Kada je Srpska napredna stranka tokom predizborne kampanje 2026. godine poručila “Srbija pobeđuje” kao kontru mladosti i studentskom pokretu, moj stric, seljak iz Mačve, postavio mi je pitanje: “A protiv koga se borimo?”
Nije se šalio. Čovek je samo pokušavao da razume ko je neprijatelj u zemlji u kojoj su i vlast i opozicija, i oni koji protestuju i oni koji ih ne podržavaju, građani iste države i zašto predsednik poziva, ne u svoje ime ili ime stranke, nego u ime države Srbije, u nekakav boj.
Na selu se takve stvari jednostavnije razumeju. Kada se dvoje komšija posvađaju oko međe, niko ne kaže da je selo pobedilo. Čak i kada sud presudi, selo ostane isto, a komšije narednih trideset godina prolaze jedni pored drugih kao pored spomenika. Izuzetno, neko nekoga pozove u lov, da skrati priču.
Srbija je, međutim, uspela da od takvog komšijskog odnosa napravi nacionalnu političku kulturu.
Porodični ručak postao je minsko polje. Slava diplomatski samit sa lošim protokolom. Viber grupa familije mesto na kojem se rođaci koji su zajedno odrasli međusobno blokiraju, a zatim traže od ostalih da izaberu stranu.
Nekada su se porodice svađale oko nasledstva. Danas je dovoljno da neko pošalje video sa Ju-tjuba. Nasledstvo je, bar u većini slučajeva, moglo da se podeli. Mišljenje mnogo teže.
U devetnaestom veku Srbija se delila na pristalice Obrenovića i Karađorđevića. U dvadesetom na partizane i četnike, komuniste i antikomuniste, podobne i nepodobne. Posle 1948. ni među komunistima nije bilo dovoljno biti komunista. Trebalo je biti komunista koji je na pravoj strani sukoba sa Staljinom. Devedesetih su stigli patriote i izdajnici. Posle 2000. prva i druga Srbija, kao da jedna nije bila dovoljna za sve međusobne optužbe. Zatim evropejci i nacionalisti, globalisti i suverenisti, ćaci i blokaderi.
Istorija se menjala, ali je metoda ostajala ista.
U Srbiji se političko mišljenje retko zadržava na nivou mišljenja. Brzo postane dijagnoza karaktera.
Čovek koji se ne slaže nije samo u zabludi. On je glup, pokvaren, kupljen, izmanipulisan, izdajnik ili neprijatelj. Ponekad sve to istovremeno, zavisno od dužine televizijske emisije.
U društvu koje se duboko polarizuje, ljudi počinju da razvijaju sopstvene testove moralne ispravnosti. Ne pita se više da li je neko rekao nešto tačno, nego da li je naš. Ista rečenica, izgovorena sa druge strane, može preko noći da promeni značenje.
Čak i ćutanje postaje sumnjivo. Ako čovek ne govori, možda nešto krije. Ako govori, zašto baš sada? Ako promeni mišljenje, preletač je. Ako ga ne promeni, fanatik. U Srbiji je postalo gotovo nemoguće biti običan čovek sa običnim, nedovršenim mišljenjem. Mora se imati stav. Po mogućnosti konačan.
Moj deda Dragutin, koji je izgubio oca u Prvom svetskom ratu, imao je svoju sumornu teoriju o nacionalnoj budućnosti i ljudskim kvalitetima: “Sve što je od Srba valjalo poginulo je u Velikom ratu, nešto u drugom, pa je ostao samo otpad.”
Deda je mislio da su generacije sve gore. Da su ratovi odneli najbolje, a da su oni koji su ostali sve manje dostojni onih koji su stradali. Bila je to nepravedna generalizacija, ali razumljiva gorčina čoveka kojem je istorija uzela oca u jednom od ratova, i koji je mnogo toga video i doživeo.
Svaka generacija u Srbiji bila je uverena da je prethodna nešto veliko izgubila, a sledeća nešto važno pokvarila. A svaka je sledećoj ostavljala bar jednu novu zamerku.
Nekada se nasleđivala porodična kuća. Danas se, uz kuću, nasleđuje i objašnjenje zašto se sa komšijama preko puta ne razgovara još od 1944. Ako su u međuvremenu promenili političko mišljenje, to samo komplikuje ostavinski postupak.
