Poznata mi je ta fascinacija ambasadorima u Srbiji. Moje kolege, a i dobar deo društveno angažovanog naroda ih smatra bogzna kako bitnima, uticajnima, čak i opasnim ljudima koji će, ne budemo li se vladali, možda i po prstima da nas lupi u pauzama tobožnjeg kadriranja u vlasti i poslovnoj zajednici. Američku spoljnu politiku kreiraju Stejt department, Savet za nacionalnu bezbednost unutar Bele kuće i sam američki predsednik. Ta spoljna politika je inertna, jako teško i vrlo postepeno se menja, a u najvažnijim pitanjima za tu zemlju, ne menja se decenijama, poput odnosa prema Kini, Evropi, Izraelu ili NATO…Ta politika je javna, ko god želi može da se sa njom upozna, dokument se naziva Strategija nacionalne bezbednosti i objavljuje se, te osvežava na dve godine.
Piše: Ljubiša Ivanović
Kada mi je zazvonio telefon jutros brže bolje sam pomislio zašto bi to moglo biti, jer je dan bio u čitavom svetu vrlo dosadan. Ni na kraj pameti mi nije bilo da je poziv koleginice s jedne televizije usledio jer je američki predsednik Donald Tramp nominovao novog ambasadora u nizu država, među njima i u mojoj. To je vest. Crtica, ali ne više od toga, pomislio sam. Zašto bi to bilo bitno… Uvaženi gospodin Majkl Jang nije ni potvrđen u Senatu, što je obavezna procedura, a kamoli da je stupio u Srbiju, a već je vest koju treba analizirati. Ne zato što je zvučno ime, neki stari znalac ili bilo šta slično. Ne, već samo zato što bi mogao biti ambasador.
Poznata mi je ta fascinacija ambasadorima u Srbiji. Moje kolege, a i dobar deo društveno angažovanog naroda ih smatra bogzna kako bitnima, uticajnima, čak i opasnim ljudima koji će, ne budemo li se vladali, možda i po prstima da nas lupi u pauzama tobožnjeg kadriranja u vlasti i poslovnoj zajednici. Ljudi zaista i samom takvom pomisli veruju da je Srbija Banana Republika, kako su Amerikanci pogrdno nazivali Gvatemalu pedesetih godina XX veka.
Ruski konzul insistirao je da ga baron primi na razgovor odmah po dolasku. Čuvši da je rat neminovan, a znajući da to znači da i Rusija ulazi u rat, ambasador Hartvig se jako iznemirio, doživeo razoran infarkt i na mestu umro.
Cela ta gungula me je ponukala da se odvažim i pokušam da razuverim, da ne kažem rasprišim te iluzije. Ali da bismo dotle došli, hajde prvo da probamo jedan maleni eksperiment: Bez da angažujete internet pretraživač, s rukom na srcu i prstom na čelu, odgovorite sebi ko je bila Meri Vorlik, a ko Dženifer Braš, kada je u Beograd stigao Majkl Polt, a kad je otišao Kameron Manter i na kraju, po čemu ste njih, uz Majka Kirbija ili Entoni Godfrija, Kajla Skota upamtili. I shvatićete da za neka od ovih imena niste ni čuli, neka vam zvuče poznato a nijedno vam ne znači ništa. I bićete u pravu.
Svi pomenuti su bili ambasadori, Dženifer Braš otpravnica poslova kada je američka ambasada gorela 2008. godine.
Američku spoljnu politiku, kao ni spoljnu politiku bilo koje druge zemlje, uključujući i Srbiju ili pre nje Jugoslaviju, ne kreiraju ambasadori. Jedva da na nju i utiču ponekim predlogom, preporukom svom zameniku pomoćnika državnog sekretara za Evroaziju, departmanu kojem mi u Srbiji pripadamo. Ne bih da se zakunem, ali verujem da Donald Tramp, možda čak ni Marko Rubio, u redu za bioskop ne bi prepoznali ambasadora kojeg šalju u Beograd. Ne govori to ništa rđavo ni o njima, ni o ambasadoru, ni o Beogradu. Mi smo samo mala zemlja, na periferiji interesovanja supersile i sve to skupa nije nimalo važno ni strašno.
