su tu koheziju dominacijom nad dve politički marginalizovane i ekonomski obespravljene jevrejske grupe: ortodoksnim Jevrejima i Mizrahimima, odnosno arapskim Jevrejima.
Potom je nacionalističkija struja evropskog cionizma, koju je Laburistički cionizam dugo držao potisnutom, izgradila snažnu koaliciju sa ovim dvema grupama.
Međutim, budući da je Laburistički cionizam rano napustio socijalizam i ostao veran projektu raseljavanja i zamene stanovništva, ideološka udaljenost između desničarskog cionističkog pokreta koji je težio vlasti i Laburističkog cionizma koji ju je držao sve do 1977. godine bila je mnogo manja nego što je izgledala.
Laburistički cionizam održavao je projekat raseljavanja i zamene stanovništva zahvaljujući međunarodnoj podršci, naročito podršci Zapada, ravnodušnosti arapskih vlada i uslugama koje je Izrael pružao američkom imperijalizmu u regionu.
Izraelska politička desnica morala je da se razlikuje od osnivača projekta i to je učinila pojačavajući svaki njegov aspekt - bilo da je reč o nasilju prema Palestincima ili nepopustljivosti prema sekularnom judaizmu.
Rezultat je bio smrtonosni spoj nacionalizma i religije koji je preoblikovao judaizam u veru mržnje, nasilja, nehumanosti i pohlepe. Ovaj novi oblik cionizma nije priznavao nikakva ograničenja: država je pojačala svoju brutalnost prema Palestincima, počinila genocid u Gazi, sprovela etničko čišćenje na Zapadnoj obali i podvrgla palestinske građane Izraela institucionalizovanom uznemiravanju. Novi izraelski vladari napali su i sekularne Jevreje, predstavljajući ih kao slabe i protivnike judaizma, i zahtevali njihovo pokoravanje transformaciji Izraela u jevrejsku teokratiju.
Cionizam truli u svojim temeljima i malo je verovatno da će projekat u svom sadašnjem obliku preživeti kao država.
Izrael je država aparthejda
Ovaj intenzivirani oblik cionizma sve je teže prihvatljiv globalnoj koaliciji koja ga je dugo održavala, a on ne nudi nikakav put ka društvenoj koheziji unutar Izraela.
Vođen mesijanizmom, on se širi na pet frontova, dovodeći vojsku do krajnjih granica njenih kapaciteta, narušavajući odnose sa nekadašnjim saveznicima u Sjedinjenim Državama i mobilišući globalno civilno društvo na način bez presedana - ne samo protiv politike Izraela već i protiv samog legitimiteta režima. Strategija zasnovana na uništenju Gaze, kontroli Zapadne obale, kolonizaciji južnog Libana i južne Sirije i vojnom sukobu sa Iranom može opstati samo u okviru ratne ekonomije i jedino po cenu produbljivanja međunarodne izolacije.
Za sada ratna ekonomija ima koristi od svojih veza sa kapitalizmom, industrijama bezbednosti i sekuritizacije, veštački proizvedenih rusofobnih strahova na Zapadu, verovatno namernog pogrešnog tumačenja globalnih ambicija Kine i dugogodišnjeg islamofobnog huškanja na rat.
Ali dokle? Države Zaliva sada su naučile, kao što smo ih upozoravali, da normalizacija odnosa sa Izraelom ne bi samo legitimisala projekat raseljavanja i zamene stanovništva u Palestini već bi ugrozila i njihove sopstvene ekonomije i stabilnost. Koliko ljudi u kapitalističkom svetu ovu državu još uvek vidi kao prednost, a ne kao teret?
Ipak, cinične kalkulacije unutar koalicije koja podržava Izrael same po sebi neće okončati taj projekat. Protivnička koalicija, koju je decenijama predvodila globalna levica i koja je tokom Hladnog rata u izvesnoj meri uspevala da ograniči suprotstavljenu koaliciju, sada zavisi od toga da li će civilno društvo izvan Palestine postati politička snaga koja povezuje borbe protiv lokalne ekonomske i društvene nepravde sa borbom za pravdu u Palestini. Postoje ohrabrujući znaci, svima nama poznati. Ipak, frustrirani smo činjenicom da oni još nisu postali transformativna snaga sposobna da okonča genocid, etničko čišćenje i aparthejd.
