Populisti s desnice su viknuli da “liberali ne razumeju naciju”, a populisti s levice da “liberali ne razumeju tržište”. Paralelno, širom sveta su u usponu autoritarne sile koje listom nude “prosperitet bez slobode, i poredak bez prava”. U međuvremenu je liberalizam sam sebe otupeo u poređenju s drugim ideologijama jake oštrice, leve ili desne, svejedno. Liberalizam danas je prevashodno napadnut zdesna. Ali, najveća opasnost za liberalizam možda zapravo vreba sa levice.
Piše: Ljubiša Ivanović
Foto: Andrej Manojlović
Pa, gde su se to liberali zajebali? (Upitao bi Mario Vargas Ljosa u legendarnom romanu “Razgovor u Katedrali”)
Jel to liberalizam omanuo? Ili su omanuli liberali? I da li je uopšte važno ko je omanuo?
Liberalizam je kreirao ovaj svet oko nas. Slavni peruanski pisac i nobelovac Mario Vargas Ljosa je čak rekao da liberalizam i nije ideologija, već doktrina zasnovana na toleranciji i odgovornosti, pa tako liberalizam može biti i “levi” i “desni”, razume se i liberalizam “centra”. Tako je i mogao don Mario istovremeno biti impresioniran i britanskom konzervativnom premijerkom Margaret Tačer, i Felipeom Gonsalesom, prvim španskim socijalističkim premijerom.
Ima puno načina da se govori o liberalima i liberalizmu danas, ali je to uglavnom pežorativno. Nazivaju ih srceparajućim, mekušcima, urbanom elitom, “krugom dvojke”, centristima bez stava, zaštitnicima pedera, mrziteljima svega što je… pa sad upišite po izboru: srpsko, hrvatsko, mađarsko, rusko, američko, britansko…..
Liberalizam više nije argument, on je uvreda.
Ali, liberalizam nije ništa od toga. On je zapravo radikalna, iznikla promisao, specifičan način na koji razumemo svet. Revolucionarna ideja koja kaže da niko, nikakav kralj, nijedna crkva ili religija, niti država može biti iznad ili izvan propitivanja i preispitivanja, te da je svaki, baš svaki pojedinac za poštovanje. Liberalizam podrazumeva da kao pojedinci imamo prava koja se moraju poštovati, da je država instrument pojedinca, a ne obrnuto. Država je servis građana, građani nisu podanici države, državni službenik mirno stoji pred građaninom, a građanin se ne povija pred šalterima države.
U jednom kratkom periodu, posle pada Berlinskog zida i u kombinaciji sa slobodnim tržištima, liberalizam je delovao ne samo dominantno, nego i neizbežno. Bio je “kraj istorije” kako ga je opisao čuveni filozof Frensis Fukujama. Ali, kao što to danas znamo – istorija je imala neke druge ideje za nas.
Posle ekonomskog sloma 2008, liberalizam je bio u nokautu, proglašen krivim sa svih strana.
Populisti s desnice su viknuli da “liberali ne razumeju naciju”, a populisti s levice da “liberali ne razumeju tržište”. Paralelno, širom sveta su u usponu autoritarne sile koje listom nude “prosperitet bez slobode, i poredak bez prava”. A Sjedinjene Države, dom političkog liberalizma (sama ideja je, kao i sve ostale velike ideje – evropska), zemlja koja je munjom u Ustavu upisala temeljne vrednosti liberalizma, za predsednika ima čoveka koji s ponosom za sebe kaže da je – postliberalni predsednik.
Ne znam šta mislite o sebi, svako od vas koji je pronašao vremena i nerava da u brzom svetu ovo čita, ali vam dobro stojim da je svako od vas proizvod liberalizma. Vi ste na internetu koji vam je ovo omogućio, umesto da ostane komunikacijski program američke mornarice, a ako vam je deda bio sarač ili stolar u provinciji, a vi živite s univerzitetskom diplomom – tu prolaznost klasa vam je, čak i u komunizmu, donela ideja ukradena, dobro, pozajmljena od liberala.
