Uvek je lepo kada se prijatelji sastanu na čašici razgovora.
Ali šta ako za stolom nisu prijatelji? Pa, ništa, dokle god je razgovor civilizovan i niko ne prevrne astal. A to je ono što se dogodilo u Delhiju ove godine na Samitu zemalja BRICS.
Kao i mnoge druge iluzije, i iluzija „moći BRICS“ se jako dobro primila u ovim krajevima. Pa tako stručnjaci sabiraju bruto nacionalne dohotke, pa stanovnike, pa veličinu teritorije, a sve kako bi pokazali da je BRICS ne samo prostorno najveća, već i najmnogoljudnija, ako ne još i najbogatija organizacija država na svetu. Školski primer sabiranja baba i žaba.
Ako je BRICS toliko nezadovoljan poretkom UN, zašto nijedna od dve stalne članice Saveta bezbednosti nisu pokrenule inicijativu? Pa neka ne uspe, ali nisu ni pokušali. To hrani moju sumnjičavost prema njihovim pravim namerama. Neće oni „pravedniji“ svet, već svet po svojoj meri.
Međutim, vrag uvek leži u detaljima, a nekad je najbolje sakriti se na otvorenom, tu za stolom do onoga ko vas traži. Naime, BRICS nije organizacija. Da bi nešto bilo organizacija mora imati Statut ili nekakvu Povelju, mora imati sedište, sekretarijat, procedure odlučivanja, mehanizme uključenja ili izlaska, čak i Sud. BRICS nema ništa od toga. Pa šta je to onda?
BRICS je platforma. Dakle, neformalna pričaonica zemalja kojima se može priključiti bilo ko prostom izjavom, jer pripadnost za sobom ne povlači nikakve obaveze, nikakva prava i nikakav trošak, osim putnih i dnevnica za klopu.
Otkud ti, ko sudbina?
BRICS je osnovan sa nekoliko ključnih ciljeva. Pre svega, Brazil, Rusija, Indija i Kina želele su da unaprede ekonomsku saradnju, posebno u oblastima trgovine, investicija, finansija i razvoja. Ove zemlje su smatrale da bi bliža međusobna saradnja mogla da doprinese njihovom ekonomskom rastu i većoj stabilnosti. I bile su u pravu. Jedini njihov problem, koji će se vući i narednih 18 godina koliko postoje je što nisu spremni baš ništa da konkretno urade da to i postignu.
Jedan od važnih razloga bio je i nastojanje da se smanji dominacija Zapada u globalnom finansijskom sistemu. Međunarodni finansijski sistem je u velikoj meri pod uticajem Sjedinjenih Američkih Država i evropskih zemalja, naročito kroz institucije kao što su Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka. Zemlje BRICS želele su uspostavljanje uravnoteženijeg međunarodnog sistema u kojem bi zemlje u razvoju imale veći uticaj.
Ali, oni ili ne razumeju (u šta sumnjam) ili imaju neke sasvim druge stvarne ciljeve (što je izglednije) da oni mogu povećati svoj uticaj u Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci na vrlo jednostavan način – dajte najviše para, pa ćete imati i najveća upravljačka prava. Amerikanci su dominantni ne zato što su oholi, već zato što su najdublje zavukli ruku u džep. Ko plaća muziku, taj bira pesmu, svidela se ona drugima u kafani ili ne. Problem BRICS je što dve trećine „članica“ nema para, a trećina koja ima (Kina) neće da ih tako plasira.
Odnedavno su deo platforme i Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Iran. Mislim da ne moram da podsećam šta se u tom delu sveta zbiva, da iranske rakete padaju po Emiratima i saudijskoj monarhiji, da Amerikanci iz tih istih država poleću da bi tukli po Iranu i da niko živ prstom ne mrda.
