Od jakne Olivije Njutn-Džon i Vetona Suroija, preko salonskih i onih prozaičnih rasprava o Vuku Karadžiću, do Džeka sa dve kocke leda, studentskog Memoranduma o Kosovu i analitičkog Lebron Džejmsa u štiklama. Dok razvijeni svet od mitskih relikvija i istorijskih zabluda gradi narativ u kojem su tradicija i nacionalni identitet normalan stub modernog društva, u Srbiji su oni zarobljeni u lažnom ratu dve neopismenjene elite. Ovde je tradicija ili štit kvazidesnice od odgovornosti i korupcije, ili dežurni krivac kvaziliberalne elite koja u svakoj kokardi vidi novi rat, a u svakom proglasu povratak u osamdesete. Gde u tom međuprostoru uzurpatora sa obe strane i dušebrižnika sa sve četiri strane stoje savremeni studenti, a gde „školovani izdajnici“?
Piše: Nenad Zorić
Rubinske cipelice Doroti iz „Čarobnjaka iz Oza“. Pod posebnim sistemom obezbeđenja i svetla da ne bi izbledele. Treći sprat zapadnog krila Nacionalnog muzeja američke istorije, pod okriljem instituta Smitsonijan. Na šetalištu National Mall, desetak minuta hoda južno od Bele kuće. Još preciznije: 1300 Constitution Ave. NW, Washington, DC 20560.
Bela rukavica od spandeksa, ručno prekrivena stotinama Svarovski kristala. Jedna. Jer “nošenje dve rukavice izgledalo je tako obično, ali jedna rukavica je bila drugačija i definitivno jedan look”, kako reče Majkl Džekson tokom Victory turneje 1984. godine. Da, sa njegove je desne ruke i prodata je na aukciji za 190.000 dolara – višestruko iznad procenjene vrednosti.
U lavirintima Smitsonijanovog Nacionalnog muzeja afroameričke istorije i kulture, na istom National Mallu, čuvaju i Džeksonov šešir i šljokičastu jaknu sa iste turneje.
Negde u svetu postoje i Travoltina jakna Denija Zuka i ona Olivije Njutn-Džon iz “Briljantina”. Olivijina je 2019. prodata za 243.200 dolara, kupac joj ju je potom vratio, uz poruku da takav predmet ne treba da stoji u nečijem ormanu za bogataško hvalisanje, već tamo gde pripada – uz nju i uz centar za istraživanje i lečenje raka u Melburnu. Posle njene smrti ponovo je otišla na aukciju i dostigla još veću cenu. Pop-kultura sve pretvara u relikviju, možda bi tvitnuo Bora Drljača.
Bilkić pominje i planinu, i put u nju, a stih “ranjenog hajduka napojila Jana” ga totalesku ogoljava u nameri da ponovo naraštaji stasavaju na hajdučiji, a u planini verovatno sreću Čiča Dražu. Mada, dok slušam “pa mi oči padnu na ta njedra bujna”, razmišljam otkud Mihailoviću grudi, kad je na svim fotografijama sa bradom, kokardom i lenonkama. Sisa ni od leka, k’o objektivnosti u izlaganju Filipa Grbića u Takovskoj 10
U istom izložbenom prostoru sa Dorotinim cipelicama, u sklopu multimedijalne postavke pod nazivom “Nacija zabave”, ljubomorno čuvaju bejzbol lopte, palice i dresove koje su potpisali i koristili velikani poput Beba Ruta i Henka Arona, potom repliku unikatne „Cloud“ svetložute gitare Prinsa, mantil u kojem je Muhamed Ali ulazio u ring, dres Majkla Džordana iz Bulsa, ogrtač Silvestera Stalonea iz “Rokija”…
Cinik bi, još ako zna engleske fraze, zavapio: “And where is the toilet tank behind which Michael Corleone grabbed the gun?”.
Ili po Vuku: „A gde vam je vodokotlić iza kojeg je Majkl Korleone uzeo pištolj?“.
Ako ne znate kako izgleda vodokotlić u Restoranu 27 na Senjaku, verovatno znate za starinski, visoki keramički vodokotlić iza kojeg je Majkl Korleone u prvom delu Kuma uzeo podmetnuti revolver kalibra .38 kako bi ubio Soloca i kapetana Meklaskija, u „Louis’ Italian American Restaurant“ u Bronksu (Njujork).