Američku spoljnu politiku kreiraju Stejt department, Savet za nacionalnu bezbednost unutar Bele kuće i sam američki predsednik. Ta spoljna politika je inertna, jako teško i vrlo postepeno se menja, a u najvažnijim pitanjima za tu zemlju, ne menja se decenijama, poput odnosa prema Kini, Evropi, Izraelu ili NATO, čak i vekovima, poput odnosa prema dvema Amerikama i njenim centralnim delom. Ta politika je javna, ko god želi može da se sa njom upozna, dokument se naziva Strategija nacionalne bezbednosti i objavljuje se, te osvežava na dve godine.
Kako je posvedočio pokojni Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka, a i sam srpski ambasador u Francuskoj, Milošević toliko nije voleo ambasadore, da je s jednakim žarom ignorisao i one iz velikih i važnih i onih manje velikih država
U tom dokumentu se, naravno, Srbija ne pominje. Pominje se Balkan i Trampova administracija je vrlo jasno formulisala da je njen primarni interes odbacivanje Rusije i smanjivanje njenog “malignog uticaja”, pa se otuda samo lenj ili krajnje neobavešten čovek može čuditi sankcijama Naftnoj Industriji Srbije ili južnoj interkonekciji Bosne prema Jadranu odakle će se energetski snabdevati.
To je završena stvar, manje ili više. Amerikancima je poslednjih godina bilo važno da od Jadranskog mora naprave NATO jezero i prijemom Crne Gore i Albanije u Alijansu su i to završili, uz dodatak prijema Severne Makedonije. I tako dalje, sve lepo piše tamo. Naravno, druga važna stvar za Amerikance je smanjivanje i uticaja Kine koji je takođe dijagnostikovan kao maligni. To je sledeće na redu, mada se Srbija u Vašingtonskom sporazumu iz septembra 2020. već delom na to obavezala.
Bilo kako bilo, ambasadori ne kreirraju politiku. Oni je sprovode. Pa odakle onda tolika fascinacija ambasadorima, fasinacija od koje je jača jedino facinacija tajnim službama?
JAKI AMBASADORI POSTOJE SAMO U SLABIM DRŽAVAMA
Ima tu nekih istorijskih repova, kratkotrajnih epizoda u trenucima kada je zemlja bila zbunjena istorijskim događajima i unutrašnjim slabostima. Jedno je sigurno – “jaki” ambasador mogu postojati samo u slabim državama!
Evo nekih “američkih” primera. Najčuveniji i najozloglašeniji od ambasadora tog tipa bio je Džon Emil Pjurifoj (John Emil Peurifoy, August 9, 1907 – August 12, 1955), američki ambasador u Gvatemali i čovek koji je po nalogu administracije Dvajta Ajzenhauera, rukom vođen od braće Dals (Džon Foster – državni sekreta i Alan – direktor CIA) organizovao svrgavanje demokratski izabranog predsednika Gvatemale, Hakoba Arbensa (Juan Jacobo Árbenz Guzmán,14 September 1913 – 27 January 1971) koji je pokušao da svoju zemlju uredi, paradoksalno, po američkom modelu.
Najzanimljiviji ambasador koji je ikada bio u Beogradu nije uopšte bio Amerikanac, niti Britanac.
Ali, kompanija Junajted frut, koja je eksploatisala i gvatemalnsku zemlju i njen narod, nije želela da plaća porez, ono što je u njenoj Americi sveto. U upravnom odboru te kompanije su sedela braća Dals i nagovorili su, jednostavno rečeno, Ajzenhaurea da im dozvoli da pokrenu operaciju “PB Uspeh” i pod lažnom optužbom da je komunista, svrgnu Arbensa.
Bio je to početak mračne epohe Sjedinjenih Država u Latinskoj Americi koji će kasnije eskalirati sa krizom oko Kube koja i danas traje, pa sve do zloglasne Operacije Kondor u Centralnoj i Južnoj Americi kada je Vašington podržavao ili instalirao svirepe vojne hunte u strahu od širenja sovjetskog socijalizma. Klimaks te operacije je bilo svrgavanje Salvadora Aljendea (Salvador Guillermo Allende Gossens, 26 June 1908 – 11 September 1973) predsednika Čilea koji se pod opsadom 11. septembra 1973. ubio u predsedničkoj palati La Moneda u Santijagu. Usledila je brutalna doktatura generala Avgustina Pinočea, instaliranog i podržavanog od Vašingtona, sve do 1989.