Budućnost sveta, iako ne izgleda sada tako, ne mora biti ni populistička ni autoritarna. Ali da takva ne bude, potrebno je da liberali smognu hrabrosti, da opet počnu da veruju u sebe. Ipak je legitimno pitanje i da li je liberalizam u stanju da povrati svoj zanos, ili je to “filozofija izgubljenog sveta”.
Zato smo posle Drugog svetskog rata imali Dvajta Ajzenhauera, Konrada Adenauera i Vilija Branta, Šarla De Gola i Žiskara Destena i tako dalje, a danas imamo Donalda Trampa i Kira Starmera, Emanuela Makrona ili Đorđu Meloni, političke pigmeje u odnosu na one koji su iz pepela nešto dizali.
Budino pošteni, pa recimo da je “liberalizam” u velikoj meri osporen termin. Jedna od posebnih specifičnosti neprijatelja liberalizma, poput Viktora Orbana ili Vladimira Putina koji simuliraju, ili su simulirali politički pluralizam, govore vrlo otvoreno o liberalizmu. Oni su toliko ubedljivi da deluje gotovo kao da znaju o čemu govore. Sa druge strane, liberali imaju dileme oko toga šta je liberalizam dok o njemu govore i zanimljivo je kako je liberalizam zapravo puno veći u očima neprijatelja koji o njemu govore, nego njegovim zagovornicima.
ŠTA JE UOPŠTE LIBERALIZAM?
Pa, da probamo da pomognemo u nekim osnovama i pokušamo da odgovorimo šta je to uopšte liberalizam. Pod jedan, liberalizam podrazumeva skepticizam prema svakoj moći. Jer, svaka moć (politička, ekonomska, tehnološka…) je toliko opasna da mora biti zauzdana kroz konstitucije. Druga stvar je tolerancija i verovanje da jedini način na koji možemo dosegnuti istinu je u tome da otvoreno raspravljamo s drugim ljudima. I treće, liberalizam je fokusiran na individualca. Pojedinac je svetinja društva. Ne neki kolektiv, ne nacija, ne ideologija, ne društvena klasa, rasa. Već čovek.
Pre svega, možda zato što su ljudi liberale počeli da doživljavaju kao establišment društva. I stoga su “okrivljeni establišment”, neretko i s dobrim razlogom.
I tu već ima raznih oblika liberalizma. Džon Majnard Kejns (1883-1946) je bio zagovornik liberalizma s velikom vladom, s druge strane imamo liberalizam male vlade kakvu je zagovorao Fridrih fon Hajek (1899 – 1992). Možete imati levi liberalizam, desni liberalizam, ali ne možete imati liberalizam koji ide protiv ograničenja moći, ili skepticizma o tome šta je istina.
Neki će reći da je liberalizam institucionalna podela vlasti, ali je liberalizam zapravo puno više od toga. To je kada s predstavnicima vlasti možemo imati debatu, imati temeljno neslaganje, žestoko se sporečkati, a opet otići na večeru s osobom koja je bila s druge strane. Za naš civilizacijski život, osećanje da se “slažemo u neslaganju” je esencijalno.
Sve to je neophodno jer među ljudima postoje tako oprečne, tako udaljene vizije o tome šta je svrha života, da že društvo biti tolerantno samo u onoj meri u kojoj pristanemo da je dopušteno da ne mislimo isto.
Liberalizam je istorijski pretekao demokratiju, nastao je ranije jer podrazumeva temeljni princip da se slažemo da se u nečemu ne slažemo, i to je dokaz toga.
Ali, pogledajmo samo Karla Šmita (1888 – 1985), nacističkog filozofa, nacističkog pravnog teoretičara koji suštinski kaže da se politički svet deli na one koji su prijatelji i one koji su neprijatelji. To je bila njegova fundamentalna distinkcija, a to je fundamentalna distinkcija svih autokrata i diktatora. Mi i oni. I to je tačno opozitno liberalizmu. Dakle, liberalizam je suštinski pluralizam i podrazumeva da prihvatimo da različiti ljudi, iz različitih segmenata društva, imaju različite poglede na stvari.