Pošto autor teksta nije cinik već vaspitano čeljade iz sela između Javora i Zlatara – još preciznije: 27 Vrševina, Božetići, Nova Varoš 31322, Srbija – nisam zadirkivao, jer znam da je to svedočanstvo kako je pop-kultura oblikovala savremenu američku istoriju.
Ozbiljni smo ljudi pa su navedene srpske parafraze evropske i svetske istorije i mitologije samo i jedino u funkciji naglašavanja intelektualne lenjosti, ako intelekta uopšte i ima, u epicentru srpske Tviter scene. Pa, 100 mu Maršala i ostalih Koraća i Dereta, zločini iz devedesetih su politička i istorijska sramota pojedinaca i delova sistema, a ne krivica Filipa Višnjića ili Starca Milije.
Dabome, znam i da taj muzej ima oko dva miliona predmeta i ne bavi se samo Holivudom, već celokupnom istorijom SAD-a: od originalne zastave „Star-Spangled Banner“ iz 1814. godine koja je inspirisala pisanje američke himne, preko prenosivog pisaćeg stola Tomasa Džefersona na kojem je napisana Deklaracija o nezavisnosti, cilindra Abrahama Linkolna koji je nosio one noći kada je ubijen u pozorištu, prototipa sijalica koje je razvijao Tomas Edison, mačeva iz Američke revolucije, topova i opreme iz Vijetnama i modernih sukoba.
Čuvaju i topovnjaču „Filadelfija“ iz Američkog rata za nezavisnost.
Dakako, vrlo je važno poštovati i domaćine (jel’ te sramota od guzice – kad obraza nemaš – rekao bi mi deda po majci Lazar, pošteni padobranac, zidar i skijaš, preciznije: Aničići, Debelja, Nova Varoš 31322, Srbija) koji spajaju istoriju i pop-kulturu u ponosni nacionalni narativ. I niko ne predlaže da bace srebrnu mastionicu i kutiju za pera Bendžamina Frenklina u smeće zato što je Amerika kroz istoriju imala mračne epizode poput ropstva ili Vijetnamskog rata.
Skorašnje sramote i nepočinstva i da ne pominjemo, svaki dan ih vidite na velikim ekranima TV prijemnika.
IDEOLOŠKI MEHUR I INDOKTRINACIJA
A u Srbiji majci? Tu vam se, dobri moji, smatra vrhuncem inteligencije i društvenog progresa proglasiti Vuka Karadžića i kneza Lazara za autore ratnih zločina iz devedesetih.
Dok pišem tekst na TV gostuju Milanče Radosavljević i Nedeljko Bilkić, i sva sreća da Autonomija.info ne prenosi Amidži Šou, inače bi dežurni čuvari morala, etike i prava žena na stih „daću njive i livade i sazrele vinograde, da mi rodiš sina” optužili Milančeta da preko masovnih medija indoktrinira drugove i drugarice kako su women inkubator za rađanje, pa još sina. “Ej, da bi mogo da ratuje”, verovatno bi napisali, a preneo Danas, pa još s ponosom tvitovao dobri, pošteni i nadasve politički prepismeni Balša Božović.
I dok si rek’o Latinka, eto ti Radosavljevića ni kriva ni dužna sa Karadžićem i Hrebeljanovićem u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Jerbo, ako je sistem toliko indoktrinirao autorku (inače primećenu dok indoktrinira decu u jednoj TV emisiji, decu koja jedva promaljaju glavu iznad stola u TV studiju), neuporedivo starijem Milančetu je mozak totalno ispran.
Imamo, dakle, pregršt slučajeva kako istoriju i mit „peglaju“ kroz obrazovni sistem da bi stvorili željeni mentalni sklop građana. Međutim, ozbiljna analiza nikako nije nalepiti nekoliko tvitova sa najviše lajkova i retvitova mitske tviterašice R.
Bilkić pominje i planinu, i put u nju, a stih “ranjenog hajduka napojila Jana” ga totalesku ogoljava u nameri da ponovo naraštaji stasavaju na hajdučiji, a u planini verovatno sreću Čiča Dražu. Mada, dok slušam “pa mi oči padnu na ta njedra bujna”, razmišljam otkud Mihailoviću grudi, kad je na svim fotografijama sa bradom, kokardom i lenonkama.