U drugim zemljama istorija se proučava da bi se razumelo šta se dogodilo. U Srbiji se često koristi da bi se dokazalo ko je danas u pravu. Zato se i politički rečnik stalno vraća u prošlost.
U Srbiji su protivnici vlasti nazivani ustašama. U hrvatskim političkim sukobima studenti ovih dana dobijaju etiketu četnika. Kao da je Balkan ostao bez savremenih uvreda, pa mora da uvozi stare iz porodičnih arhiva.
Jedna satirična objava upozorila je da sada još samo treba sprečiti da se Mađari iz Vranja zarate sa muslimanima iz Aleksinca.
Na Balkanu čovek može da nasledi neprijatelja kojeg nikada nije upoznao.
Današnje podele, međutim, imaju savremenu infrastrukturu.
Nekada je za svađu trebalo da se ljudi sretnu. Danas algoritam može da im pronađe protivnika pre jutarnje kafe. Dovoljno je da čovek jednom pogleda politički snimak i telefon će mu narednih dana nuditi sve više sadržaja koji potvrđuje njegov stav. Posle nekog vremena prestaje da vidi društvo u celini. Vidi samo svoj deo i neprijateljski ostatak.
Društvene mreže nisu izmislile srpske sukobe. Samo su im obezbedile neograničeno radno vreme. A televizije su odavno razumele da je sukob zanimljiviji od razgovora. Dvoje ljudi koji se mirno ne slažu nisu naročito atraktivan program. Dvoje koji viču jedno na drugo mogu da popune čitavo veče, naročito ako voditelj povremeno najavi da se upravo dogodilo nešto istorijsko.
U zemlji u kojoj je gotovo svaki politički dan istorijski, istorija je postala veoma naporan posao. Mnogo ozbiljniji problem nastaje kada politička pripadnost počne da određuje mogućnosti za normalan život.
Jedan čovek dobije posao jer je kvalifikovan. Drugi jer je politički podoban. Treći ga ne dobije jer nije ničiji.
Nisu svi konkursi namešteni, niti su svi zaposleni u javnom sektoru politički postavljeni. Ali tamo gde pripadnost postane važnija od sposobnosti, poverenje u institucije ne postoji.
Kada političko mišljenje postane uslov za posao, građanska prava dobijaju cenovnik.
Čovek može da misli šta želi, ali prethodno proverava da li mu je supruga dobila ugovor “za stalno” i koliko još rata kredita duguje banci. Može da se ne slaže sa vlašću, ali ne želi da mu dete zbog toga izgubi priliku. U takvom okruženju sloboda govora postoji na papiru, ali se njeno korišćenje pažljivo beleži.
U knjizi Musolinijev mikrofon, o radio-propagandi fašističke Italije, bavila sam se načinima na koje politička vlast koristi medije da oblikuje sliku o nacionalnom jedinstvu i njegovim neprijateljima. Istorijski režimi nisu isti, ali pojedine komunikacione tehnike imaju izuzetnu dugovečnost. Posebno ona u kojoj se vlast poistovećuje sa državom, a njeni kritičari predstavljaju kao protivnici države.
To je kao kada bi predsednik kućnog saveta objasnio da je on lično zgrada, pa svakog ko se žali na lift optužio da ruši temelje. Lift i dalje ne radi, ali je zgrada odbranjena.
Zato je pojava “lojalista” u savremenom srpskom političkom rečniku bila toliko zanimljiva.
Aleksandar Vučić je krajem 2024. govorio o izrazito odanoj grupi unutar SNS-a. Njena stvarna organizacija i brojnost nisu nezavisno potvrđene, ali je sam naziv bio rečit. Lojalisti. Ne stručnjaci. Ne odgovorni. Ne ljudi koji imaju hrabrosti da kažu da nešto nije u redu. Lojalisti.
Lojalnost je odlična osobina kod psa, muža, prijatelja. Kod državnog službenika ipak bih prvo proverila poštovanje zakona.
Ćaci su, sa druge strane, nastali iz jedne pravopisne greške i postali prepoznatljiv naziv za provladine aktiviste. To je možda najduhovitiji dokaz da politički marketing ne može da kontroliše sve. Možete da platite bilborde, istraživanja i kampanje, ali ne možete da naredite ljudima šta će im biti smešno.
