Spin i strah – dva modela diktature

Vođa je u totalitarnim i sličnim sistemima vrhovni autoritet, prvosveštenik ideologije, koja je u ovim sistemima uzdignuta na nivo obavezujuće religije. Od njegovih ideoloških interpretacija „svetih spisa“, svojevrsnih ideoloških Biblija, ličnih ambicija i zamisli konačno od njegovog karaktera i volje umnogome je zavisio i karakter same vladavine a time i život i sudbina miliona ljudi. Ideologija koju su „diktatori straha“ u ime izbavljenja naroda promovisali bila je po pravilu isključiva i manihejska. Propagirala je mržnju prema neprijateljima i često traži njihovo totalno uništenje. Oni traže apsolutnu pokornost i bezuslovnu veru u ideologiju koju ispovedaju ne samo članovi partije već i celog naroda. Baš poput srednjovekovnih vernika ljudi su mogli da biraju između bespogovorne vere ili prelazak u tabor jeretika i protivnika koje treba surovo istrebiti.

Vođe u diktaturama straha su postajali izbavitelji nacije i hranioci širokog sloja siromašnih i obespravljenih. Uobičajena je potpuna cenzura i monopol partije nad medijima i sredstvima javne komunikacije. Upotreba represije bila je brutalna i često prekomerna i nekontrolisana. Retki neistomišljenici su u takvim sistemima brzo putem medija postajali „državni neprijatelji“, a svako kritičko mišljenje proganjano kao jeretičko. Budući da je autoritet vlasti počivao uglavnom na harizmi vladara, ideološkoj propagandi, populizmu i sveprisutnoj represiji Vođinim nestankom ili smenom vlasti po pravilu je dolazilo do rastakanja njegovih državnih projekata a potom i do radikalnih često i nasilnih društvenih promena.

Vođe u diktaturama straha su postajali izbavitelji nacije i hranioci širokog sloja siromašnih i obespravljenih.

Neki od najpoznatijih primera „diktatura straha“ oličenih u sveprisutnom kultu ličnosti i masovnom i brutalnom teroru tokom 20. veka jesu režimi J.V. Staljina u Sovjetskom Savezu, Mao Ce Dunga u Kini, Adolfa Hitlera u nacističkoj Nemačkoj, Nikolae Čaušeskua u Rumuniji, Kim il Sunga u Severnoj Koreji, Pola Pota u Kambodži, Fidela Kastra na Kubi i mnogi drugi. Diktatori straha obeležili su veći deo 20. veka a sveopšta cenzura i teror koji su provodili meri se desetinama miliona žrtava i logorska civilizacija sa stotinama miliona političkih zatvorenika koji se teško mogu precizno popisati.

Spin diktatori novog vremena za razliku od starih diktatora straha ne posežu rado za golom silom ili to čine vrlo retko i ekskluzivno. Više idu za principom nadzirati i zavarati a ne kažnjavati. Sistematski obmanjuju javnost da su demokrate i stvarajući liberalnu fasadu koristeći moćne resurse državne propagande. Naročito se ovaj tip autoritarnih režima namnožio u posthladnoratovskom vremenu.

Padom komunističkih diktatura trebalo je zavarati javno mnjenje ali i prikazati se prema Zapadu kao liberalan. Oni putem propagande posežu za obmanom težeći da se predstave kao demokrati, želeći da se uklope u svetski poredak kao vladari koji imaju demokratski legitimitet. Pod ovim režimima nema logora i zatvora za političke protivnike i retko se ili nikako čine ubistva. Nasilje je krajnje dozirano i oprezno korišćeno jer u modernom informatičkom društvu ono postaje lako vidljivo a sve sofisticiranijem javnom mnjenju manje prihvatljivo.

Kako onda spin diktatori vladaju i koji su osnovni elementi njihove propagande?

„Spin diktatura“ – odlike ,,novog ruha moderne tiranije”

U svojoj studiji o diktaturama kao rodonačelnika spin diktature Trejsman i Gurijev navode vladavinu diktatora Li Kuan Jua u Singapuru(1959-1990). Obrađuju i porede čitav niz savremnih diktatura ili režima koji imaju više ili manje odlike ,,spin diktatura“. Pored singapurskog lidera oni računaju u takve režime savremenu vladavinu Vladimira Putina u Rusiji i to u prvom delu svoje vladavine, Redžepa Erdogana u Turskoj, Viktora Orbana u Mađarskoj i razne latino diktature (Huga Čaveza i Madura-Venecuela, Alberto Fudžimorija – Peru, Augusta Pinočea – Čile), azijskih (Li Kuan Jua u Singapuru) i afričkih spin diktatura. Oni uočavaju kako savremeni lideri Turske, Srbije i Mađarske – Redžep Tajip Erdogan, pa i Aleksandar Vučić i Viktor Orban – koriste slične autoritarne strategije kako bi očuvali vlast, smanjili političke slobode i obeshrabrili opoziciju. Kroz manipulaciju institucijama, gušenjem protesta i ponekad otvorenu represiju prema medijima i civilnom društvu.

Iako svaka od ovih država ima svoje specifične političke okolnosti, zajednička im je tendencija da smanjuju prostor za demokratske pritiske, a uspostavljaju sve veću kontrolu nad medijima i vlast koju drže u svojim rukama pre svega složenim sistemom propagande i obmane pretvarajući se da slede demokratske obrasce.