Sisa ni od leka, k’o objektivnosti u izlaganju Filipa Grbića u Takovskoj 10. Kako da neko veruje ili polemiše sa pojedinim stavovima tog filozofa (a sa pojedinim bi se možda i dalo polemisati) kad on navodi da je za njega kao konzervativca osnovna vrednost red i zakon, ali kad navodi primere nema nijednog koji je načinila administracija Aleksandra Vučića. Pa, 100 mu javnih nabavki, stambenih objekata i ostalih krimi veterana koji žele da uče, sve i da su ocene o bezakonju oponenata tačne – a gro njih je paušalni, kafanski, politički stav – šta je gore, kad zakone krši vlast ili opozicija.
SVETSKI MITOVI, PAKOVANJE U SRBIJI
Elem, pođemo li prema matrici teksta – koji je trebalo da bude snažan, emotivan i društveno-kritički angažovan osvrt na obrazovni sistem, kolektivno pamćenje i političku stvarnost u Srbiji, a suštinski je nacrtao da su Gete i Grim bili dokoni zgubidani jer su učili srpski da bi mogli da čitaju epsku narodnu poeziju – nađimo i neke svetske i evropske primere.
U švajcarskom javnom i školskom pamćenju važno mesto imaju priče o Viljemu Telu, mitskom junaku iz 14. veka koji je samostrelom pogodio jabuku na glavi svog sina jer je odbio da se pokloni šeširu austrijskog namesnika, a zatim pokrenuo ustanak za slobodu. Takođe, uče o zakletvi na livadi Ritli gde su se tri pra-kantona zaklela na večni savez.
U Srbiji bi to izgledalo ovako: „Kako si nas uništio, Viljeme Tele! Od malih nogu nas indoktriniraju pričom o čoveku sa samostrelom (nasilje!) i izolacionizmu, da bismo danas odbijali da uđemo u Evropsku uniju i zatvarali granice za imigrante. Dok učimo o mitskoj zakletvi iz 1291. godine, naše banke peru novac diktatora širom sveta, a o tome se ćuti u školama!“
Jermenija ima ekvivalent Kosovskog boja, bitku na Avarajru (451. godina) gde je vojska pod vođstvom Vardana Mamikonijana svesno ušla u bitku protiv višestruko veće persijske imperije da bi odbranila hrišćansku veru. Izgubili su bitku i knez Vardan je poginuo, ali su kroz tu žrtvu sačuvali identitet i crkva ga je proglasila za svetitelj. Takođe, imaju narodni ep David od Sasuna koji pevaju uz narodne instrumente.
U Srbiji bi to izgledalo ovako: „Dokle ćemo više deci ubrizgavati infuziju ‘vardanizma’ iz 5. veka i slaviti poraze i mučeništvo za veru? Ta indoktrinacija nas je dovela do toga da pre nekoliko godina izgubimo Nagorno-Karabah i da hiljade mladića pogine u ratu sa Azerbejdžanom, jer i dalje živimo u mitu da je junački poginuti za ‘nebesku Jermeniju’ umesto da gradimo moderne, sekularne institucije!“
El Sid (Rodrigo Dijaz de Vivar) je španski nacionalni heroj iz 11. veka, vitez i borac protiv Mavara (muslimanskih osvajača). O njemu postoji čuveni junački ep Pesma o Sidu (pandan srpskim pesmama o Marku Kraljeviću). Španija slavi Rekonkvistu (ponovno hrišćansko osvajanje Španije) kao temelj države.
U Srbiji bi to izgledalo ovako: „Naš obrazovni sistem nas sistematski truje ‘Sidom’ i militarističkim stihovima iz srednjeg veka. Ta indoktrinacija stvara ksenofobiju i islamofobiju u modernoj Španiji, dok država prećutkuje da je taj isti ‘herojski’ Sid zapravo bio plaćenik koji je ratovao za onog ko mu više plati, i dok krije mračnu istoriju španske inkvizicije i progona stotina hiljada Jevreja i muslimana!“
Ono što vrišti iz teksta autorke (i sličnih) ili iz izlaganja filozofa (i sličnih) jeste svesno zanemarivanje činjenica koje im ne idu u prilog, nesvesna želja da se dopadnu ideološkom mehuru ili, što bi u Ćićevcu rekli, ekosistemu gde tavore.
Engleska kultura i obrazovni narativ čuvaju priču o kralju Arturu i Svetom Đorđu koji ubija zmaja kako bi spasio devicu. Kroz školovanje i pop-kulturu (od pesnika Vilijama Blejka do Tolkina) usađuje im se mit o „večnoj, zelenoj i prijatnoj Engleskoj“ – romantična, idealizovana slika srednjovekovne Engleske koja je oličenje časti, viteštva i posebnosti.