Ovde je reč o intelektualnoj lenjosti, ali jedna stvar je nedvojbena – liberalizam ne uspeva da inspiriše ljude, ne uspeva da prepakuje stare ideje za novo doba, na način na koji to uspevaju levica i desnica koje su u svojim ekstremnim okvirima pokazale zavidnu vitalnost. Fašizam je vrlo živ.
Podsetimo, liberalizam nastaje krajem XVII i početkom XVIII veka kao kritika “religijske ortodoksije” kao zajednice kojoj svi moraju pripadati, da su propovedi te koje će odrediti kako će se živeti, koje su prihvatljive vrednosti, šta je svrha života.
A liberali kažu – ne! Ljudi se u tome ne slažu. Jevreji misle jedno, katolici drugo, pravoslavci i tako dalje, nešto treće. I zato liberrali kažu da je centralno mesto u društvu prihvatanje da se slažemo da se ne slažemo, da ljudi imaju pravo da tragaju za drugačijim smislom života, te da društvo u celini, a posebno politički segment društva, u tome mora biti agnostičan, intelektualno zbunjen, neopredeljen ako je lakše.
A dokle je stiglo društvo? Dotle da danas više niko ne neguje poluralizam, odnosno, svi su danas isključivi. Sve manje ljudi je komotno u ideji da bi judi s drugačijim idejama ne samo trebalo da koegzistiraju, nego budu i slavljeni od nas koji se s njima ne slažemo.
GDE SE LIBERALIZAM ZAJEBAO?
Pa kad je sve tako idealno – zašto je liberalizam postao prokazan? Gde se zajebao?
Pre svega, možda zato što su ljudi liberale počeli da doživljavaju kao establišment društva. I stoga su “okrivljeni establišment”, neretko i s dobrim razlogom. Od rata u Iraku o kojem sam već pisao do velike finansijske krize u kojoj su, pokazalo se, dobiti “moje”, a rizici “naši”.
Liberalizam se 2008. paralisao. Strast, intelektualna žar je bila na drugim polovima, levim, desnim, jer su oni nudili “izvesno”. A zastrašujuće je koliko su ljudi spremni da se odreknu slobode, zarad izvesnosti.
Tako smo došli u situaciju da pluralizam nema ko da brani, a da antipluralizam brine o naciji, o veri, rasi, čistoći islama ili pravoslavlja, belini kože i plavetnosti očiju, ekskluzivitet nema granicu.
Istorijska vododelnica je bio ekonomski lom 2008, pa su za njim nikle razne krajnje levice, od Sirize u Grčkoj, Podemosa u Španiji, Žan Lik Melenšona u Španiji, Džeremi Korbina u Britaniji ili stranke Linke u Nemačkoj sleva, ili AfD u Nemačkoj, Nacionalno okupljanje u Francuskoj, te raznih drugih desničarskih nebrojenih derivata, počeli su da diktiraju teme i tumačenja. Razlike među njima su ogromne, ali ima jedna stvar koja ih povezuje, a to je da su uvereni da liberalizam i liberalna država postaju hegemoni i da ne odgovaraju na potrebe države.
Ovde je reč o intelektualnoj lenjosti, ali jedna stvar je nedvojbena – liberalizam ne uspeva da inspiriše ljude, ne uspeva da prepakuje stare ideje za novo doba, na način na koji to uspevaju levica i desnica koje su u svojim ekstremnim okvirima pokazale zavidnu vitalnost. Fašizam je vrlo živ.
Ima se svašta staviti u sepet liberalizmu, a to se pokazalo i dokazalo posle 2008, da je liberalizam bio suviše mek, prepoverljiv, previše naklonjen “slobodnom tržištu”, u meri da je zaboravio kontrolni mehanizam za dobrobiti građana. Kompletna agenda liberala se svela na trivijalne stvari poput slobode migracija, slobode konzumacije droga, seksualnih sloboda koje su otišle u krajnost negacije polova, ili da, pak, nacionalne države prirodno odumiru kao prevaziđene.