Diktature straha“ u ,,diktature obmane“ (spina) – sličnosti i razlike

Diktatori straha svoju vlast zasnivaju na čestoj i brutalnoj upotrebi sile i represije. Radi se o masovnom uklanjanju političkih protivnika, bilo kroz vansudska ubistva ili kroz montirane sudske procese, zatim o velikom broju političkih zatvorenika i o razvijenom sistemu radnih i vaspitnih logora kojima upravlja tajna policija. Uspostavlja se stalni nadzor nad ljudima – njihovim kretanjem, razgovorima, prepiskom i drugim oblicima komunikacije – koji se strogo kontrolišu i sankcionišu.

Diktatori straha svoju vlast zasnivaju na čestoj i brutalnoj upotrebi sile i represije.

Ne toleriše se različito mišljenje unutar same vladajuće partije pa čak ni u privatnom životu i razgovorima. Kroz česte čistke uklanjaju se svi koji nisu po meri vlasti, pa se zatvori i logori stalno pune političkim protivnicima i „nepodobnima“. Dok su takvi oblici vladavine obeleženi direktnom i vidljivom represijom, u savremenim „spin diktaturama“ ovaj model se u velikoj meri transformiše i ublažava, pa se otvoreni teror i masovni progon sve ređe javljaju u svom klasičnom obliku.

Diktature obmane se postupno kao fenomen javljaju u drugoj polovini 20. veka da bi početkom 21. veka takvi režimi učestali. Njihova vladavina se pre svega zasnivala na snažnoj medijskoj propagandi tj. obmani građana da podržavaju ,,demokratsku“ vlast i demokratske institucije i hoće da idu u korak sa ,,demokratskim svetom“. Stoga diktatori obmane u modernom vremenu upotrebu sile i brutalne represije uglavnom vešto izbegavaju. Ako je i koriste sila mora biti dobro obrazložena a javnost medijski dobro pripremljena i u krajnjoj nuždi korišćena. Takođe su uglavnom vrlo blagi oblici nadzora i zalaženja u sferu privatnog kod građana.

U diktaturama straha takođe postoji zastrašujuća propaganda i kreira se kult ličnosti kao i spin diktaturi. Samo kult ličnosti i propaganda je mnogo brutalnija i manje sofisticirana nego u diktaturama obmane. Propaganda je u diktaturama straha samo podrška sveoprisutnoj represiji kojom se sve kontroliše i sankcioniše. Ona govori često jezikom nasilja, militarizma poziva na rat i obračun i često istrebljenje svake vrste neprijatelja. Propagandna slika diktatora u diktaturi straha je uglavnom, strogi otac, i zaštitnik, vojskovođa i strateg, surovi borac istrebitelj negativnih društvenih pojava. U brutalnoj i zastrašujućoj propagandi on otvoreno preti uništenjem određene klase, rase, pojedinaca ili neke društvene pojave koju smatra neprijateljskom.

Osnovni sadržaj propagandne poruke jeste, pretnja, strogost i čvrsta ruka koja svojim autoritetom širi strah kao osnovnu emociju. Diktator straha staroga kova svoj lik stavlja u bukvare za decu, umetnička dela, bezbrojne biste, koristi pionirske organizacije i omladinska udruženja, po njemu se zovu gradovi i planinski vrhovi ne preza da se predstavi gotovo kao živo božanstvo. Njegovi se rođendani pompezno slave na trgovima i stadionima, okružen je školskom decom koja mu izjavljuju ljubav na masovnim manifestacijama. Uprošćeno rečeno propaganda u diktaturama straha zastrašivala je konzumente krajnjom jednostranošću i naglašenom grandioznošću.

Propaganda u spin diktaturama je mnogo smirenija i racionalnija, pokušavala je da ubedi makar one relativno ,,neinformisane“ koji bi mogli biti sumnjičavi. Spin propaganda diktatora predstavlja kao mirotvorca, a svetski prihvaćenog lidera, tehnokratu i stručnjaka za politiku a neretko i ekonomiju. Čoveka koji rešava svakodnevne probleme običnih ljudi. Propaganda je svakodnevna ali više usmerena na život i male stvari i probleme običnog čoveka.

Dva modela diktature

Da li vladavina Josipa Broza Tita u Jugoslaviji ima neke odlike savremenih ,,spin diktatura“?

Da li je dugi i razuđeni period vladavine Josipa Broza Tita u Jugoslaviji imao neke karakteristike modernih „ružičastih diktatura“ ili spin diktatora o kojima smo gore govorili? Kao liberalni diktator u drugoj fazi vladavine priznat od sveta kao predvodnik destaljinizacije Titov režim je po nama definitivno imao neke odlike spin diktature. ,,Neprijatelja samo treba klepiti po ušima“ kako je sam Tito govorio potpuno odgovara načelu vladavine ,,liberalnih“ spin diktatura o kojima pišu Gurijev i Trejsman. Nadzirati a ne kažnjavati! Oni navode kao svojevrsnog rodonačenika ove pojave vladavinu Li Kuan Jua u Singapuru(1959-1990). U Evropi u skladu sa ovim teorijskim konceptom kao nešto što liči uočavaju drugu fazu vladavine Josipa Broza Tita. Ta teza se vrlo stidljivo ali jasno provlači kroz knjigu odnosno čitavo poglavlje o jugoslovenskom komunističkom diktatoru. Ispitaćemo je stoga dosta podrobnije na ovom mestu jer po nama ta teza zaslužuje pažnju.