Zastava Engleske (crveni krst na beloj pozadini) je zapravo Krst Svetog Đorđa. Svake godine, 23. aprila, obeležava se St. George’s Day. Kraljevska porodica, uprkos tome što živimo u 2026. godini, i dalje koristi titule, mačeve, ceremonije i mitove stare hiljadu godina kako bi održala državni kontinuitet. To je stub njihovog identiteta.
U Srbiji bi to izgledalo ovako: „Kako si nas uništio, kralju Arture! Naš obrazovni sistem nam od malih nogu ubrizgava infuziju kolonijalnog mentaliteta i viteških zabluda kroz priče o Svetom Đorđu i zmajevima. Dok decu učimo o plemenitim vitezovima i ‘zelenoj Engleskoj’, svesno prećutkujemo stravične zločine koje je ova država činila tokom vekova imperijalizma. Ta romantična indoktrinacija nas je otuđila od Evrope, dovela do Bregzita i stvorila generacije koje radije haluciniraju o mitskom engleskom suverenitetu nego što se suočavaju sa kolonijalnom krivicom, rasizmom i činjenicom da su naše fabrike zagadile taj isti ‘zeleni i prijatni’ pejzaž!“
POLITIČKI ANALFABETIZAM I INTEGRALNA ISTINA
Dabome, ozbiljni smo ljudi pa su navedene srpske parafraze evropske i svetske istorije i mitologije samo i jedino u funkciji naglašavanja intelektualne lenjosti, ako intelekta uopšte i ima, u epicentru srpske Tviter scene. Pa, 100 mu Maršala i ostalih Koraća i Dereta, naravno da se ne treba odreći kneza Lazara, Marka Kraljevića ili Vuka Karadžića. Narod bez tradicije i mita gubi identitet. Zločini iz devedesetih su politička i istorijska sramota pojedinaca i delova sistema, a ne krivica Filipa Višnjića ili Starca Milije.
U razvijenim zemljama neizmerno poštuju, čuvaju i kroz obrazovanje usađuju tradiciju i epske mitove. I niko tamo ne smatra da te to automatski čini ratnim zločincem ili „indoktrinisanim“ slugom režima. Nema sukoba između modernog i tradicionalnog. Možeš biti ponosni kosmopolita, IT stručnjak, glasati za zelene partije i podržavati EU, a da istovremeno vikendom ideš na festivale u narodnoj nošnji i napamet znaš stihove iz 12. veka. Onamo tradicija nije u vlasništvu nijedne političke partije.
Književnik Svetislav Basara je jedan od najglasnijih kritičara Vuka Karadžića, međutim on ne spori Vuku genijalnost u sakupljanju pesama ali je izuzetno oštar prema istorijskim posledicama reforme i smatra da je Vuk „odsekao“ Srbe od sopstvene istorije i stvorio dubok kulturološki diskontinuitet. Kritičari zastupaju tezu da zbog Vukovog radikalnog reza, prosečan Srbin danas ne može da procita nijedan dokument pre 19. veka bez posebnog fakultetskog obrazovanja. Englez može (uz malo truda) da čita Šekspira u originalu, Srbin ne može da čita Dušanov zakonik bez prevoda na Vukov jezik.
I sa takvim stavovima je zadovoljština polemisati.
Dok se ozbiljni intelektualci decenijama spore oko Vukove reforme, moderna levica nudi potpuno banalizovanu verziju kritike, optužujući ga da je stihovima iz 19. veka skuvao mozak generacijama koje će devedesetih činiti zločine. To vam se na francuskom kaže: politički analfabetizam.
Da je autorka, koju prenosi Danas a tvituje BB, napisala da tradicija ne sme da bude izgovor za amneziju, da ukoliko smo dovoljno zreli da slavimo heroje iz 1389. godine, moramo biti dovoljno zreli i hrabri da se suočimo sa hladnjačama iz 1999. i korupcijom iz 2026. niko joj zamerio ne bi. Tako mi Banović Strahinje.
Veton vam je kao filozof Grbić. Dakle jednostran, dakle neobjektivan, dakle na momente čak i iznenađujuće banalan. S jednom ozbiljnom razlikom: Grbić se ne folira, a Suroi u tom sočineniju liči na Demaćija ili Tačija iz rane faze, a želi da ga vidimo dok čitamo kao Bekima Fehmijua.
U istoriografiji i sociologiji postoji something što se zove politička instrumentalizacija mita ili stvaranje nacionalnog narativa i kroz to su prošle (ili i dalje prolaze) gotovo sve evropske nacije.