Ostaće umapćeni u Srbiji i američki specijalni izaslanici Robert Gelbard i posebno Ričar Holbruk kojeg često nazivaju “arhitektom Dejtonskog sporazuma”, iako on to nije bio, ali jeste bio taj koji je zavrtao ruke na Balkanu da do tog sporazuma dođe.
U toj ligi je igrao i Džon Negroponte (John Dimitri Negroponte – July 21, 1939) koji je bio ambasador SAD u Hondurasu početkom osamdesetih, u jeku skandala Iran-kontra. Ali, nije fer da zaboravimo Henri Kabot Lodža mlađeg, (Henry Cabot Lodge Jr. July 5, 1902 – February 27, 1985) koji je zaista bio prokonzul u Južnom Vijetnamu na vrhuncu tamošnjeg rata 1965-67 godine. Ili Pol Bremer, (Lewis Paul Bremer III, September 30, 1941) koji je kao prvi okupacioni ambasador SAD u Iraku posle svrgavanja Sadama Huseina bio de facto vladar Iraka.
On je doneo, navodno bez mnogo konsultacija sa svojim šefom, generalom Kolinom Pauelom koji je bio državni sekretar, odluku da raspusti iračku vojsku, policiju i državne službenike, što je gurnulo ionako namučenu zemlju u agoniju i haos. Smenjen je odmah. Bilo je za Irak kasno.
Međutim, u odbranu bilo koga od njih, trebalo bi naglasiti da bez obzira što su “nogom otvarali vrata”, ili se poput Pjurifoja i odevali kao kauboji, oni bili samo puke birokrate koje su provodile politiku svojih vlada, a ne mimo njih i imali su minimalnu autonomiju u radu, ako uopšte, zbog osetljivosti okolnosti i zemalja u kojima su službovali.
Ipak, bili su koloritni likovi, inspirisali su brojne knjige ili filmove poput kultnog filma “Ružni Amerikanac” iz 1963. godine, sa Marlonom Brandom u ulozi ambicioznog i beskrupuloznog diplomate u izmišljenoj južnoazijskoj državi. Jasno je da je aluzija na Vijetnam, ili Indoneziju gde su u Hladnom ratu CIA i američka diplomatija takođe odigrali vrlo prljavo u uspešnoj akciji sprečavanja sovjetskog upliva u tu zemlju. I to je otišlo na film “Godina opasnog življenja” s Mel Gibsonom i Sigurni Viver. I tako dalje.
BALKANSKA PRAVILA
Najzanimljiviji ambasador koji je ikada bio u Beogradu nije uopšte bio Amerikanac, niti Britanac. Ali o njemu malo kasnije. Postoji ta neka čaršijska priča kako su razni ambasadori sastavljali vlade u Srbiji, ljutili se na jednu vlast, pa je menjali drugom, pravili koalicije ili čitave partije, rasturali ih po potrebi i slično. Svi smo tu priču čuli. Nikada nisam video nijedan dokaz o tome, ali verujem da različite zemlje imaju različite “favorite” u nekoj drugoj zemlji. Pa čak je i malena Srbija otvoreno navijala za Trampa, ili Viktora Orbana. To nije ništa novo.
Ambasador SAD u Sarajevu 1995 Džon Menzis koji je, prema ličnom svedočenju Alije Izetbegovića, upao u njegov kabinet tokom združene ofanzive Armije BiH i vojske Hrvatske u Bosni i rekao da “stanu i ni slučajno ne ulaze u Banjaluku”.
Kada se govori o nekim nesporazumima koje je Srbija imala sa stranim ambasadorima, a to koincidira sa nesporazumima sa zemljama iz kojih su došli zapravo, to počinje sa raspadom Jugoslavije. Slobodan Milošević nije voleo da se sastaje sa ambasadorima. Primao bi akreditivna pisma, kurtoazno razmenio nekoliko reči, ili se kucnuo šampanjcem na koktelu koji bi upriličio za Dan državnosti. Minimalno.