Najpre Titova vladavina u Jugoslaviji se modernizovala pa je vremenom zaista menjala vidljivo svoja obličija i karakter. Može se reći da je od svih diktatura u Evropi imala najradikalniji obrt u svom biću tokom svog dugog trajanja. Najveći je bio od polovine pedesetih. Titov kult započet je još u završnoj fazi rata, kulminirao je decenijama koje su dolazile. Najpre je bila faza uzdizanja između jednakih. Tito je dugo bio u senci Staljina. Eskalirao je posle 1948, kada je trebalo potisnuti Staljinov kult. Vrhunac monumentalizacije dostigao krajem sedamdesetih zaključno sa Titovom sahranom i prvim godinama posle njegove smrti kroz posmrtnu sakralizaciju. Kult se nije menjao samo tehnički i po intenzitetu već i kvalitativno nudeći sasvim nov imidž javnosti tokom vremena.

Tito kao klasični ,,diktator straha“ 1945-1955.

Aleksandar Ranković navodi da je ideja da se počne sa izgradnjom Titovog kulta nastala još u jesen 1942. godine ,,na sastanku pod bukvom, u nekoj planini“. Bili su prisutni Tito, Ranković, Kardelj i Đilas: ,,Mi nedovoljno popularišemo Tita…“ naglasio jе neko od prisutnih. I tako se krenulo ubrzo u sistemsku akciju. Jedna od prvih i najraširenijih okosnica njegovog kulta bio je mit o gerilskom komandantu koji je ostvario epohalno istorijsko delo – oslobođenje zemlje u borbi sa daleko nadmoćnijim protivnikom. Po Milovanu Đilasu, kult nije nametnut samo od Tita i njegove frakcije u partiji već je proistekao iz političke kulture naroda i njegove potrebe za obogotvorenjem i obožavanjem Vođe. U tom smislu Titov kult je samo vešto nadomestio upražnjeno mesto i potisnuo raniji kult Kralja Petra, Aleksandra ili drugih političkih ličnosti protiv kojih je vođena intenzivna negativna kampanja. Do raskida sa Staljinom Titov ideološki autoritet je bio u senci Staljinovog ili njemu vešto pridružen (,,transfer autoriteta“).

U prvoj fazi Titova vladavina bila je izrazito represivna sa hiljadama ubijenih od tajne policije i stotinama hiljada zatvorenih i logorisanih političkih i klasnih protivnika. Čak sa logorima za prevaspitavanje zatvorenika kakvi nisu viđeni čak ni u SSSR-u. Ovakva diktatura je bila oličena u totalnoj cenzuri i autocenzuri ,,ograničenju kretanja i protoka informacija, upravo sveopštoj totalitarnoj kontroli“. Najrigidniji prostaljinistički režim u Evropi posle Drugog svetskog rata. Klasična ,,diktatura straha“ staljinističkog tipa po svim parametrima.

Intenzivnija faza izgradnje Titovog kulta kao ,,diktatora straha“ se poklapa sa trećim ciklusom državne represije (1948-1953) i žestokog obračuna sa unutarpartijskom opozicijom (tzv. ibeovcima) a nakon slamanja ,,vanfrontovske“ (1944-1945) i ,,frontovske“ (1946-1948) opozicije i potpunog učvršćenja vlasti. Do raskida sa Staljinom Titov ideološki autoritet je bio u senci Staljinovog ili njemu vešto pridružen (,,transfer autoriteta“). Titov kult kao strogog oca nacije i čvrste ruke je do polovine pedesetih bio više nalik na Staljinov kroz sveprisutan strah i teror da bi potom početkom šezdesetih postao sve više osoben i razuđen nalikujući potonjim ,,diktaturama spina“.

Koje su dominantne slike Tita kao klasičnog diktatora straha:

Staljinov čovek od poverenja“ – transfer autoriteta sa Staljina na Tita

Titov lik u prvoj fazi izgradnje kulta prikazuje se isključivo naporedo sa Staljinovim i po uzoru na njega. Na plakatima, prilikom mnogih sletova i manifestacija, nose se takođe slike ,,velikih otaca socijalizma“ zajedno sa Titovim. Na taj način je transferom njihovog autoriteta jačao njegov kult koji je tek stasavao. U ovoj fazi razvoja kulta isticana je činjenica kako je Tito pre Drugog svetskog rata bio jedan od najvernijih Staljinovih sledbenika smatrajući da je on ,,najbolji naslednik Lenjina“. Prilikom proslava i državnih procesija do 1948. obavezno ide Staljinov lik uz Tita s tim da je po pravilu naglašeniji njegov portret kao ,,starijeg po činu“. Nakon njihovog sukoba 1948. godine vremenom je Staljinov lik iščezao sa proslava i zajedničkih fotografija i portreta a Tito je ostao samo sa Lenjinom, Marksom i Engelsom. Titov lik samostalnog političkog Vođe iznikao je upravo u tom trenutku. Dakle prema ovoj slici Tito je čovek čvrste ruke, diktator straha i autoriteta i veliki staljinista najveći posle Staljina samog.