Na primer, mit o Nevskom i njegova čuvena (iako istorijski upitna) rečenica: „Ko nam dođe sa mačem, od mača će poginuti“ ima važno mesto u obrazovanju, pa taj narativ o „odbrani svete ruske zemlje“ i pobedi nad fašizmom iz 1945. koriste u Rusiji danas kako bi opravdali i mitologizovali trenutnu agresiju u Ukrajini, dok se o sopstvenim greškama ne govori.
Ili primer sa kraja 19. veka, kad je nakon teškog poraza od Pruske francuska Treća republika uvela kult Jovanke Orleanke (kao simbola žrtvovanja za otadžbinu) i krilaticu „Naši preci Gali“ (iako su Francuzi genetski i kulturološki mešavina Gala, Rimljana, Franaka i drugih). Učili su o Francuskoj kao „svetioniku slobode i civilizacije“, a sistem je potpuno prećutkivao zločine i eksploataciju koje je ta ista Francuska u tom trenutku sprovodila u kolonijama.
Imamo, dakle, pregršt slučajeva kako istoriju i mit „peglaju“ kroz obrazovni sistem da bi stvorili željeni mentalni sklop građana. Međutim, ozbiljna analiza nikako nije nalepiti nekoliko tvitova sa najviše lajkova i retvitova mitske tviterašice R.
Ono što vrišti iz teksta autorke (i sličnih) ili iz izlaganja filozofa (i sličnih) jeste svesno zanemarivanje činjenica koje im ne idu u prilog, nesvesna želja da se dopadnu ideološkom mehuru ili, što bi u Ćićevcu rekli, ekosistemu gde tavore.
Problem javnog diskursa u Srbiji, ne samo za 14 godina administracije Aleksandra Vučića, već decenijama u rikverc jeste polovična interpretacija istine, namerno izostavljena kontrateža, banalizovano ideološko slikanje stvarnosti i namerno izmeštanje konteksta, bilo da je u pitanju Nataša Kandić ili Vojislav Šešelj.
Zato već decenijama te udarne pesnice levih i desnih nazovi Srbija predstavljaju savršenu antireklamu tim ideologijama, pa nemamo ni pravičnu levicu, ni časnu desnicu.
Uzurpatori jedne strane su prisvojili Vuka, Lazara i epiku, koristeći ih često kao štit protiv modernizacije, zakona i odgovornosti, dok su uzurpatori druge strane, iz koje dolazi autorka, napravili grešku pa je, pucajući na aktuelnu vlast i grehe iz devedesetih, „pogodila“ Vuka Karadžića i epsku poeziju, proglašavajući ih za izvor svih nesreća.
Takvim rukoradima i verbalnim vratolomijama i prvi i drugi uzurpatori teraju istinske građanski orijentisane ljude u ekstrem. Pa ima onih koji posle čitanja tog pisanija požele da zaduže pušku i krenu u Prizren.
Ne pitajte me kako znam.
Jedino ne znam gde se javljamo mi koji smo civilno služili vojsku na FPN-u.
LOGIČKI APSURDI I DIJALOG SA SUROIJEM
I nije to jedino štivo koje – ako, namerno, al’ baš namerno, ne analiziramo “mislioce” talentovane za ono sokoćalo koje je kupio Mask – tako podlo udara na studentski Memorandum o Kosovu i Metohiji.
Javio se i Veton Suroi sa naslovom “Rizik od povratka mačkama”, verovatno misleći da će to što je slične visine kao Putin uticati da Srbi prepoznaju njegovu zabrinutost (jadna li si Srbijo koju Kremlj brani) ili da će to što je rastom sličan Napoleonu, proizvesti reči koje odzvanjaju.
Sve znam, a moralni i logički apsurd i dalje stoji, kano klisurine, što bi Koča primetio. Zar ne vidite sopstveno slepilo? Ne stoji vam taj Nedićev šinjel.
Realnost je, tako mi Babinog zuba na Midžoru, surova pa kao što vi koji ovo čitate ne možete u nedelju ujutru da skoknete na kupanje do Gazivoda, tako ni Suroijeva analiza ne može da dobaci do ozbiljnog teksta (kojih taj autor i te kako ima), a ne može se (kao neke njegove pređašnje) ni analizom nazvati.
Veton, kolege smo pa valjda mogu imenom da ga oslovim, vam je kao filozof Grbić. Dakle jednostran, dakle neobjektivan, dakle na momente čak i iznenađujuće banalan. S jednom ozbiljnom razlikom: Grbić se ne folira, a Suroi u tom sočineniju liči na Demaćija ili Tačija iz rane faze, a želi da ga vidimo dok čitamo kao Bekima Fehmijua. Bedastoća.