Cionizam truli u svojim temeljima i malo je verovatno da će projekat u svom sadašnjem obliku preživeti kao država. Stoga bi trebalo već sada da počnemo da razgovaramo o toj mogućnosti, kao i o posledicama takvog sloma; ne samo u smislu rešenja sa jednom ili dve države, već i u pogledu pitanja kada bi taj razgovor trebalo da počne i ko bi trebalo da ga vodi.
Takva zemlja mogla bi postati svetionik ekonomske, društvene i ekološke pravde.
Priprema za dekolonizaciju
Moderna istorija nudi mnoge primere društava koja su prešla iz kolonizacije u dekolonizaciju, iz aparthejda u jednakost i iz autoritarizma u demokratiju.
Takve transformacije obično su zavisile od kombinacije unutrašnjih oslobodilačkih borbi i snažne spoljne solidarnosti, koja je ponekad uključivala i intervenciju.
Istorijsko iskustvo takođe pokazuje da je veća verovatnoća da će promena biti uspešna, mirna i konstruktivna kada je predvodi sam lokalni oslobodilački pokret. Ono takođe pokazuje da oslobođenje zahteva jasnu viziju: bez društvene i ekonomske pravde uz političku slobodu, dekolonizacija je prečesto postajala krvava i destruktivna, oslobađajući jedne dok je druge ostavljala razorene.
Za sada, međutim, dekolonizacija Palestine počinje egzistencijalnim imperativom: i pokret unutar Palestine i međunarodna solidarnost s pravom daju prednost hitnosti u odnosu na strategiju.
Vreme za strategiju će doći, a kada dođe, trebalo bi da je predvodi sledeća palestinska generacija: duboko svesna ove istorije, istrajna pod represijom i spremna, verujem, da usmerava budući proces dekolonizacije i decionizacije.
U toj viziji, kako je ja razumem, ima mesta za milione Jevreja koji danas žive u Izraelu, budući da je osnovni palestinski impuls oduvek bio da se živi normalnim i prirodnim životom koji im je više od jednog veka bio uskraćivan. Možda je teško, u danima genocida, istrajati na tom impulsu, ali nadam se da će on preživeti njihovo poglavlje nehumanosti.
Ako su neki, ili čak mnogi, izraelski Jevreji spremni da prihvate tu viziju, biće moguće izgraditi slobodnu Palestinu u kojoj će Jevreji, muslimani i hrišćani zajedno živeti normalnim životom. Takva zemlja mogla bi postati svetionik ekonomske, društvene i ekološke pravde. Kao kolevka naših religija, Palestina ima potencijal da ponovo nadahne čovečanstvo suživotom, a ne dominacijom.
Zbog toga borba za slobodnu Palestinu ostaje jedan od najlegitimnijih, najmoralnijih i najhitnijih ciljeva našeg vremena. Sve očajniji pokušaji delegitimizacije te borbe na kraju će propasti, jer je sudbina Palestine neraskidivo povezana sa našom sopstvenom sudbinom.
Kada Palestina napreduje, svi napredujemo.
Svetlost na kraju mračnog tunela u kojem se danas nalazimo vodiće nas ka slobodnoj Palestini.
Buduća Palestina može postati mozaik kulturnih, etničkih i verskih identiteta koji istinski koegzistiraju u pravdi i jednakosti. Kao kolevka naših religija, ona ima potencijal da postane svetionik ekonomske, društvene i ekološke pravde.
Takva budućnost omogućila bi nam da se suočimo sa stvarnim izazovima koji stoje pred čovečanstvom: ekološkom krizom, raširenim siromaštvom, glađu i epidemijama koje i dalje muče milione naših bližnjih.