,,Čelična pesnica revolucije, ranjenik i narodni heroj, nenadmašni ratni strateg“

I pre Josipa Broza Tita mnogi diktatori straha poput italijskog fašističkog diktatora Benita Musolinija ili boljševičkog sovjetskog vođe Josifa Visarionoviča Staljina, zatim Adolfa Hitlera ili Franciska Franka, su često voleli da se slikaju u uniformama i predstavljaju i kao važni vojni strateži i velike vojskovođe. Pri tom predstavljanje Tita kao hrabrog vojskovođe i nepogrešivog stratega, za razliku od Musolinija, imalo je realnu osnovu budući da je on zaista rukovodio snažnim partizanskim pokretom otpora svakako najjačim u Evropi. Ne samo to on je bio redak primer Vođe pokreta otpora koji je ranjen u borbi pa je njegovom ratničkom imidžu davalo dodatno pokriće. Titova poternica a potom i fotografija Žorža Skrigina ranjenog partizanskog vođe je obišla svet, ušla je potom u školske čitanke i značajno doprinela njegovom kultu. Najveći značaj za izgradnju kulta imala je verovatno čuvena nemačka poternica za Titom u vojnoj uniformi na 100.000 rajhsmarka. Ona je anonimnog komunističkog ilegalca sada učinila poznatim u svakom selu Jugoslavije.

Čvrsta ruka – Osnivač Jugoslavije i čuvar državnosti

Diktator straha je i ,,otac nacije“ i čvrsta ruka. U svim autoritarnim režimima ulagani su sistematski napori da se spoljni i unutrašnji politički uspesi i lične osobine vladara približe narodnim masama a Vođa predstavi kao očinska i zaštitnička figura. Kultom ,,majke“ ili ,,oca nacije“ i inteživnom demagoško-ideološkom propagandom povećavala se prihvaćenost režima pa je potreba za nasiljem kao drugim važnim sastojkom diktature straha vremenom bivala sve manja. U slučaju Jugoslavije ideološka propaganda (,,Bratstvo i jedinstvo” ili ,,integralno jugoslovenstvo”) a naročito izgradnja kulta vladara Josipa Broza Tita a pre njega Kralja Aleksandra bili su vremenom kohezivni elementi koji su održavali režim i državu bili možda važniji od represije.

Pobednik nad Staljinom.

Tito ugrožen spolja 1948 .godine uspešno koketira sa jugoslovenskim nacionalizmom baš poput Staljina sa ruskim 1941. godine. U svojim govorima poziva na slovensko poreklo i bliskost jugoslovenskih naroda, njihovu vekovnu borbu za nezavisnost i slobodu od stranih zavojevača sa Istoka i Zapada tokom svoje hiljadugodišnje istorije. Na taj način Titov lik postaje vremenom simbol i borbe protiv svake spoljne ili unutrašnje opasnosti. Za njegovo ime se pored spoljnih izazova sve više vezuju i borba protiv kriminala, korupcije i unutrašnjih neprijatelja. Ta slika je sve razvijenija od kraja pedesetih, kada dolazi i do osetnijeg poboljšanja standarda. U ovoj predstavi su zapravo sjedinjenje tradicionalna populistička kultura težnje za vođom i ,,čvrstom rukom“ i boljševičkog ideološkog obrasca koji je zahtevao potčinjavanje Vođi, partijskim autoritetima i revolucionarni makijavelizam. Iako ekskomuniciran 1948. od Staljina iz komunističkog bloka kome je bio do raskida veran u propagandi je predstavljen kao večni borac protiv staljinizma a potom i predvodnik destaljinizacije komunističkog lagera i lider ,,trećeg puta“. Ova slika je u stvari uvod u rebrendizaciju i prelazak u drugu fazu Titove vladavine koja ako gledamo teorijski model Gurijeva i Trejsmena ima neke odlike spin diktature.

Tito kao prvi ,,spin diktator“ u Evropi 1955-1972?

U drugoj fazi svoje vladavine otklonom od Staljina, došlo je i do naglog zaokreta a ubrzo i promene karaktera režima i određene društvene liberalizacije. U ovom vremenu od 1953- 1973. nailazimo na fenomene koje nas upućuju na to da je Tito prešao na neke metode vladavine spin diktatora. On sada od čoveka koji je bio klasičan,,čvrstorukaš“ pokušava da se rebrendira u novom vremenu proklamovane društvene liberalizacije. Da se i predstavi kao demokratski lider trećeg puta, svetski borac za mir i pravdu, demokrata koji promoviše samoupravljanje kao ideološku alternativu staljinizmu u Istočnoj Evropi i kapitalizmu u svetu. Tolerišu se određeni liberalni mediji, studentski časopisi i udruženja. Tolerišu se takođe i određeni sistemski disidenti (opozicija), smanjen je broj političkih osuđenika dok politička ubistava bivaju vrlo retko. U Jugoslaviji pod Titom se godinama održava letnja Korčulanska škola, prilično liberalni studentski časopisi i dešavaju se prve studentske demonstracije. Toleriše se društvena kritika do određenog nivoa (niži rukovodioci) i sa određenih stanovišta (mahom levičarsko marksističkih). Polje dozvoljenog je dosta široko postavljeno, često i namerno neodređeno ali naravno uz tabue kakvi su nedodirljiva ličnost Josipa Broza, kritika zvanične ideologije i političko organizovanje.