Kako je posvedočio pokojni Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka, a i sam srpski ambasador u Francuskoj, Milošević toliko nije voleo ambasadore, da je s jednakim žarom ignorisao i one iz velikih i važnih i onih manje velikih država, pa je tako nesrećni ambasador Čehoslovačke, pošto je predao akreditive saveznim vlastima, mesecima pokušavao da sedne za sto s Miloševićem, a ovaj je na to pristao tek kada mu je ponestalo iole uverljivih izgovora.
Jedna situacija s Miloševićem se prepričava do danas kao školski primer gluposti, drskosti, ili pak ponositosti jednog državnika. Milošević je u više navrata odbio da primi poslednjeg američkog ambasadora u SFR Jugoslaviji Vorena Cimermana (Warren Zimmermann, November 16, 1934 – February 3, 2004), malo zato što zaista nije voleo ambasadore, a više zbog toga što se Cimerman prethodno sastao sa Ibrahimom Rugovom, tadašnjim liderom Albanaca na Kosovu. Taj čin prkosa nije dobro primljen u Vašingtonu, premda nije suštinski uticao na odnose dve zemlje koji su na svim nivoima išli strmoglavo nizbrdo.
Ostaće umapćeni u Srbiji i američki specijalni izaslanici Robert Gelbard i posebno Ričar Holbruk (Richard Charles Albert Holbrooke, April 24, 1941 – December 13, 2010) kojeg često nazivaju “arhitektom Dejtonskog sporazuma”, iako on to nije bio, ali jeste bio taj koji je zavrtao ruke na Balkanu da do tog sporazuma dođe. Slično se govori i o donedavnom ambasadoru SAD u Beogradu Kristoferu Hilu (Christopher Robert Hill, born August 10, 1952) koji je pored Stejt departmenta, službovao i u Iraku i u Severnoj Makedoniji, skakao s diplomatskih konja na magarce, pa opet na konje, pa nazad.
Vladan Kutlešić, pokojni savezni vicepremijer na vrhuncu kosovske krize i pregovora u Rambujeu, i profesor, je javno više puta govorio da Hil zapravo i nije ambasador, niti je to ikada bio, već je bio rezident CIA za Balkan. Dokazi nisu ponuđeni, nije nemoguće, ali je vrlo neobično da se obaveštajac postavlja na ambasadorski položaj.
Majkl Jang nije prokonzul. On ne kreira politiku, on je sprovodi. Nema nikakvog razloga za fasinacijom.
Vrlo je zanimljiv bio i ambasador SAD u Sarajevu 1995, Džon Menzis (John K. Menzies, 1948 – March 26, 2022) koji je, prema ličnom svedočenju Alije Izetbegovića, upao u njegov kabinet tokom združene ofanzive Armije BiH i vojske Hrvatske u Bosni i rekao da “stanu i ni slučajno ne ulaze u Banjaluku”. Izetbegović upozorenje nije uzeo za ozbiljno i javio je svom generalu Atifu Dudakoviću da nastave s akcijama.
A onda je Menzis došao ponovo i, kako Izetbegović kaže, rekao da su “američki avioni spremni i da će bombardovati položaje Armije BiH i Hrvate budu li pokušali da uđu u Banjaluku u kojoj se narod već penjao u autobuse i na kamione i pretila je neka nova “Oluja”, a Milošević je tvrdio da će SR Jugoslavija morati da otvoreno uđe u rat a to ne želi.
Izetbegović je tada shvatio da se Menzis ne šali i naredio je Dudakoviću da stane. Iste poruke predsedniku Hrvatske Franji Tuđmanu preneo je Piter Galbrajt (Peter Woodard Galbraith December 31, 1950) kako bi se zaustavila i hrvatska armija.
SRČANI UDAR U AUSTRIJSKOM POSLANSTVU
Nije lepo vređati ili se svađati s bilo kojim ambasadorom, pa ni američkim. Ali nisu oni svemoćni. Razmislite samo – šta bi Vašington najviše voleo od Srbije? Da prizna Kosovo, uđe u NATO, inkorporira se u Zapad, odseče od Rusije i Kine, ne zateže oko Bosne… Jesu li ti svemoćnici uspeli u tome?
Ipak, ako je neko vedrio i oblačio po Srbiji, to nikada nije bio nijedan Amerikanac. Bio je to Rus nemačkog porekla Nikolaj Hrtvig (Nikolaj Genrihovič Hartvig, Gori 1857 – Beograd 1914).
