Današnje političko tržište u Srbiji je podeljeno preciznim hirurškim rezom na dve polovice koje ne mogu da nađu mnogo zajedničkih tačaka, da normalno komuniciraju, da sučele prednosti i nedostatke različitih pristupa politici u budućnosti. Živimo u monotematskom političkom svetu i to je realnost koja nije svojstvena samo Srbiji, sličnih primera imamo u SAD, Turskoj, Poljskoj, donedavno i u Mađarskoj. Kada se ovaj privremeni kraj politike razreši, ostaće nam teme koje dubinski oblikuju srpsko društvo. Jedna od tema koju sam natuknuo u razgovoru sa osnivačem Albatrosa, čudnim mestom današnje Srbije gde neistomišljenici razgovaraju i gde je živa sloboda govora u njenom izvornom obliku, je jugoslovenstvo.
Postoji pregršt aspekata ove teme. Danas su mnogi pametni, Srbija je prepuna Tomića i Ruvaraca, svesnih da u zajednici sa Hrvatima i Slovencima možemo jedino loše proći. Naknadna pamet je odista bolja od odsustva pameti nakon proživljenog iskustva, ali ono što je činjenica je da se malo ko od srpske elite protivio jugoslovenskoj državi, da su iskustva srpsko-hrvatske saradnje u K&K monarhiji bila odlična, da nismo mogli dobiti Srbiju koja bi obuhvatila sve srpske zemlje i da je Srbija Veliki rat završila sa istrošenom demografskom supstancom. Svi razlozi za ujedinjenje Srba koje podrazumeva zajedničku državu sa Slovencima i Hrvatima su ozbiljno pretezali naspram nekog drugog scenarija, uz napomenu da ne znamo šta bi ti scenariji bili. Danas znamo da bi verovatno bili bolji, ali to je uvek slučaj kada smo danas pametni u vezi prošlosti.
Danas znamo da bi verovatno bili bolji, ali to je uvek slučaj kada smo danas pametni u vezi prošlosti.
Dakle, prvi deo priče je suštinski isprazan za dalju analizu. Međutim, naredni aspekt je mnogo bitniji. Upoznao sam mnogo Jugoslovena 21. veka u Srbiji. Nisam sreo ijednog koji se identifikuje sa SRJ/SCG. Moguće je da je ta država trajala kratko, da je imala spoljnih izazova, da su se udružili velika i mala država i da je to kod obe stvaralo osećaj nepravde. Kako bilo, nema takvog tipa nostalgičara. Međutim, još je interesantnije što sam do sada sreo samo jednog Jugoslovena koji je shvatio da je i prva Jugoslavija imala pregršt stvari sa kojima bi se svako ko veruje u jugoslovensku ideju mogao identifikovati. Tržišna privreda, izražen otklon od komunizma, organizacije poput sokolskih društava i ORJUNE, gerilska borba protiv domaćih i originalnih nacista, verska tolerancija (na primer šerijat je bio dozvoljen u islamskom svetu SHS/KJ), odbacivanje pakta sa nacistima (iako su efekti katastrofalni, dobrim delom i zbog nesposobnosti da se organizuje odbrana od domaćih nacista pre samog uspostavljanja domaće nacističke države na skoro polovini Kraljevine Jugoslavije, čin je bio hrabar i moralan), dinamičan rast industrije i inovativnosti… Dakle, Kraljevina Jugoslavija je bila zemlja za ponos, u skladu sa duhom i trendovima vremena, imala je svoje uspehe i padove i bila je sve samo ne ono što je demonizatorski narativ komunista.
Međutim, druga Jugoslavija je Jugoslovenima listom savršena država. Nekrunisani kralj SFRJ i FNRJ, koji je ujedno bio i vrhovni svetovni verski vođa je predmet nekritičnog obožavanja, odnosi među narodima iz kojih su se izrodili pokolji i bestijalnosti se idealizuju, angažovana umetnost se prikazuje kao maltene larpurlartizam, ispiranje mozga kao pristojnost i vaspitanje, dominacija svetovne vere nad verom u Boga kao modernost, tamničenje zbog benignih izjava kao odbranu poretka. Naravno percepcija je čudo, ali to nas vodi ka osnovnom zaključku, a to je da je jugoslovenstvo, kombinacija žala za mladosti i kriptokomunizma. U tom smislu imamo jeftinu luku za one koji ne mogu pošteno da izgovore da vole diktaturu i da se kao sve generacije od kada postoji svet najradije sećaju godina kada su bili lepi, mladi i puni energije.
Ključno pitanje je koliko to jugoslovenstvo oblikuje današnje srpsko društvo i da li nam je baš sve doneo nekrunisani kralj sa petokrakom ili smo ponešto zapatili mnogo pre toga? Šta je sve u tom bućkurišu koji je linija odbrane nečega što nije pristojno iskazati pravim imenom?
Ključno pitanje je koliko to jugoslovenstvo oblikuje današnje srpsko društvo i da li nam je baš sve doneo nekrunisani kralj sa petokrakom ili smo ponešto zapatili mnogo pre toga? Šta je sve u tom bućkurišu koji je linija odbrane nečega što nije pristojno iskazati pravim imenom?