Kao i svaki spin diktator Tito je ulagao veliku energiju da stekne demokratski legitimitet i međunarodno priznanje. Prima ili odlazi u posete kod najvažnijih svetskih državnika od kojih je priznat i podržan. Vešto manevriše između Istoka i Zapada a geopolitičke okolnosti mu idu na ruku. U Jugoslaviju i na Brione dolaze svetske zvezde, glumci i muzičari. On utemeljuje Pokret nesvrstanih zajedno sa egipatskim predsednikom Naserom i indijskim premijerom Nehruom i često putuje u te zemlje.

Od polovine šezdesetih postoji slobodan protok ljudi. Izvozi se milionska radna snaga u zapadne zemlje odakle stižu devizne doznake. Dolaze milioni stranih turista na Jadransko more ili i da posete zemlju koja se pročula kao ,,komunistički Eldorado“. Od 40.000 turista početkom pedesetih broj turista u Jugoslaviji je narastao na 3.6 miliona u 1967. godini (10% prihoda u stranoj valuti). Kulturna razmena je relativno slobodna. U bioskopima dominiraju strani mahom američki filmovi. Roken rol kultura iako u prvo vreme ne toliko forsirana je na kraju tolerisana pa i podržana kao državni projekat. Naravno uz svu ogradu koju kultura bunta protiv režima ove subkulture proizvodi u izvedbama pojedinih grupa (Azra, Zabranjeno pušenje, …). Može se čak kupiti i strana štampa mada malo ko zbog znanja jezika može da je čita. Tito čak u završnoj fazi ,,liberalnog perioda vladavine“ pokušava da lobira za Nobelovu nagradu za mir. U tom smislu navodi se da je Tito koristio usluge vodeće svetske propagandne PR agencije Edelman što može biti još jedan dokaz da je njegov ,,brend“ bio podržan od strane Zapada u hladnoratovskoj politici.

Kao i svaki spin diktator Tito je ulagao veliku energiju da stekne demokratski legitimitet i međunarodno priznanje.

Propaganda i kult ličnosti Tita u ovom vremenu više ne prikazuje samo kao ratnika, revolucionara, čvrstu ruku i čuvara suvereniteta države već se kult više gradi na kreativnoj i razbarušenoj osnovi čoveka u lepo skrojenim odelima prijatne spoljašnosti, manje ili nikako opterećenog isključivom ideologijom i militarizmom. Čovek koji je osnivač pokreta nesvrstanih Čovek koji širi mir u svetu i nosilac je državnog prosperiteta i zaštitnik suvereniteta. Tito postaje kako primećuju Gurijev i Trejsman svojevrsna selebriti kič ikona. U belom odelu, u svilenoj kravati sa leopardom na lancu i pudlicama, raskošno dekadentan Plavi voz, dvadesetak vila i rezidencija, razna lovišta širom zemlje čiji je pasionirani posetilac bio, svojevrsni carski dvorac na Brionima koji su posećivali vodeći državnici epohe i mnoge svetske filmske i umetničke zvezde.

Slika o Titu se zatim ubrzano menja u skladu sa ritmom promena ideologije i političkim potrebama za novim imidžom Vođe. Tito postaje preteča nečeg što će kasnije teoretičari nazvati „diktator obmane“. Vladar sada koristi državne institucije i propagandne trikove za uspostavljanje lične vlasti putem obmane tj pretvaranja da je demokrata i tolerantan prema neistomišljenicima. Sada počinje da dominira slika o Titu ne samo kao hrabrom komunističkom ilegalcu, ratnom strategu i hrabrom borcu već i slobodoljubivom i miroljubivom svetskom državniku sa vizijom i mirovnom misijom.

Da se radi o diktatoru koji je tolerantan i liberalan prema neistomišljenicima, čovek koji je rekao da su studenti u pravu a toleriše profesore na fakultetima. Kult je sada dalje građen i u eri uznapredovalih tehnoloških mogućnosti (pojava televizije) pa su se kreatori propagande potrudili da maksimalno iskoriste nove kanale komunikacije i prikazu Tita u novom svetlu. Dobar primer za to je specijalna dokumentarna emisija Tito Volimo te povodom njegovog 80 rođendana gde je Tito prikazan kao selebriti zvezda koja uživa na Brionima, koja je duhovita i simpatična ličnost ne toliko militarizovana slika više okrenuta životu. Sam Tito je u vremenu destaljinizacije želeo da povuče uočljivu razliku između njegovog autoriteta, koji je navodno počivao na bliskosti s narodom i na šarmantnom spontanom prihvatanju harizme, i Staljinovog hermetičnog, i od naroda otuđenog strogo nametnutog kulta. A to su upravo neki od važnih elemenata razlike između diktatora straha i diktatora obmane.

Propaganda u spin diktaturama je mnogo smirenija i racionalnija, pokušavala je da ubedi makar one relativno ,,neinformisane“ koji bi mogli biti sumnjičavi.

Za razliku od Staljinovog kulta koji je bio prilično uniformisan, Titov kult u novom vremenu posle pedesetih godina, dobija drugačiji i razbarušeniji formalni izraz. Prikazuje se sve više kao čovek iz naroda, na žetvi, u lovu u kontaktu sa seljacima ali i istovremeno svetski čovek koji pomaže emancipaciji malih naroda i lider nesvrstanih. Mnogo opušteniji u izrazu i manje rigidan nego strogi ,,otac Staljin“. Plasira se sve više slika kako je politički genije, mirotvorac i glavni promoter pravde i egzalitarizma u svetu. Naročito se potencira da je lider nesvrstanih koji ima otvorena vrata i na Istoku i na Zapadu. On se, osim kao ,,svetski čovek«, sve više prikazuje razuđenije i kao šarmer, svetski a naš čovek sa finim manirima ponikao iz siromašne porodice ali koji igra važnu svetsku ulogu.