Da se ne mučite sa prevodom, odmah na početku on veli: “Dr Vojislav Koštunica može se osećati ispunjeno, njegov eksperiment je uspeo – na scenu je stupila nova generacija nacionalista koja će nastaviti izgubljene bitke”.
Onda nešto mrsi o Koštunici (koga zanima neka nađe na Kohi) pa konstatuje da “četvrt veka kasnije, deca odrasla na Koštuničinom inatu” (kakva li su ta deca, svako ko zna da kuca na tastaturi kaže da su nečim drugim zadojena, dogovorite se, tako vam Leke).
Potom piše o “mladalačkim opsesijama”, “studenti koji spajaju grešku”, i “ne stvarajući relevantnost za Kosovo, Zapadni Balkan i Evropu, studentski pokret rizikuje sopstvenu relevantnost”.
Ako ste se iznervirali, ako ste. Dođe, bre, poštenom čitaocu da posle ovoga drmne jednu limunadu, od sve muke. Naiskap.
Kaže prepodobni kolega iz Prištine da “ako četvrt veka nakon Koštunice izlazi nova generacija koja ponavlja njegove postulate, a njegovi postulati su bili stvaranje kontinuiteta Miloševićeve politike drugim sredstvima, šta je onda dodata vrednost tog pokreta? U nedostatku ovog pitanja, i odgovora na njega, studenti rizikuju da figurativno isprate Koštunicu u čuvanje mačaka”.
Ima tu još nekih naglabanja oko Srbije i Evrope i onda sledi zaključak: “I ne – činjenica da postoji studentski pokret protiv vlasti ove Srbije, a sa stavovima te iste Srbije, ne kvalifikuje ga automatski i bez dokaza za viziju evropske budućnosti”.
Ko se sad nije usrao, neće nikad Brisela videti.
Misleći ljudi i oni koji ozbiljno pristupaju političkim procesima primetiće da slične stavove, doista u 140 znakova (često bez karaktera), iznose od nedelje 17. maja svakojaki antivladini aktivisti, svi koji misle da je imati dupe jednako kao imati i politički stav, plaćeni opozicioni botovi, novinari koji radije čitaju govore Mila Đukanovića nego knjige Ernesta Hemingveja, članovi opozicionih stranaka, pa čak i neki rukovodioci partija, valjda u želji da svima primerom pokažu zašto postoje, a za njih retko ko glasa.
Indikativno je pak da im taj mit ne smeta. Mit o „velikom i strašnom Memorandumu“ je linija manjeg otpora.
Tu uočavamo zjapeći logički i moralni apsurd, čija srž leži u argumentu „real-politike“ (realizma) i biološkog opstanka naroda.
Leva, proevropska, kvazi, pa i prava liberalna inteligencija u Srbiji obično koristi argumentaciju da moramo da prihvatimo realnost na terenu, apostrofiraju da insistiranje na mitovima i borbi vodi u izolaciju, ekonomsku propast i biološko uništenje naroda, pa je, uprošćeno, pametnije kapitulirati, prihvatiti gubitak teritorije i spasiti živote, prava i standard građana.
Međutim, kad se priča prebaci na Milana Nedića, ta ista ekipa potpuno menja ploču i zastupa sasvim suprotnu logiku prema kojoj je Nedić bio izdajnik i kvisling. Argument da je Nemačka bila apsolutna sila, da je pretilo potpuno uništenje Srba i da je pokušavao da ‘spasi biološku supstancu naroda’ ne opravdava njegovu kolaboraciju. Trebalo je, opet uprošćeno, ginuti za ideale, slobodu i borbu protiv fašizma bez obzira na cenu.
Ako se neko od tih zajebe i stigne do ovog dela teksta, pa proba sa kontranapadom na Teškog centra, evo gospodo: znam da Milan Nedić nije samo pasivno prihvatio realnost, da je njegova vlada bila u aparatu okupacije, a čitao sam i o Specijalnoj policiji. Sve znam, a moralni i logički apsurd i dalje stoji, kano klisurine, što bi Koča primetio. Zar ne vidite sopstveno slepilo? Ne stoji vam taj Nedićev šinjel.
BRENDIRANJE ISTORIJE I STRATEGIJA NOVOG POKRETA
A ti Zoriću? Šta je tvoj stav? I o Nediću, i o Kosovu, i o Memorandumu?
