U predstavničkoj demokratiji politiku zemlje građani na izborima poveravaju partijama, onda one formiraju vladu, a vlada vodi zemlju. Kameron nije imao volje, a možda ni snage da se otrese Džonsona i skine EU s dnevnog reda. Tako je posegao za populističkim korakom referenduma, zaklonivši se tako iza građana po modelu – nisam odluku doneo ja, doneo ju je narod.
Piše: Ljubiša Ivanović
Kliše je priča da se drugari laktovima gurkaju pujdajući jedan drugoga da se odvaže, priđu lepoj devojci o kojoj ništa ne znaju i pozovu je da izađe na dejt. Pa će odjedared, viđeni kandidat da kaže: „Ma pitao bih ja, nego šta ako pristane?“
Britanski prvi ministar Ser Kir Starmer je podneo ostavku. Šesti premijer za manje od 10 godina koji je napustio u neslavi Dauning strit 10. Pre njega su to učinili Dejvid Kameron 2016, Tereza Mej 2019, Boris Džonson 2022, Liz Tras 2022 (posle 44 dana), Riši Sunak je otišao izbornim porazom 2024, odreda konzervativci. Sada je posle dve godine mandata ostavku podneo i laburista Ser Kir Starmer, a po svemu sudeći naslediće ga Endi Burnam kao sedmi premijer u deceniji posle Bregzita.
ZAKLANJANJE IZA NARODA
Pre ravno deset godina ove nedelje, britanski premijer Dejvid Kameron je bio, uveren u svoj uspeh, rešen da se kocka i da jednim udarcem ubije tri muve koje su što njemu, što Ujedinjenom kraljevstvu, godinama, odnosno decenijama sletale na nos. Decenijama je kozervativni deo Konzervativne partije odapinjao strele na Evropsku uniju.
I? Pa, Britanci su pitali devojku, da odagnaju tu sumnju. Ali, devojka je pristala. A tome se niko, pa ni onaj koji je tobož navijao da pristane, nije nadao
Suštinski se nisu mirili s činjenicom da više nisu „imperija nad kojom Sunce ne zalazi“ i da je talas globalizma zbrisao imperijalni osećaj jednom zauvek. Nervirao je Kamerona i Boris Džonson koji je hteo po cenu života u Dauning strit 10, a plašio se i opskurne, tada marginalne partije Nezavisnih, izrazitih izolacionista, koji su kao antievropska partija ubedljivo dobijali na izborima za Evropski parlament. Ti izbori Britance nikada nisu naročito zanimali, pa su na njima uvek dobro prolazili liberali i pre deceniju i po „independisti“. Ali, sada su independisti počeli da duvaju za vrat Konzervativnoj partiji, dotad neprikosnovenoj vladarki britanske desnice.
Na čelu independista je bio vrlo mračanimultimilioner Najdžel Faradžom koji sa platinastim manžetnama i debelim računom u vrlo privatnoj i za obične Britance nedostižnoj „Kuds banci“ zna tačno šta radnička klasa želi. Danas on vodi stranku Reforma UK, novi brend za staru politiku. Bio Faradž prevara ili ne, on je tada kvasao u biračkom telu, jašući na temi Bregzita i pre Bregzita, zagovarajući je dok je to bila još sasvim marginalna politička ideja u Ujedinjenom kraljevstvu.
Kameron je bio uveren da će raspisivanjem referenduma o članstvu Ujedinjenog kraljevstva u Evropskoj uniji uspeti da ubije dve muve – da se reši Džonsonovih ličnih ambicija da ga zameni, da skine pitanje Evropske unije s dnevnog reda i da iskoristi zamah jedinstva britanskih stranaka posle referenduma u Škotskoj godinu dana ranije, kada su torijevci, laburisti i liberali ruku pod ruku vodili kampanju za opstanak celovite Britanije. Da su, kojim slučajem, referendumi u Škotskoj i u celoj Britaniji kalendarski zamenili mesta, možda danas ne bi više ni bilo Ujedinjenog kraljevstva jer su Škoti izrazito proevropski nastrojeni.
Tačerova je odbacila Delorove planove tvrdeći da Velika Britanija nije uspešno smanjila uticaj države kod kuće samo da bi ga ponovo uvela na evropskom nivou.