Pored ekonomskih ciljeva, članice su nastojale da povećaju svoj politički uticaj na međunarodnoj sceni. I ovaj film smo već gledali u poslednjih 100 godina, sa Pokretom nesvrstanih kao globalnom „alternativom“ blokovima u Hladnom ratu.
Na formiranje BRICS uticala je i globalna finansijska kriza iz 2008. godine, koja je bila sjajno propagandno oružje da se istakne po ko zna koji put da „dekadentni Zapad posustaje, da se EU, NATO i manje ili više sve zapadno raspada i da je vreme da se prizna da je svet multipolaran sve dok, jednoga dana, glasno ćute, ne bude BRICSocentričan“. BRICS traži i da se Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija prekomponuje tako da poštenije odražava realnost novog sveta i premda su u tome u pravu, da Južna Amerika nema predstavnika u Savetu bezbednosti, da i Afrika zaslužuje mesto, niko iz BRICS nije objasnio da li bi mesto mogao dobiti i Japan (pitajte Kinu) ili Nemačka (pitajte Rusiju i Francusku, bogami i Britaniju), ali na stranu sve to – ako je BRICS toliko nezadovoljan poretkom UN, zašto nijedna od dve stalne članice Saveta bezbednosti nisu pokrenule inicijativu? Pa neka ne uspe, ali nisu ni pokušali. To hrani moju sumnjičavost prema njihovim pravim namerama. Neće oni „pravedniji“ svet, već svet po svojoj meri.
Ko hoće da kupi Ciglu?
BRICS je i u imenu toliko neoriginalna ideja da mu je i ime skovano na Zapadu. Termin „BRIC“ skovao je ekonomista Džim O’Nil (Jim O’Neill) 2001. godine kako bi opisao Brazil, Rusiju, Indiju i Kinu kao velike ekonomije u usponu sa značajnim potencijalom za budući globalni ekonomski rast. Prvi sastanci su održani 2006. godine, a prvi formalni Samit je održan u junu u Jekaterinburgu u Rusiji 2009. godine. Da bi se organizaciji dao globalniji karakter, osnivači platforme su shvatili da su potpuno zaboravili Afriku, najnapaćeniji kontinent s najvećim bogatstvom prirode. Brže-bolje su potražili koja bi to važna afrička zemlja ušla u džentlmenski klub. I nisu odabrali najveću ekonomiju kontinenta. Nisu odabrali ni najmnogoljudniju zemlju, niti onu koja najbrže napreduje. U svim ovim kategorijama daleko se ističe Nigerija. Ali, „srećna dobitnica“ bila je Južna Afrika. Ona je postala ono „S“ u BRICS, pa je tako „Cigla“ postala „Cigle“.
Priče iz Pričaonice
BRICS je od prvog dana pokazao da je nesaglasje jače od zajedničkih interesa, zato i nema sedište. Ali, BRICS zapravo nema ništa. Nema vojnog sporazuma, nema dogovor makar na godišnjem nivou da zajednički nastupaju u Ujedinjenim nacijama (tu BRICS ima dva stalna člana Saveta bezbednosti), nema zajedničke razvojne banke, nikada nisu usaglasili „korpu valuta“ za međusobnu trgovinu, već i sami međusobno trguju u američkim dolarima. Razumljivo je to. Kina nikada ne bi pristala da se trguje u rupijama ili rubljama, a kamoli u južnoameričkom randu. Niti bi ostali prihvatili da se trguje u juanima.
Kada je reč o srpskoj fascinaciji BRICS, moj je utisak da je to nekakav koktel bliskosti prema svemu što Rusija radi, nostalgijom za Hladnim ratom i Pokretom nesvrstanih, kada smo se nešto pitali, kad smo bili svet, na glavnoj bini, sa svetskim reflektorima uperenim u nas. Ali, iznad svega, fascinacija proističe iz dubokog antizapadnog osećaja značajnog dela srpskog naroda.