Više idu za principom nadzirati i zavarati a ne kažnjavati.

Koje su dominantne slike Tita kao proto ,,Spin diktatora“?

Osnivač samoupravljanja, borac protiv korupcije i radnička majka

Čovek koji je autor najboljeg sistema na svetu za radničku klasu, radničkog samoupravljanja: uz malo rada dobar standard-radio ne radio svira ti radio! Istodobno kroz radničke savete dao je radnicima makar fiktivna prava u odlučivanju o poslovanju preduzeća. Populistička slika „nezamenjivog i poštenog lidera“ koji je okružen nesposobnim i često korumpiranim saradnicima se vremenom sve više iskristalisala sa dubinom političke i ekonomske krize u Jugoslaviji. Ta slika odlika gotovo svih diktatora obmane stvarana je najviše negde od pedesetih a intenzivnije nakon pada Aleksandra Rankovića i smene takozvanih ,,liberala“ unutar komunističke partije. Po njoj je većina oko Vođe korumpirana, ogrezla u zloupotrebi, liberalizmima, nacionalizmima i drugim devijacijama, dok On kao jedini i pravi zaštitnik naroda pokušava da se izbori i održi red i mir kazni kriminal i korupciju, obezbedi red i mir u državi.

Svetski a naš lider nesvrstanih i mirotvorac

Čovek koji igra svetsku ulogu kao lider i osnivač Pokreta nesvrstanih kao globalno važnog pokreta. Propaganda slika ,,svetskog vođe“ naročito je osnažena od druge polovine pedesetih godina nakon osnivanja Pokreta nesvrstanih. Tito ide u stotine poseta ili prima važne svetske državnike, glumačke i sportske zvezde. Neko je izbrojao čak 2.500 poseta i prijema stranih državnika. Kao ,,osnivač Pokreta nesvrstanih“ i svetski borac za pravdu, mir i prosperitet ,,cenjen i priznat u svetu“ predstavljen je kao poznanik i prijatelj mnogih svetskih političara. Tito je voleo putovanja i na njima posebno egzotičnim zemljama (Indija i afričke zemlje) je nekad ostajao i više meseci a na luksuzu i poklonima se nije štedelo. Od dolaska na čelo Jugoslavije Tito je ostvario 150 službenih putovanja. Posetio je čak 68 zemalja sveta a samo u poslednjoj godini života posetio je 17 zemalja sveta. Naslonjen na Pokret nesvrstanih Tito je i sebi značajno dizao cenu kako u Evropi tako i u očima suprotstavljenih supersila.

Liberalni diktator

Tolerisani disidenti i sloboda putovanja i kulturne razmene, dopušteni mediji..

Pred zapadnim javnim mnjenjem Tito je hteo da ostavi utisak blagog i liberalnog komunističkog Vođe između ostalog i kroz mnoge amnestije i abolicije. Pomilovanjima političkih neistomišljenika pribegavao je više puta od kraja Drugog svetskog rata najčešće pred putovanja na Zapad ili uoči važnih događaja u Jugoslaviji. Amnestije su imale političko-propagandni karakter a najveće su bile za 29. novembar 1953. po smrti Josifa Visarionoviča Staljina, zatim 1962. nakon konferencije Pokreta nesvrstanih u Beogradu, 1966. u vreme pada Aleksandra Rankovića i hajke na tajnu policiju, i 1977. u vreme održavanja konferencije KEBS-a u Beogradu.

Takođe imidžu ,,liberalnog“ komunističkog Vođe trebalo je da doprinese i njegov tolerantan odnos prema pojedinim disidentima a pre svega prema profesorima ,,praksisovcima“ optuženim za ,,kvarenje omladine“ posle 1968. na Beogradskom univerzitetu. Njih nije hapsio i zatvarao iz prostog razloga što bi narušio svoj ugled ,,liberalnog komuniste“ na Zapadu. Sa druge strane Tito je toliko igrao na kartu ,,liberalne diktature“ da je početkom sedamdesetih aktivno radio na lobiranju za dobijanje Nobelove nagrade za mir. Dopuštanje slobode putovanja i kulturne razmene sa zapadom i druge sfere otvorenosti društva dodatno su osnažile ovu sliku koja je bila opšte prihvaćena na Zapadu. Priča o krvavim zločinima iz perioda prve decenije njegove vlasti nikog nije interesovala jer je sada igrao pozitivnu globalnu ulogu.

Svetska selebriti ličnost, šarmer i zavodnik

No za kreiranje imidža svetskog državnika najpresudnije su fotografije i filmski snimci sa najpopularnijim ličnostima: Tito i Ernesto Če Gevara, Tito i Žan Pol Sartr, Tito i Ričard Barton, Tito i Orson Vels, Tito i Jul Briner, Tito i Kirk Daglas kao i sa tadašnjim ,,najlepšim ženama sveta“: Tito i Sofija Loren, Tito i Elizabet Tejlor. Njih je popularni jugoslovenski diktator uglavnom primao u svojoj raskošnoj rezidenciji na Brionima koja je luksuzom nadilazila gotovo sve dvorove svetskih monarha ili predsedničke rezidencije najbogatijih zemalja kapitalističkog sveta.