Imao je Kameron racionalne argumente. Istraživanja su pokazivala da je opcija ostanka u komotnoj prednosti. Za ostanak u EU su bili i laburisti i njihov tadašnji lider Džeremi Korbin, za ostanak su bili i liberali, Škoti, Velšani, Severni Irci, konačno i vladajući konzervativni premijer Kameron. Šta je moglo poži po zlu?
A onda im se dogodio narod. Inače su referendumi dosta nesrećan oblik odlučivanja i igranje vatrom. U predstavničkoj demokratiji politiku zemlje građani na izborima poveravaju partijama, onda one formiraju vladu, a vlada vodi zemlju. Kameron nije imao volje, a možda ni snage da se otrese Džonsona i skine EU s dnevnog reda. Tako je posegao za populističkim korakom referenduma, zaklonivši se tako iza građana po modelu – nisam odluku doneo ja, doneo ju je narod.
I onda se dogodio narod. Taj je narod bio zbonjen, ljut, uplašen ekonomskim prilikama, migracijama, gibanjima u Evropi koja nije bila imuna na slične izazove. Sve to u kombinaciji s ponositošću Britanaca postalo je eksplozivan koktel javnog mnenja.
S vodom u ušima, raspisan je referendum na kojem je spram vlade i opozicije stajao Džonson, uz saborca Majkla Gova i vanparlamentarni rastući Faradž.
I? Pa, Britanci su pitali devojku, da odagnaju tu sumnju. Ali, devojka je pristala. A tome se niko, pa ni onaj koji je tobož navijao da pristane, nije nadao. Britanija je morala napolje iz EU, bio je to i šok za Brisel, ali, ispostavilo se, šok posle kojeg se EU brzo oporavila i politički konsolidovala. Britanija liže rane i dan danas. I da stvar bude gora, bilo je to samoranjavanje, ili, teniskim rečnikom, neiznuđena greška.
Još osamdesetih se čuveni Del Boj (Ser Dejvid Džejson) u seriji „Mućke“ šalio sa svojim bratom Rodnijem (Nikolas Lindherst) da će ga baciti sa 11. sprata solitera „Nelson Mandela“ u sirotinjskom Pekamu kako bi proverio „da li je Evropska zajednica možda, u međuvremenu, promenila i zakon gravitacije“.
Rezultat Bregzita je takav da je broj migranata u Britaniji porastao, a nije se smanjio, jer sada Francuska ili Nemačka ne moraju i ne sarađuju s Britancima u tim poslovima. Hteli ste kontrolu? Evo vam je.
Ta šaljiva opaska zapravo dosta dobro oslikava britanski osećaj da je Evropa ta koja nešto nameće, to nešto je neprirodno, nipodaštavajuće za Britance, možete li samo zamisliti, Britanija mora da poštuje propis o kojem je odlučivala i neka Rumunija, ili Malta, ili Irska da stvar bude još gora… Samo nekoliko decenija ranije, Ser Vinston Čerčil je sedeo na Jalti sa Ruzveltom i Staljinom i oblikovao, ne Evropu, već čitav svet. Na Evropskom savetu, vrhovnom telu Unije se odlučuje konsnzusom – jedna zemlja, jedan glas. Za tim stolom je Britanija samo jedna od 28 stolica, ništa viša od stolice Estonije ili Danske, na primer, uz svo uvažavanje specifične težine te zemlje.
Koketirali su Britanci, posebno torijevci sa otklonom prema Evropi, pa je čak i legendarna Gvozdena Lejdi, konzervativna liderka Margaret Tačer, u Vesminsteru vikala na neprisutnog Žak Delora, predsdavajućeg Evropskom komisijom.
NE, NE I NE
Britanska premijerka Margaret Tačer je 30. oktobra 1990. godine u Donjem domu parlamenta uzviknula „No! No! No!“ (Ne! Ne! Ne!). Bio je to njen čuveni odgovor na predloge predsednika Evropske komisije Žaka Delora o dubljoj evropskoj integraciji, centralizaciji vlasti i stvaranju evropske super-države. Tačerova je odbacila Delorove planove tvrdeći da Velika Britanija nije uspešno smanjila uticaj države kod kuće samo da bi ga ponovo uvela na evropskom nivou. Ovaj dramatični govor označio je njenu političku izolaciju u Evropi i ubrzo pokrenuo ostavku njenog zamenika Džefrija Houa, što je direktno dovelo do njenog pada s vlasti nekoliko nedelja kasnije.