Polako, nije vam ovo lajna na Tviteru, algoritam na sajtu mi više vrednuje sadržaj što ste duže u tekstu. A i “olako obećana brzina” je već jednom punila novine, ukoliko razumete tu malu igru reči, što bi rekao Tijanić.
Još malo edukacije. Nema na čemu.
Sa lingvističke i pravne tačke gledišta, “memorandum” znači „ono što treba zapamtiti” ili „podsetnik” i sasvim je uobičajena, standardna reč u diplomatiji i politici i nije u vlasništvu SANU.
Znam i da, barem deo, onih koji koriste asocijaciju na dokument od pre 40 godina to ne rade zato što su neobrazovani, već zato što je „Memorandum SANU“ iz 1986. godine u javnosti uspešno brendiran kao „okidač za rat i raspad Jugoslavije”. Logika im je da ako nateraš javnost da raspravlja o tome da li su studenti „mladi akademici iz 1986. koji prizivaju rat”, niko neće čitati šta zapravo piše u tom dokumentu, već će ti studenti u startu biti predstavljeni kao „mali nacionalisti”, „Miloševićeva omladina” ili „desničarski ekstremisti”, čime im se oduzima pravo na legitiman aktivizam.
Indikativno je pak da im taj mit ne smeta. Mit o „velikom i strašnom Memorandumu“ je linija manjeg otpora.
Ako Memorandum SANU analiziramo potpuno objektivno (oslobođeni i srpskog patosa i regionalne ratne propagande) videćemo dokument koji je bio prilično precizan u ekonomskoj dijagnozi umiruće Jugoslavije, ali katastrofalno nepismen u političkoj prognozi.
Mit da je taj tekst izvor svih balkanskih ratova je jeftin trik i služi onima koji bi da svaku artikulaciju srpskih interesa, pa čak i običan proglas savremenih studenata, proglase za povratak u mračne osamdesete, svesno menjajući teze i krijući činjenicu da su sve jugoslovenske elite tog vremena imale svoje nacionalne memorandume. Možete li da zamislite Slobinog glasača koji čita taj dokument i zbog toga zaokruži SPS na izborima?
Nisam znao da ću to ikad pomisliti, još manje reći, a da ste me pitali pre nedelju dana zakleo bih se da nikad neću ni napisati da je Biljana Lukić, gostovanjem kod Miljkovićke na N1, pokazala svim smatračima kako se politički dobro misli.
Autori onog Memoranduma su bili stariji ljudi, ubeđeni komunisti i salonski nacionalisti koji su misliti da se problem može rešiti u okviru ustavnih reformi i preraspodele novca unutar Jugoslavije. Milošević je, s druge strane, prigrlio nacionalizam (u najgoroj verziji tog termina) jer ga je video kao gorivo pomoću kojeg može da sačuva i učvrsti vlast.
POLITIČKI POKER I LEBRON U ŠTIKLAMA
A sad o današnjem Memorandumu.
Posle te nedelje kad je obznanjen, a pre autorke, filozofa i prištinskog kolege, sednem sa prijateljem koji slično misli kao pomenuti tviteraši i delovi elite, ali za razliku od njih on stvarno misli – pa je možda bolje da napišem koji ima stavove slične njihovim, jer misliti nije laka rabota. A i čovek je liberal, pravi.
I krene on, ali ga odmah prekinem. Napisaću tekst „Petre, izvini“, a glavna teza biće mi da bi Srbija trebalo da bude proaktivna glede priznanja Kosova.
„Odreći će te se otac“, primeti on.
Zato i stavljam taj naslov. Izvinjavam se čoveku.
Dobri moj, kažem mu ja, Srbi kažu da za njih Kosovo nije samo teritorija. E, a sopstvenim nečinjenjem ili činjenjem onih koje su birali to Kosovo nema samo zvanično priznanje i stolicu u UN. Lepo to uslovimo nekim Maršalovim planom, plus ulazak u EU, plus eksteritorijalnost za manastire i garanciju zaštite enklava od Kvinte. Bog da nas vidi.
„Znači ti o studentskom memorandumu misliš kao i ja“, pita on dok mi naručuje Džek sa dve kocke leda.
Ma jok. To je fantastičan politički potez. Do sada mu, ove godine, može jedino prema umeću prići poker Mileta Dodika sa Amerima. No, ovo je još bolje.