Te ideje su nastale tokom osamdesetih godina XX veka, ali su vremenom umesto evolucije počele da proizvode više problema nego rešenja. To je recept za propast i liberalizmu je potrebna revolucija unutar samog liberalizma, da se iznova vrati ili posveti temeljnim vrednostima koje baštini, pre svega u skepticizmu prema vlasti, moćnima, zatim u slobodi i toleranciji. A to su stvari oko kojih nema pregovora. To je ono što Putin napada, a o čemu liberali nisu spremni da govore.
Građani se ne mogu kriviti .Ekonomski liberalni model je podbacio u poslednjih 20 godina, svet je postao bučan a ideje haotične. Ne mogu se ljudi kriviti što iz zbunjenosti izvlače naopake zaključke.
U međuvremenu je liberalizam sam sebe otupeo u poređenju s drugim ideologijama jake oštrice, leve ili desne, svejedno. Od Donalda Trampa ili Marin Le Pen, Viktora Orbana ili Najdžela Faradža, Aleksisa Ciprasa i Janisa Varufakisa, do Džeremi Korbina i Žan Lik Melenšona, sve do Zorana Memdanija, gradonačelnika Njujorka, možemo videti jasnu, oštru politiku s kojom se možemo ili ne moramo slagati, ali znamo jasno šta jeste, a šta nije. Ona je jasna, to je povratak politike u politiku.
SVE OVO JE VEĆ VIĐENO
Optimističan pogled na fenomen je da je – sve ovo već viđeno.
U različitim epohama u istoriji liberalizma, više puta je izgledalo kao da će on propasti. I tada bi se iznova rodio. To je bio slučaj 1890-ih kada je liberalizam u Britaniji već nazivan “propalom politikom”, kada je tamo postojala Liberalna partija (vigovci) koji nisu baš bili zaljubljeni u demokratiju, kada je odjednom iznikao novi liberalizam, s aktivnom državom pod Dejvidom Lojd Džordžom (1863 – 1945) , pa onda i Vinstonom Čerčilom (1874 – 1965) koji je meandridao politički i kao liberal i kao konzervativac.
Nauka je ustanovila da je ključ u novim idejama a ne liberalima. Kada se nove ideje pojave, one neminovno privuku kvalitetne ljude. To mogu biti vrlo dramatične okolnosti, ali, pamet se u ognju kuje, Dobra vremena rađaju slabe lidere i obratno. Zato smo posle Drugog svetskog rata imali Dvajta Ajzenhauera, Konrada Adenauera i Vilija Branta, Šarla De Gola i Žiskara Destena i tako dalje, a danas imamo Donalda Trampa i Kira Starmera, Emanuela Makrona ili Đorđu Meloni, političke pigmeje u odnosu na one koji su iz pepela nešto dizali.
Već krajem XIX veka su liberali ti koji su, recimo u Britaniji, ograničili moći Doma lordova i utemeljili državu blagostanja, socijalnog staranja za sve, a ne laburisti.
Budućnost sveta, iako ne izgleda sada tako, ne mora biti ni populistička ni autoritarna. Ali da takva ne bude, potrebno je da liberali smognu hrabrosti, da opet počnu da veruju u sebe.
Takođe, 1930-ih se takođe mislilo da je liberalizam mrtav, da bi deceniju kasnije pobedio nacizam i rekonstruisao svet upravo liberalizam. Krajem sedamdesetih ponovo, liberalizam u kejnzijanskoj formi upada u duboku krizu, da bi devedesetih liberalizam pobedio u Hladonom ratu i doneo neviđen u istoriji napredak Evropi i svetu. I sada liberalizam deluje u nokautu, i sada mora naći odgovor na široku društvenu krizu, kao što je to već dokazano uspevao vek i po, a to podrazumeva adaptaciju na nove, na drugačije probleme.