Pa, kako da ti kažem, reče meni Kembel, u Britaniji imamo jednu izreku – sami ste razmestili krevet, sad lezite u njega.
Britanija ima probleme, kao i mnoge druge, ako ne i sve zemlje sveta. Ali, čini mi se da ona ne vidi glavni problem, a to je ona sama sebi. I statistika pokazuje da, evo, da uzmemo sve te probleme kao ozbiljne, a Bregzit kao lek na njih, jasno je da taj lek ne samo da ne deluje, nego stvari pogoršava. Građani Britanije su čak i dobro identifikovali probleme, ali Brexit nije bio lek.
Ne bih sada da ulazim u to da je čitava Bregzit kampanja vođena na nizu najobičnijih i lako proverivih laži i iluzija. Bila je to godina Donalda Trampa takođe, trijumf populizma najgore vrste. Ozbiljne države su se ponele kao zemlje Trećeg sveta. Ne bih u to da ulazim jer mi je jasno da se Bregzit kampanja vodila na emocijama a ne na raciju, a s emocijama nema rasprave. Slogan je bio „Take back control“ – Preuzimo nazad kontrolu.
Misli se, u prvom redu, na kontrolu nad migracijama, akutnim problemom čitavog razvijenog sveta, ali i novca. Pa se tako lagalo da će Fond zdravstvenog osiguranja Britanije (NHS) svake godine imati makar 350 miliona funti više ako Britanija bude van EU, te da novac treba držati kod kuće, a ne plaćati tamo neki ravnomerni regionalni razvoj Rumunije, ili, ne daj bože, ekološko osvešćivanje Srbije koja čak i nije u EU. Džonson se vozio u crvenom autobusu sa ogromnim natoisom – 350 miliona za NHS, ne za EU. Dovoljan broj Britanaca mu je poverovao.
I preuzeli su kontrolu, ne odmah doduše, zategla je EU u pregovorima pod devizom – vi ste sada van, moramo da vidimo kakve ćemo odnose da gradimo s vama. I dok su bili u EU Britanci su uvek insistirali na nekoj posebnosti, sputavajući evropske integracije. Nisu hteli evro, nisu hteli Šengen, nisu hteli proširenje.
Rezultat Bregzita je takav da je broj migranata u Britaniji porastao, a nije se smanjio, jer sada Francuska ili Nemačka ne moraju i ne sarađuju s Britancima u tim poslovima. Hteli ste kontrolu? Evo vam je. Britanija je danas siromašnija, nestabilnija, podeljenija, migrantski neuređenija nego u vreme kada je bacila Evropi rukavicu u lice. Da ne govorim da NHS od onih 350 miliona nije video ni penija.
Da se vratim na Kira Starmera. Birokrata, pomalo ambiciozan i potpuno lišen harizme, ovaj bivši državni tužilac je postao premijer ne zato što je imao viziju, ako ne i rešenja, već zato što su torijevci Gvozdene Lejdi i Vinstona Čerčila spali na Borisa Džonsona i Liz Tras i upali u građanski rat zabijajući do korica noževe jedni drugima u leđa.
I ljuti su, pa moj poznanik i sjajan novinar Džon Sopel, nekadašnji urednik BBC Amerika, a danas najslušaniji podkaster Britanije jadikuje u programu kako je, odlazeći na skijanje u Švajcarsku, stajao satima na aerodromu u Ženevi u redu s Kinezima, Indusima, Srbima ili Argentincima s pasošem u ruci, dok su svi ostali „Evropljani“ samo s ličnom kartom prolazili gejt bez zaustavljanja. Džon je pametan čovek i on se ne žali na Evropu, već kuka na svoju vlast.
ŠTA ĆE BITI S VELIKIM PETKOM
Republika Irska je u Evropsku uniju ušla zbog mirovnog procesa sa Velikom Britanijom oko Severne Irske, kako se ne bi napravila tvrda granica između dve zemlje. Tako je nastao Sporazum na Veliki petak iz 1998. koji je posle decenija terorizma s mukom postigao Toni Bler u Severnoj Irskoj zajedno s lokalnim unionistima, irskim nacionalističkim Šin Fejnom, političkim krilom terorističke Irske Republikanske Armije i premijerom Republike Irske Bertijem Aheronom.