Uostalom, ni De Gol nije u kampanji rekao šta će uraditi kad dođe na vlast. Plus, za razliku od francuskog generala, studenti iz Srbije neće morati da okreću ćurak. I zna se šta su prioriteti. Treba nam Eliot Nes.
To neko visokouman pilotira, ali unutar same te strukture, u tom novom studentskom jezgru koje očigledno ima sopstveni ‘intelidžens’ i ozbiljno promšlja korake.
Daleko od toga da su ti mladi ljudi nečije lutke na koncu ili korisni idioti za jednokratnu upotrebu. Pre je reč o generaciji koja je shvatila pravila igre i rešila da se pobednički potezi se ionako ne pokazuju pre finala.
Ako želiš da igraš na velike golove, a studenti to tvrde i delima pokazuju već godinu dana, onda moraš da imaš politiku koja će da pobedi.
Ta vaša, peckam ga jer simpatiše opoziciju, politika realnosti jedva prebaci cenzus koji vam je Vučić spustio. Pamti vas istorija da ste, ne svi, govorili istinu, ali zar glavni posao političara i imperativ političke partije nije dolazak na vlast.
E, oni će doći.
Uostalom, ni De Gol nije u kampanji rekao šta će uraditi kad dođe na vlast. Pritom, za razliku od francuskog generala, studenti iz Srbije neće morati da okreću ćurak.
I zna se šta su prioriteti. Treba nam Eliot Nes.
Ovo je (samo) da se odagnaju napadi i kristališu kolone. Vi evropski opozicionari se krčkate i malo po malo, partija po partija prilazite studentima. Sad desni Vučićevi oponenti, i pravi i oni koje namerava da napravi, imaju jasnu ponudu na stolu.
Opet u četiri tačke.
Koji su toliko zadojeni propagandom da ne možete vi njima da objasnite da nikada nećemo priznati da smo priznali Kosovo. Košarkaški rečeno – posterizovanje.
„A šta uopšte piše u tom njihovom kragujevačkom proglasu“, pita me on dok vrti čašu.
To ti je dokument koji u četiri tačke definiše Kosovo i naglašava da rešenje ne traže u izolaciji, već kroz međunarodni dijalog i pravo u okviru Ustava. Ukratko: legitimna platforma moderne države koja drži do obraza i kulture u porodici ravnopravnih naroda.
„Znači ipak ne pišeš onaj tekst o priznanju Kosova“, polukonstatova on, sa neskrivenim žalom.
Ništa ne kapirate, vi školovani izdajnici, kažem mu, naravno da pišem. Pa nisam političar, a posle tog teksta nikad i neću moći da budem. Jedino da vidim kako sa Petrom to da ispeglam.
Krenem posle tog razgovora čaršijom i naletim na klip Lebron Džejmsa srpske analitike.
Nisam znao da ću to ikad pomisliti, još manje reći, a da ste me pitali pre nedelju dana zakleo bih se da nikad neću ni napisati da je Biljana Lukić, gostovanjem kod Miljkovićke na N1, pokazala svim smatračima kako se politički dobro misli.
Nisam čitala taj Memorandum, veli taj Džejms u štiklama, ali mislim da je super što je napravljen zato što se studenti uopšte ne obraćaju politički osvešćenim građanima već ovim “ne interesuje me politika” ljudima i ljudima koji su glasali za SNS i koji su toliko zadojeni propagandom da ne možete vi njima da objasnite da nikada nećemo priznati da smo priznali Kosovo.
Košarkaški rečeno – posterizovanje.
“Digla se javnost oko Mila Lompara. Milo Lompar je čovek intelektualni, miran tip, on uopšte ne dobacuje do tog SNS ili desničarskog glasača. On toliko intelektualno izlaže da ga oni gube u drugoj rečenici. Oni žele Šešeljevu kašiku, Vučićev govor mržnje, to ih trigeruje da reaguju”, reče Lukić.
I onda lekcija: “Ali kad se pojavi dečko sa kokardom, koji nema pojma objektivno zbog čega nosi kokardu, a njima srce proradi.
I onda kad mi vidimo dečka s kokardom, moramo valjda mi da budemo mrvu pametniji. Neka ga, jer to radi kod glasača koji treba da kažu: e, pa ja više ovog svog zulumaša u mom mestu koji me maltretira već 10 godina neću da trpim, evo sad moje dece, ja ću uz njih”.
A Nedić, Zoriću?
Objasnio sam, tako mi kneza Pavla. Ko hoće, može da pročita još jedared.
Autor je osnivač, glavni i odgovorni urednik multimedijalne plafrorme Albatros News