DA LI JE LIBERALIZAM MRTAV?
Ali kako da znamo da liberalizam nije umro? Ideologije i filozofije su umirale. Socijalizam je umro u onom rudimentiranom obliku. Šta ako je i liberalizam bivši? Šta ako je liberalizam pogled na svet koji ustvari više ne postoji? Ne da ne postoji liberalizam, nego ne postoji taj svet.
Možda je odgovor u tome što je liberalizam jedini koji može da ponudi odgovor na svet kojem je mobilnost glavna društvena karakteristika. I drugo, liberalizam je taj koji se nosi sa društvom u kojem su ljudi u nesaglasju jedni s drugima u svemu. Liberalizam je jedina doktrina koja uzima ove dve činjenice kao esencijalne karakteristike sveta i nudi moguće odgovore.
Mi živimo u svetu u kojem je veoma snažan entuzijazam oko nečega što se pre svega u SAD naziva “postliberalizmom”. I mnogi intelektualci su u svetu skloni da tako misle. Oni kažu da smo imali finansijsku krizu, previše ljudi koji bez doma tumaraju ulicama i da je sve to posledica prevelikog individualizma. Ali ova konstatacija, premda umnogome tačna, ne odgovara na pitanja oko toga šta ćemo sa temeljnim vrednostima i našim neslaganjima. Tu liberalizam ima odgovore.
ŽRTVA SOPSTVENOG USPEHA
Liberalizam je i žrtva sopstvenog uspeha. Društvene napretke od penzija do porodilišta je osvojio liberalizam, prigrlili su ih svi kao svoje. Liberalizam je napravio čitavu filozofiju od individualizma, ali je potpuno podbacio u tome da ponudi neko zajedničko značenje svima nama. A taj imenitelj je nešto na čemu jašu neprijatelji individualizma, od Putina i Šija, do Trampa i Orbana. Oni nude “sigurnost” čopora. Mario Vargas Ljosa u svom opsežnom eseju to naziva “zov plemena”, potreba čoveka da pripada, čoporu, zajednici koja je zasnovana na naciji, veri, boji kože, ideologiji, socijalnom staležu…
Neprijatelji liberalizma nam nude moralna učenja koja nam poput verske dogme nalažu kako to treba da živimo.
LIBERALI KAO KRITIČARI LIBERALIZMA
Na kraju krajeva, ipak su najbolji kritičari liberalizma bili uvek sami liberali. Jedan od najvećih kritičara suviše individualizovanog društva je bio francuski filozof i diplomata Aleksis de Tokvel (1805-1859), autor kolosalnih liberalnih dela “Demokratija u Americi” i “Stari režim i revolucija”. Njegovo delo je bilo obeleženo pitanjem – da li liberalizam sam sebe uništava prevelikom opsesijom na pojedinca?
I verovatno je da je on bio upravu i preuranjen u isto vreme, što mu samo daje na vizionarskoj težini. Zaista je zapadni svet postao previše individualistički, posebno od 1980-ih kada se Zapad okrenuo “nevidljivoj ruci tržišne ekonomije” Adama Smita a koja podrazumeva da je privreda ekosistem koji će sam od sebe, evolucijom, rešiti sve društvene disbalanse.
Liberali ne razumeju često da pojedinac nije klijent koji će u prodavnici životnih rešenja biti u stanju da razluči šta želi i šta mu je potrebno, niti kako da to odabere. A i da ume, šta ako odabere neslobodu? I to je izbor, zar ne?
Primera radi, posebna vrsta liberalizma u Velikoj Britaniji (gde je diktrina i nastala) se otelotvorila u doktrini margaret Tačer koja je, nažalost, bila opsednuta tržištem, a pojedince je tretirala samo kao “mušterije”, dok je levica zahtevala državnu upravu nad ekonomskim tokovima.
Možda je vreme za onu Ljosinu teoriju o “srednjem liberalizmu”, onom koji nije dogmatski, već uči ljude da uvažavaju različitost, i koji ih kroz obrazovanje i civilizovanu zajednicu vodi kvalitetnijem društvu.