A onda je Britanija izašla i odmah se postavilo pitanje granice između Britanije i Irske, odnosno Alstera (oblast Severne Irske) i ostatka Irskog ostrva koja je prema sporazumu morala ostati otvorena, nevidljiva, administrativna. Za ostatak Evrope je lako, Britanija je morem odvojena, carine se lepo mogu uspostaviti u lukama, ali Irska je problem. A Irska nije pitanje carina, to je pitanje rata i mira. I separatizma. Irci u Irskoj danas žive bolje od Britanaca i to znatno, pa tako i od Iraca u Alsteru. U Severnoj Irskoj su zasad blaga, a demografski sve veća većina Irci. Šta će se desiti kad se odluče na referendum, poput Škota? A hoće, samo čekaju da demografski budu načisto. Na pitanju Severne Irske u kontekstu Bregzita je pala Tereza Mej, prva premijerka posle Kamerona. Nasledio ju je raščupani bivši gradonačelnik Londona Boris Džonson.
Prkosno se Boris Džonson rugao Evropi, pa tako i Italijanima, rekavši drsko – daćete nam dobar bescarinski sporazum i pristup tržištu i punu slobodu kretanja, jer, ako to ne učinite, vi Italijani ćete prodavati manje „proseka“ u Britaniji, Tadašnji italijanski premijer Đuzepe Konte mu je odgovorio – možda ćemo, gospodine Džonson, mi prodavati manje proseka u Britaniji, ali ćete vi prodavati manje viskija, ribe i čipsa u 27 zemalja, pa vidite kome tu uši rastu…
SAMI STE RAZMESTILI KREVET, LEZITE U NJEGA
Jedan drugi moj poznanik, hajmo tako reći jer se ponekad čujemo ili dopisujemo, razgovaramo formalno i neformalno, Alister Kembel je bio spin doktor Tonija Blera, premijera Britanije iz renesansnog vremena odnosa Londona i Brisela. I kaže meni Alister jednom prilikom – ču li ti kad Tereza Mej kaže: “Bregzit znači Bregzit, i mi ćemo načiniti uspeh od njega!” Štagod to dođavola značilo…
Možda je vreme da se Britanci vrate onom lažnom sloganu Borisa Džonsona i „preuzmu nazad kontrolu“. Da bi je preuzeli, moraju da priznaju istorijsku grešku. A za to nemaju kapacitet u ovom trenutku.
Pa, kako da ti kažem, reče meni Kembel, u Britaniji imamo jednu izreku – sami ste razmestili krevet, sad lezite u njega.
Kembel je Škot, evropejac, kolumnista magazina Novi Svet (donedavno ze zvao Novi Evropljanin, ali su valjda i oni digli ruke od sebe samih) i podkaster skupa s proevropskim bivšim konzervativnim ministrom Rorijem Stjuartom. On je uveren, a ja nešto i nisam, da će se Britanija izmrcvariti a onda pre ili kasnije, na velika ili mala vrata, ovako ili onako, nekako vratiti tamo gde pripada, kako se ne bi dogodilo ono što je jednom jedna britanska novinarka rekla, – Britanija postala ostrvo koje ozbiljni igrači preleću dogovarajući važne poslove. Možda to i budu hteli, ali istorija je najgora ljubavnica. Ona nikoga ne čeka.
PACIJENT JE SPREMAN, LEKARI SU KUKAVICE
Da se vratim na Kira Starmera. Birokrata, pomalo ambiciozan i potpuno lišen harizme, ovaj bivši državni tužilac je postao premijer ne zato što je imao viziju, ako ne i rešenja, već zato što su torijevci Gvozdene Lejdi i Vinstona Čerčila spali na Borisa Džonsona i Liz Tras i upali u građanski rat zabijajući do korica noževe jedni drugima u leđa. Starmer je, rekoh jednom prijatelju tada, dužan samo da hoda po jajima, ne govori ništa i sačeka da ga propali torijevci na vlast dovedu.
Tako je i bilo. Ali, ima to svoju cenu. Nisu laburisti imali velika očekivanja od Starmera, ali su imali Britanci. Nije lepo kada danas govore da je izneverio obaćanja građanima. Starmer građanima ama baš ništa nije obećao, pa nije tako imao šta ni izneveriti.
U nekom crnom scenariju, nastave li ovako, toj zemlji preti implozija društva koje se zatvara i paralelno ne uspeva da reši svoje temeljne probleme.