Titov govor tela prilikom prijema, perfektno skrojena odela, pažljivo birane boje i način komunikacije sa vodećim državnicima demonstrirale su njegovu samouverenost. Samouverenost, opuštenost, plus elegancija u oblačenju, bila su dobitna kombinacija koja je pridobijala naklonost širokih narodnih masa i podupirala vizuelno tvrdnju da je reč o čoveku koji igra ,,svetski važnu ulogu“. Za predstavnike ondašnjeg džet-seta druženje i fotografisanje sa jugoslovenskim komunističkim liderom, ratnim komandantom, ,,pobednikom nad Hitlerom i Staljinom i liderom Trećeg sveta“ predstavljalo je stvar istinskog prestiža ali je pomalo nosilo određenu dozu ,,egzotike“. Sve je to naravno bilo daleko od spontanosti i bilo je jedino moguće prećutnom a ponekad i otvorenom i konkretnom podrškom Zapada kojem je odgovarala Titova nesvrstana uloga u kontekstu globalnog hladnoratovskog obračuna.

Tito kao ,,hibridni“ strah / spin diktator“ 1972-1980.

U završnoj fazi njegovog života posle 1972. godine, studentskih demonstracija 1968. i obračuna sa maspokom u Hrvatskoj 1971. došlo je do još jednog obrta. Tito osuđuje ,,liberalovštinu“ kao grešku a režim uplašen društvenim turbulencijama se delimično vraća na čvršću ruku. To je sada neka vrsta hibridnog režima tačnije pokušaj vraćanja na čvrstu ruku uz pokušaj da se zadrži demokratska fasada za javnost i naročito spoljni faktor.

On u završnoj fazi vladavine teži da obnovi autoritet diktature represijom i zabranama i ideološkim učvršćivanjem a da ostane na kursu ,,liberalizma“ pred svetom. Raste broj političkih osuđenika, otmica, pojedinačnih ubistava, cenzura je sve radikalnija kao i povećano prisustvo kulta ličnosti i ideologije u svim društvenim sferama.

Deklarativno međutim Jugoslavija potpisuje mnoge svetske deklaracije i ugovore o zaštiti ljudskih prava i poštovanju prava radnika a u praksi se ona krše u skladu sa voljom i potrebama Titovog režima. Pompeznim ceremonijama i sve većim ulaganjem u javne manifestacije Vođi režim je prikrivao da je ideološki i ekonomski na klimavim nogama. Takođe se može primetiti vrhunac eksploatacije Titovog kulta u umetnosti, obrazovanju i nauci i skoro svim sferama društva.

To je sada neka vrsta hibridnog režima tačnije pokušaj vraćanja na čvrstu ruku uz pokušaj da se zadrži demokratska fasada za javnost i naročito spoljni faktor.

Dominantne slike Tita kao hibridnog diktatora 1972-1980:

Siromašno detinjstvo i težak uspon ka vlasti

Naglašava se Titovo siromašno seljačko poreklo i pojačava njegovo prisustvo u vaspitno obrazovanom procesu. Militarizacija dece i njihova direktna manipulacija decom osnovne su odlike diktature straha. Kako u Hitlerovom nacizmu (Hitler Jugend) tako u Musolinijevom fašizmu (Baile) tako i boljševizmu (pioniri). Među prvim rečima pod slovo T koja su se sricala u posleratnim bukvarima za prvi razred osnovne škole obično je bila TITO. Portret Josipa Broza nalazio se tokom celog socijalističkog perioda obavezno na udarnom mestu iznad školske table na zidu u svakoj učionici u osnovnim školama u Jugoslaviji. ,,Drug Tito gleda u mene!“ je čuvena propagandna priča iz čitanki o svađi školskih drugara u koga Tito posmatra koja se nalazila u čitankama za mlađe pionire. Osim toga učila se napamet pesma u kojoj se tvrdilo da se ,,drug Tito voli više od mame i tate.“

Te su se propagandne slike iz Titovog detinjstva i mladosti vremenom prerasle u legendu a bile su glavni motivacioni podsticaj za moral dece u nižim uzrastima. Osnovna poruka je bila da se upornošću i učenjem ali i vernosti partiji može postići uspeh i prevazići siromaštvo. S druge strane veličala se beskompromisnost prema neprijateljima socijalizma, odanost i lična žrtva u partiji u ostvarenju ideoloških ciljeva. Deca su tako već sa svojih desetak godina vaspitavana u strogom revolucionarnom duhu. Deca su bila redovan dekor na sletovima rođendanima, mitinzima dočecima i ispraćajima velikog Vođe. Osim poštovanja Vođe, bila su od rane mladosti učena da poštuju partiju ali i podržavaju nasilje prema protivnicima revolucije.