Sloboda je dom. Doma nema bez slobode
Sloboda je dom. Doma nema bez slobode. Uzmi jedno ili drugo, i ostaješ bez ičega. Ljudi imaju, jer moraju imati, potrebu za identitetom i osećaj svrsishodnosti. To ne snači biti “zapakovan” u pravoslavnu veru ili neki oblik pripadnosti, već pripadnost obrazovanju, kulturi, toleranciji.
Liberalizam danas je prevashodno napadnut zdesna. Ali, najveća opasnost za liberalizam možda zapravo vreba sa levice. Odmah da razjasnimo, nema apsolutno ničeg neliberalnog u levici. To su levičari koji veruju u slobodu govora, u individualna prava, i samo veruju pride u većoj i brižnoj državi. To je sve.
Ali, jedna sasvim osobena škola leve misli je prestala da bude liberalna i postala je kolektivistička. Oni su egalitalijarna levica koja je pride opsednuta i rasom, polom, seksualnom prirodom i oni takođe misle da je identitet neke osobe predeterminisan grupi kojoj na neki način pripadaju. Ta izvitoperena levica se, nekako bizarno, pretvorila tačno u ono iz čega je u borbi i nastala, a to je feudalni svet. Pripadaš feudalnoj klasi u kojoj si rođen, u toj klasi moraš ostati i tvoj identitet je njome obeležen. Toga ima i na desnici, u Srbiji ne samo pravoslavnoj, nego i nekoj posebnoj podvrsti pravoslavlja, pa su Srbi tako i “svetosavci”.
Imao sam nekoliko kolega, fini muškarci i žene, pristojni ljudi, listom samoproklamovani liberali. I nebrojeno puta su s ponosom i neskrivenim žarom u oku rekli, manje ili više uvijeno, kako bi sve koji nisu „liberalni poput njih“, lepo eliminisali, s položaja, s posla, vrag će znati, možda i više od toga….
Ima liberalizam i sistemsku grešku. Reč je o meritokratiji, ili, svako ima društveno mesto kakvo zaslužuje spam svojih sposobnosti. To nije istina, jer ljudi se rađaju s nixom prednosti i prepreka koje im životno omogućavaju napredak ili ih sputavaju. Ne nađe svako mesto koje mu pripada. Da je tako, zemlja Betovena i Tomasa Mana, zemlja Baha i Kanta ne bi daleko posle njih izrodila Hitlera. To nije neka zabit neistražene džungle, to je kolevka evropske nauke i umetnosti.
U tom liberalnom individualizmu ima i izvesne tiranije jer ne prihvata da značajan broj ljudi ne vapije za slobodom, već za sigurnošću. I to uopšte ne razume, a zaprepašćujuće je koliko mnogo ljudi je spremno da se odrekne slobode zarad sigurnosti i prebacivanje odgovornosti na “nekoga gore” ko zna šta je to “državni interes”.
Liberali ne razumeju često da pojedinac nije klijent koji će u prodavnici životnih rešenja biti u stanju da razluči šta želi i šta mu je potrebno, niti kako da to odabere. A i da ume, šta ako odabere neslobodu? I to je izbor, zar ne?
Recimo, čuveni mislilac liberalizma Džon Stjuart Mil je smatrao da je liberralizam neka vrsta “radova u toku”, da iznova kreira i rekreira sebe, da svaki pojedinac ima “donju” i “gornju” tačku samoga sebe, da su svi pod uticajem svoje kulture i društva i da društvo mora građanima da ponudi liberalno obrazovanje kako bi dostigli “najvišeg sebe” i dalo im smisao, a ne identitet.
Individualizam krajnosti je otišao toliko daleko da je definisao ne samo ljudske slobode nego i vrednost pojedinca tako da se smatra da je podjednako ok ako neko izabere da gleda porniće po ceo dan, kao i da gleda opere po ceo dan. A niti je isto niti je ok.