Međutim, kada se politički protivnik pretvori u karikaturu, postoji opasnost da se izgubi granica između podsmeha političkom ponašanju i prezira prema ljudima. A prezir je mnogo opasniji od neslaganja. Sa čovekom sa kojim se ne slažete možete da razgovarate. Sa čovekom kojeg prezirete nemate o čemu.
U tom procesu odgovornost se često izgubi između onih koji naređuju i onih koji izvršavaju. “Samo sam radio svoj posao.”
Pre trideset godina dobila sam batine od režimske policije koja je tada branila pristalice Slobodana Miloševića od, takođe, naroda iste države. Od tada nosim ožiljak na glavi. Nisam napadala državu. Nisam ugrožavala njene granice. Nisam bila neprijatelj Srbije. Nisam se slagala sa tadašnjom vlašću. Neko je možda smatrao da “samo radi svoj posao”.
Ali, naređenje nije deterdžent kojim se pere odgovornost.
Ta rečenica važi za svakog ko je zloupotrebio ovlašćenje, bez obzira na političku stranu. Odgovornost onoga ko naređuje nije ista kao odgovornost onoga ko izvršava, i mora se utvrđivati pojedinačno. Ako se krivica deli po političkoj pripadnosti, umesto po postupcima, društvo samo nastavlja isti sukob drugim sredstvima.
I tu dolazi najteži test svake političke promene.
Pobednici lako poveruju da su svi njihovi postupci opravdani zato što su pobedili bitku. Poraženi lako poveruju da su žrtve samo zato što su izgubili. A građani ostanu između dve verzije pravde.
Finska je 1918. prošla kroz krvav građanski rat. Posleratna Nemačka morala je da se suoči sa katastrofalnim nasleđem nacizma. Nijedna od tih zemalja nije postala društvo bez sukoba, ali su tokom decenija gradile institucije koje nisu zahtevale političko jedinstvo građana da bi funkcionisale. Bili su dovoljno svesni da razumeju da država ne mora da natera ljude da misle isto. Mora da obezbedi da ista pravila važe za sve.
Izborni poraz SNS-a u oktobru 2026. promenio je odnos političkih snaga. Nije automatski promenio odnose među ljudima. Komšije koje nisu razgovarale pre izbora nisu se nužno pomirile posle njih. Porodične grupe nisu odjednom postale mesta prijatne komunikacije. A građani koji su glasali za poraženu stranku nisu time izgubili pravo na državu.
To je možda najvažnija razlika između političke pobede i društvenog oporavka. Prva se meri glasovima. Drugi se vidi u tome kako se pobednici ponašaju prema poraženima, kako institucije postupaju prema svima i da li ljudi mogu da nastave da žive jedni pored drugih bez obaveze da se međusobno prevaspitavaju.
Moj stric iz Mačve nije pitao ko će pobediti na izborima. Pitao je protiv koga se Srbija bori. Možda je vreme da se to pitanje postavi i izvan politike.
Protiv koga se bore porodice koje više ne razgovaraju? Prijatelji koji su prekinuli odnose zbog političkih stavova? Ljudi koji na ulici okreću glavu od nekoga ko im je do juče priskakao u pola dana ili noći?
I šta će se dogoditi kada jednog dana nestanu političari zbog kojih su se posvađali? Verovatno će ostati uspomene na svađe. I prazna mesta za stolom.
Deda Dragutin mislio je da su generacije sve gore. Možda nije bio u pravu. Ali ako svaka generacija nasledi stare neprijatelje, pa svojim potomcima ostavi još nekoliko novih, teško je govoriti o napretku.
Srbija ima dovoljno zajedničke istorije da bi mogla da prestane da je koristi kao oružje. I možda bi najveći znak njenog sazrevanja bio trenutak kada čovek može da kaže da se ne slaže sa drugim čovekom, a da zbog toga ne mora da ga izbriše iz svog života ili mu učini nažao.
Politički protivnik nije neprijatelj. Različito mišljenje ne znači otpust iz državljanstva. A kada sledeći put neko objavi da Srbija pobeđuje, trebalo bi prvo proveriti protiv koga. Jer kada vlast proglasi deo sopstvenog naroda neprijateljem, nije narod taj koji je izdao državu.
Ovog 25. oktobra Srbija nije izgubila vlast. Vlast je izgubila Srbiju.
Autor fotografije Tanje Tatomirović: Aleksandar Stojković.