Interesantan je bućkuriš. Veliča se bratstvo i jedinstvo, iako su baš ta braća započela krvavi građanski rat i boj za belu tehniku i odsutnu bitku za društvene firme. Svi ti „ćetnici“ i „ustaše“ su listom bili Jugosloveni do 1991. godine. Na primer, general koga razvlače po zidovima se setio da je Srbin krajem 1991. godine, a mnogi nisu ni tada. Jugosloveni koji su bili ili su naslednici povlašćene crvene buržoazije, danas (uvelo) listom u onome što zovemo druga Srbija, svoj stav iskazuju razumevanjem svih nijansi infantilnosti naroda koji su se konstituisali kao nacije u drugoj Jugoslaviji i koji često tuđe nacionalizme prikazuju kao građanske ideje, a vlastiti narod kao remetioce i krivce za sve i svja. Međutim, ono što je interesantno, je da taj stav prati nadmenost koju ne mogu sakriti u svakodnevnom delovanju pa često izgleda da vole one koje ne osećaju konkurencijom, a gnušaju se onih koji bi to mogli biti.
Uz taj pokroviteljski stav ide niz mitova, poput izuzetnog standarda (što je istina za crvenu buržoaziju) u Srbiji gde prosečna plata nikada nije prešla 400 dolara, skoro pa oligofrenog stava da su žene dobile pravo glasa u Titovoj Jugoslaviji (hajde, one ga barem nisu izgubile za razliku od muškaraca), glorifikovanje crvenog pasoša (iako je današnji mnogo moćniji). Ovde je vrlo jasna motivacija, šta je nostalgija, šta je stečeno putem povlašćenosti, razumna je formalna distanca ka radikalsko-naprednjačkoj Srbiji (iako su gotovo sve perjanice, iz identičnih razloga kao njihovi preci, prišli onima koje u dubini duše preziru, zarad lepih sinekura).
Dublji sloj jugoslovenstva ima mnogo težu osnovu. Levičari su to zvali prvobitna akumulacija kapitala, naši levičari su to zvali revolucionarnom pravdom kroz nacionalizaciju. U svakom slučaju reč je o ljubavi prema imovini uspešnih članova društva i ta ljubav i danas cveta. Međutim, ono što razlikuje ovu pljačku od nekih ranijih (na primer pljačka imovine okupatorskih Osmanlija) je što se prvi put kao predmet otimačine institucionalno određuju vlastiti sugrađani, a u nešto ružnijoj formi i vlastiti sugrađani kolektivno kažnjeni zbog pripadnosti određenim nacijama. Osnov svega je da se najbolje stiče kroz preraspodelu, a to uverenje je toliko jako da danas svekoliko većinsko srpstvo i vrlo manjinsko jugoslovenstvo pomno prati državni kazan i nada se koski, bifteku, milionima, svako po zasluzi. I u istoj ravni su leleci što se iz budžeta finansira njihova kultura i sport, a ne naša kultura i sport, jer je jedna bezvredna, a druga vrhunska, iako su obe oktroisane i najčešće uljuljkane u lenjost. Lenjost kao vrlina i neradništvo je takođe negativna vrednost koja uspešno opstaje. To nam Broz nije doneo, imali smo i imamo toga na izvoz.
Naredna dimenzija jugoslovenstva je posprdan odnos prema duhovnosti i veri, jedan vulgarni materijalizam. Lični uspeh se meri pojedenim mesom, izgrađenim nekretninama ili garderobom, a vrlo često takav stav prati pozivanje drugih na kult siromaštva. I to nam nije doneo Broz, ali kako je ovo sirotinjska devijacija, ova dimenzija lagano umire, što se drastično vidi kod Generacije Z.
Kult ličnosti nam je živ, oscilira između umerenog i potpuno besmislenog, a druga Jugoslavija je postavila nedostižne standarde.
Kult ličnosti nam je živ, oscilira između umerenog i potpuno besmislenog, a druga Jugoslavija je postavila nedostižne standarde. Vučić-Perišići i Đinđići kao etaloni su izolovane epizode, kontinuum je u autoritarnim vođama. I ovde Generacija Z, za sada, daje nadu da ćemo se u trećem veku moderne srpske države osloboditi barem patološkog veličanja mediokriteta.
Laž kao istina je pojava koju su na nivo postdoktorskih studija doveli u drugoj Jugoslaviji. Falsifikovati tako istrajno i detaljno istoriju, kulturu, biografije je nešto što će teško biti ikada dostignuto, ali ako nam je za utehu post-truth (alternative truth) je svetska tendencija. Sigurno smo lagali masno i pre komunista, ali nije bilo masovnih medija i društvenih mreža da to beleže.
Jugoslovenstvo nosi poruku da je diskriminacija i kultura ukidanja sasvim u redu. Dok smo se grozili američke kulture ukidanja, zaboravljali smo vlastite sunarodnike koji su bili decenijama ukinuti i koji su osnov sadašnje vlasti. Šta su oni naučili je da je ukidanje izvrsna praksa kada nisi ukinut, što nam govori da se verovatno nismo rešili narodnih odisaja prilikom promene vlasti.
Jugoslovenstvo je na izdisaju, barem kada je reč o samoj ikonografiji. Ako posmatramo dva dela raspolućene Srbije, u onom mlađem i poletnijem delu jugoslovenstvo je listom mrtvo ili u domenu 5-6 statističkih grešaka. U onome drugome je došlo do čudnog miksa bivše lažne nacionalističke ideologije sa stavovima njihovog dominantno ostarelog glasačkog tela koje se još uvek seća uz veliku dozu ulepšavanja svoje mladosti. Pa tako pored pragmatične eklektike u ekonomiji imamo i pragmatičnu eklektiku sećanja. Tako je to uvek pod polarizovanim kišobran ideologijama. Ono što stoji iza ikonografije je nažalost velikim delom živo, ali je potencijal malignih razvoja sve manji.