Čovek iz naroda sa kraljevskim manirima

Tito je potekao iz najnižih narodnih slojeva i vinuo se u sam vrh vlasti, postavši praktično neograničeni vladar. I sam je, kao seljački sin, jedno vreme bio fabrički radnik. Kako bi zadovoljio na oko suprotstavljene težnje s jedne strane da izgleda svetski, da se lepo oblači, nosi bela odela i rukavice, da dosta putuje i sastaje sa svetskim liderima, ili da se druži sa svetskim džet setom a sa druge da ostane narodni čovek blizak običnom svetu pomoglo mu je to što je bio čovek iz naroda pa se vrlo lagodno i prirodno ponašao u okruženju ,,radnih ljudi i građana“. Tito se tako vremenom sve ređe viđa u vojnoj uniformi a sve više u elegantnom belom sakou kao ,,svetski a naš“ lider. ,,Čovek iz naroda“ kada silazi u rudarska okna, kada je među radnicima u fabrikama ili seljacima na njivi, sunča se na plaži itd.

Tito se tako vremenom sve ređe viđa u vojnoj uniformi a sve više u elegantnom belom sakou kao ,,svetski a naš“ lider.

U toj slici je opet na neki način bio sličan Aleksandru Karađorđeviću jer su i Karađorđevići takođe sebe samolegitimisali kao ,,krunisani plebejci“ koji nikad nisu krili svoje narodno poreklo. Titu je to bilo relativno lako jer je potekao iz najnižeg socijalnog miljea, nije bio kabinetski političar i lako se snalazio u takvom okruženju. Ta crta narodnog lidera je jako bitna upravo u sistemima spin diktature. Ne samo to on nije imao nikakvu intelektualnu distancu, niti suzdržanost tipičnu za školovane ljude. U svojim govorima i komunikaciji gotovo je namerno negovao prost i direktan način obraćanja što je možda bio i deo njegove prave prirode. Tito je dakle imao narodno poreklo a zakonskim rešenjima iz 1974. priznaje se Titov izuzetan značaj iznad zakona i Ustava kao doživotnog vladara te on postaje de jure svojevrsni nenasledni socijalistički monarh ponikao iz naroda – poput Karađorđa. Prihvatljiv.

Živa legenda, besmrtni vladar – I posle Tita Tito-sakralizacija

Masovne javne manifestacije dostižu vrhunac u momentu Titove smrti i godinama posle kao svojevrsni oblik obogotvorenja i sakralizacije. Poslednja istorijska faza sazrevanja slike o Titu i stasavanja njegovog kulta jeste vreme posle njegove smrti kada je nekoliko godina zapravo ideološka propaganda u tom smeru bila upravo najinteživnija. Budući da, kao i gotovo posle svakog diktatora, ne ostaju institucije i sistem vlasti Titova smrt suočila je njegove naslednike sa svim dugo potisnutim problemima. ,,Manipulativni federalizam“ kako ga nazivaju pojedini autori koji je izbio na površinu po njegovoj smrti ogolio je svu slabost zemlje.

Naime Tito je za svog života vrlo uspešno igrao na kartu, ideoloških, republičkih i nacionalnih simetrija zapravo održavajući na tim suprotstavljenostima ravnotežu u kojoj se on kao arbitar pojavljivao i na taj način potvrđivao ličnu vlast i autoritet. Osnovna propagandna slika u ovom vremenu je Tito kao ,,izmiritelj“ i kovač bratstva jedinstva i čuvar državnog jedinstva. On koji zapravo za života nije rešio do kraja ni jedan gorući problem među narodima Jugoslavije. Ali je ovaj mit tokom njegovog života i dugo vremena posle njegove smrti pa i danas bio široko prihvaćen. Budući da nijedan pojedinac više nije mogao zameniti njegov autoritet na kojem je počivala Jugoslavija ubrzo su svi potisnuti nacionalizmi izbili na površinu. Iako je partijska mašinerija upregla svu agresivnu propagandu pod sloganom ,,I posle Tita Tito!“ ne bi li kroz njegov ,,zavet“ i posmrtnu harizmu održala nekako zemlju na okupu država je klizila u krvavi raspad.

Šta je zaključak?

Analiza Titove vladavine i razvoja savremenih „spin diktatura“ pokazuje da promena oblika autoritarne vlasti nije bila posledica njene liberalizacije, već pre svega prilagođavanja novim društvenim, tehnološkim i globalnim uslovima. Klasična „diktatura straha“, zasnovana na otvorenoj represiji, političkim ubistvima, logorima, cenzuri i strahu, postajala je sve manje održiva u društvima sa višim stepenom obrazovanja, većom informisanošću, razvijenim medijima, slobodnijim kretanjem ljudi i sve snažnijim međunarodnim diskursom ljudskih prava. Upravo zato se tokom druge polovine XX veka menja i tehnologija delovanja neprijatelja slobode. Otvoreni teror sve više ustupa mesto suptilnijim mehanizmima: kontroli medija, manipulaciji informacijama, propagandi, stvaranju privida legitimiteta i selektivnoj represiji. Cilj, međutim, ostaje isti – očuvanje koncentracije političke moći i sprečavanje stvarnog političkog pluralizma.

Titov slučaj je posebno značajan jer se unutar jedne vladavine može pratiti gotovo čitava ova transformacija. Od „diktature straha“ 1945–1953, sa masovnom represijom i izgradnjom kulta nepogrešivog revolucionarnog vođe, režim postepeno prelazi u umereniji i međunarodno prihvatljiviji model. Tito sve više postaje „svetski, a naš“ lider, mirotvorac i harizmatična medijska ličnost, dok se istovremeno osnovne poluge jednopartijske vlasti ne dovode u pitanje.