I sad će ga naslediti Bernam. Sam bog zna šta on predstavlja jer je bio „novi labursita“ u vreme Blera, pa centrista u vreme Eda Milibanda na čelu laburista, a sada je već pomalo zaboravljeno levo krilo laburista. Ali, da ne sudimo unapred.
Bilo kako bilo, nije do ličnosti, nije ni do partije. Stvar je do toga što se ne odgovara na izvorni problem, a to je Bregzit. Ah da, zamalo da zaboravim. Jesam li napisao već da je u vreme dok ovo pišem dve trećine Britanaca (https://www.theguardian.com/politics/2026/jun/21/two-thirds-eu-citizens-back-uk-rejoining-bloc-brexit-survey) za to da se Britanija vrati u Evropsku uniju, a tri četvrtine za to da ima daleko bliže veze nego što ih ima danas?
Što bi rekao sjajni izraelski pisac Amos Oz, samo se referišući na jevrejsko-palestinski konflikt, „pacijent je spreman, ali su lekari kukavice“.
Jeste, ima problema. Ali, ako je natalitet takav kakav jeste, odakle radnici ako nećete migracije? Zatim, kažu, nema stanogradnje, razbijen je model da svaka sledeća generacija živi bolje od prethodne i tako dalje. Tačno je sve to, ali to je zato što se Britanija deindustrijalizovala, a to je učinila Margaret Tačer koja je Britaniju transformisala iz industrijsko-rudarske u zemlju usluga, banaka i slično. I sad se uvozi čelik iz Kine. Pa gospodo, razbili ste industriju sami, to je bio vaš izbor i dao je sjajne, ali privremene rezultate. Sad je došlo vreme za naplatu, a Evropa za to nije kriva.
Ipak, kao što znamo, neko drugi je uvek kriv, Evropska unija je bila laka meta. Napadaš je, a niko se ne oseća prozvan.
VELIČINA U VELIKOM, ALI NE I VELIKA
Britanija je Velika danas u imenu, istoriji, kulturi, mekoj moći, fudbalu i viskiju, i još ponečemu. Ali ona nije „velika“ više u onom smislu u kojem misli da je velika. I nikada više neće biti tako velika. Ona može samo biti deo nečeg velikog. A to je odbacila pre ravno deset godina.
Britanija je želela veću nezavisnost. Evropska unija je želela dublju integraciju. Ubeđen sam da su pre svega Englezi mislili da su prva domina, te da Unija neće izdržati takav udarac.
Možda je vreme da se Britanci vrate onom lažnom sloganu Borisa Džonsona i „preuzmu nazad kontrolu“. Da bi je preuzeli, moraju da priznaju istorijsku grešku. A za to nemaju kapacitet u ovom trenutku.
Ne bi ni Evropska unija baš da se igra „idi mi, dođi mi“ sa majstor kvarišem kakvog dobro znaju. Nema crvenog tepiha, niko ih neće moliti, mnogi im se ne bi ni radovali. U najboljem slučaju, Britanija bi mogla da se tržišno i regulativom integriše sa EU, poput, recimo, Norveške, Islanda ili Švajcarske. U prevodu, to bi značilo da se prihvataju sve odluke koje su donete za stolom za kojim neće sedeti, s vrlo malo koncesija. Norveškoj to nije problem, ali je teško zamislivo da Ujedinjeno kraljevstvo prizna da su uzalud krečili.
U nekom crnom scenariju, nastave li ovako, toj zemlji preti implozija društva koje se zatvara i paralelno ne uspeva da reši svoje temeljne probleme.
LONG AND COMPLICATED GOODBYE
Jedna od najpoznatijih replika u vezi sa Evropom iz serija „Da ministre“ (1980–1984) jeste objašnjenje Ser Hamfrija Apelbaja (kojeg maestralno igra Ser Najdžel Houtorn) o britanskoj politici prema evropskim integracijama, pa tako britanskom ministru Ser Hamfri kaže:
„Britanija je imala isti spoljnopolitički cilj najmanje poslednjih 500 godina: da stvori razjedinjenu Evropu.“
Britanija je želela veću nezavisnost. Evropska unija je želela dublju integraciju. Ubeđen sam da su pre svega Englezi mislili da su prva domina, te da Unija neće izdržati takav udarac. Ali, Evropa je izdržala. Britanija je ostala u šoku. Rezultat je bio najkomplikovanije „zbogom“ na svetu.