Ovaj diplomata je bio široko poznat u Beogradu, cenjen i voljen. U prolazu bi mu ljudi skidali šešir ili se naklanjali u znak uvažavanja. Ali, Hartvig je, kao i ruska carska vlada, odigrao dosta mračnu ulogu za Srbiju u Aneksionoj krizi 1909. godine, kada je Rusija u svojim nagodbama sa Austrougarskom, na štetu Srbije dopustila da Beč anektira Bosnu. Srbi mu nikada nisu to zamerili, kao ni Rusiji, ako su uopšte znali ili ako danas znaju ulogu Rusije u svemu tome.
Pošto je uspešno završen posao aneksije, Srbija ulazi u Carinski, ili kako se još naziva Svinjski rat s Austrijom, i Rusija je tu umiruje, relaksira, ne želeći da Srbija pravi problem na Balkanu, sad kad su se već Petrograd i Beč dogovorili. Ali, stvari su išle nizbrdo. Hartvig je sebi dao za pravo, verovatno po nalogu carske vlade, da insistira da se ne smenjuje Nikola Pašić s mesta predsednika vlade, a ima puno indicija i da su ruska Ohrana (carska tajna služba) i sam Hartvig bili prilično uključeni u organizovanje Crne ruke, grupe srpskih zavereničkih oficira. Pa i dalje od toga.
U nedostatku originalne izvorne građe, u istraživanju pozadine Sarajevskog atentata na austrijskog prestolonaslednika Franca Fedrinanda, istoričari su prinuđeni da se oslone na razne teorije i tvrdnje „iz druge ruke”, iza kojih su najčešće provejavale propagandne potrebe onog vremena, ali i lični odnosi, pa i međusobne omraze, posebno kada je srpska strana u pitanju. Neke od tih „teorija” odnose se, pored ostalog, i na navodnu umešanost zvanične Rusije u Sarajevski atentat, pre svega ruskog poslanika u Beogradu Hartviga i vojnog atašea, pukovnika Viktora Artamonova.
Hartvig je umro u Beogradu na ambasadorskoj dužnosti.
Nikolaj Hartvig se tog kobnog 10. jula 1914. uputio ka kabinetu austrougarskog ambasadora po odgovor na pitanje: Šta će Austrougarska učiniti sa Srbijom posle Sarajevskog atentata? Te večeri se baron Gizl vratio iz Beča, gde je prisustvovao izradi koncepta austrougarskog ultimatuma Srbiji. Ruski konzul insistirao je da ga baron primi na razgovor odmah po dolasku. Čuvši da je rat neminovan, a znajući da to znači da i Rusija ulazi u rat, ambasador Hartvig se jako iznemirio, doživeo razoran infarkt i na mestu umro.
U odbranu bilo koga od njih, trebalo bi naglasiti da bez obzira što su “nogom otvarali vrata”, ili se poput Pjurifoja i odevali kao kauboji, oni bili samo puke birokrate koje su provodile politiku svojih vlada
Kao veliki znak poštovanja prema pokojniku, srpska vlada je zatražila da Hartvig bude sahranjen u Beogradu, na Novom groblju u Beogradu 13. jula 1914. uz najviše državne počasti, u Aleji zaslužnih građana.
Sve u svemu, profesor Majkl Jang iz Jute tek treba da odgovori na pitanja senatora iz Spoljnpolitičkog odbora i potom sačeka da svih 100 sentora glasa o njemu. Videćemo kako će sve to ići. Sjedinjene Države nemaju ambasadora u Beogradu otkad je Tramp drugi put došao u Belu kuću, ali ne zato što su hteli ignorisanjem da nam nešto poruče, već zato što je prvi Trampov izbor, pravnik Mark Brnović iz Arizone prvo nominovan početkom 2025, da bi u oktobru njegova nominacija bila povučena zbog primedbi senatora. Umrzo potom je iznenada umro.
Majkl Jang nije prokonzul. On ne kreira politiku, on je sprovodi. Nema nikakvog razloga za fasinacijom.
P.S. Odazvao sam se onom pozivu s početka. Da u manje reči kažem ovo isto. Znam da je uzalud.