Zato je uloga države da omogući, subvencioniše vrednosti visoke kulture. Zato treba da postoje javni servisi, državni teatri i bioskopi, galerije i slično. Svima onima koji su libertarijanski zagovornici tržišne ekonomije imam uvek samo jedno pitanje da postavim – šta mislite da bi se dogodilo s bibliotekama vaše zemlje, od nacionalne do seoske, ako bi bile prepuštene nevidljivoj ruci tržišta Adama Smita?
Svi znaju odgovor kristalno jasno – nestale bi.
Država ima pravo i, prema mom sudu, obavezu da čitav niz stvari nameće. Nije i ne sme sve biti stvar slobode. Recimo, brzina vožnje na ulici. Država time spasava glave ljudima, ne kontgroliše njihov um ili slobodu da negde odu. Zabrane pušenja u bolnicama ili drugim javnim zdanjima, prodaja fast fuda u školama, čitav niz zabrana je pomogao svetu da bude bolji. Zabrana sama po sebi nije neliberalna.
LIBERALIZAM U AMERICI
A gde je liberalizam danas? Da pogledmo Sjedinjene Države, kolevku političkog liberalizma. Nije tu kriza odskora. Poslednji predsednički kandidat koji je sebe definisao kao liberala bio je Volter Mondejl, demokrata i prethodno potpredsednik Džimija Kartera koji je 1980. na izborima izgubio 49 od 50 država. Pobedio je samo u svojoj malenoj Montani.
Demonizacija liberalizma u Americi je počela sa Ronaldom Reganom koji je demokratye nazivao “mambo-džambo, liberalnim elitama”, razume se, krivim za sve što u zemlji ne valja. To su društveni snobovi, gledaju na narod s visine, oni misle da znaju bolje od vas šta je za vas dobro…. I ostale populističke trice i kučine. Njegov potpredsednik Džordž H. V. Buš je govorio o “limuzina liberalima”. Čak su i demokrate krenule da se okreću i brane – nismo mi liberali, taman posla, pu pu, daleko bilo.
Ali, tako smo došli do postliberala Donalda Trampa koji nije nikakav postliberal, niti pojma ima šta je liberalizam, ali je po ponašanju antiliberal, diktator zarobljen u demokratskom društvu koje se još otima. I ono što je počelo s Reganom kao politička strategija demonizacije, sada je postalo politički pokret s Trampom, pa je vođa borbe protiv liberalizma u svetu danas zemlja koja je porodila politički liberalizam.
Džej Di Vens je daleko opasniji. Ako dođe u priliku da povede Ameriku iza Trampa, o Trampu ćemo govoriti kao o jesenjoj kijavici spram upale pluća koju Vens nosi jer, zas razliku od Trampa koji ne samo da ništa ne zna, niti u bilo šta veruje, Vens i zna i veruje. I primeniće to. Milijarder Piter Til je uradio maestralan potez poturivši Vensa Trampu za potpredsednika. Svet bi mogao zažaliti, Amerika svakako hoće ako taj dvojac dođe na vlast.
A BALKAN?
Nije na Balkanu ništa bolje.
Imao sam nekoliko kolega, fini muškarci i žene, pristojni ljudi, listom samoproklamovani liberali. I nebrojeno puta su s ponosom i neskrivenim žarom u oku rekli, manje ili više uvijeno, kako bi sve koji nisu „liberalni poput njih“, lepo eliminisali, s položaja, s posla, vrag će znati, možda i više od toga….
LIBERALI NISU SEKSI
Centru je potrebna interna revolucija, pre nego politički izazove leve i desne ekstreme na otvorenom polju. Liberali imaju problem i poruke i vođstva, intelektualnog vođstva, na kraju krajeva – i harizme. Liberali nisu seksi, prosto kao pasulj. Ako se istorija ponavlja, pojaviće se neko ko će biti “in”. A šta ako se ne ponavlja? Šta ako je zamor materijala takav da je mašina nepopravljiva?
Ma nećemo o tome ni misliti….