BRICS nema nikakav multilateralni, takozvani „lazanje sporazum“, ako ne u trgovini, makar u poljoprivredi (i EU je počela kao Zajednica za ugalj i čelik) gde su relativno kompatibilni, već i dalje funkcionišu na bilateralnim „špageti“ sporazumima. Ne postoji vojni ugovor takođe. Dakle, nema ničega među njima. I nije nelogično to. Sve organizacije su zasnovane na nekoj zajedničkoj komponenti koja može biti politička (NATO i EU), ekonomska (EU, ASEAN, MERCOSUR), vojna (NATO) ili, na primer, geografska (EU, MERCOSUR) i tako dalje. BRICS je poput bilijarskih kugli posle početnog udarca, odnosno razbijanja. Svak na svoju stranu.
Konsenzus iz Rija – pritegnite već zavezane ruke
Kako bi se platforma BRICS učinila dodatno bezubom, postarale su se zemlje članice na partiji ćaskanja u Rio de Žaneiru 2025. godine kada je usvojena „Deklaracija o punoj konsultaciji i konsenzusu“. Iza ove birokratke formulacije suštinski stoji sledeće:
NATO može reći: Mi ćemo uraditi X
EU može da izglasa propis X u Evropskom parlamentu.
BRICS može da kaže samo: X je poželjan, i mi se u tome slažemo.
S prijateljima blisko, a neprijateljima još bliže
BRICS ne može da predstavlja globalnu alternativu zbog vrlo jakih antagonizama i sujeta unutar platforme. Upravo su ti antagonizmi, odnosno njihovo prevazilaženje, bili ključ za nastanak Evropske unije. BRICS je daleko od toga zasad.
Evo nekoliko primera. Pre svega Kina i Indija su globalni konkurenti, imali su dva „nerešena“ rata u XX veku, spore se oko statusa Tibeta, nemaju definisanu granicu. Obe zemlje imaju nagomilanu ogromnu vojsku i uperene cevi u komšiju preko Himalaja.
Ako bi i Pakistan prišao BRICS, ta platforma bi bila još nefunkcionalnija, ali Pakistan je već odavno problem Indije jer je Pakistan kineski proksi u Jugoistočnoj Aziji, Kina je obezbedila Pakistanu atomsko oružje, upravo da bi se Indija držala stalno okrenuta prema Pakistanu, i imala manje vremena da se bavi Kinom.
Postoje različiti pogledi i između Indije i Kine (dve najbogatije i najmnogoljudnije članice BRICS) oko globalne politike. Indija se zalaže za stratešku autonomiju, a Kina bi da gradi anti-američki blok. Indija je status quo sila, udobna u poziciji. Kina nije status quo sila, ona traži način da zauzme Tajvan i preuzme dominaciju nad Južnokineskim morem i tako postane globalna sila. Indija je suosnivač jedne druge organizacije – QUAD / Kvadrilateralna bezbednosna saradnja (Australija, SAD, Indija i Japan) koja je i nastala kako bi ove zemlje obuzdale Kinu. Dakle, Indija je na pola koraka, ako već i nije prešla tu liniju, da postane otvoreni neprijatelj Kine u sadejstvu sa Amerikancima i Japancima u prvom redu.
Uzmimo sada za primer Brazil. On nije podržao Rusiju i Kinu u konfrontaciji sa Zapadom, bez obzira da li je reč o ratu u Ukrajini ili trgovinskom ratu. Zatim Rusija, ona koristi BRICS da pokuša da zaobiđe zapadne sankcije, a Kina svakako razume da je u eventualnom okršaju sa Zapadom oko Južnokineskog mora, prilično usamljena.
Kad smo već kod usamljenosti, članice platforme BRICS se zaista osećaju usamljeno. Odnedavno su deo platforme i Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Iran. Mislim da ne moram da podsećam šta se u tom delu sveta zbiva, da iranske rakete padaju po Emiratima i saudijskoj monarhiji, da Amerikanci iz tih istih država poleću da bi tukli po Iranu i da niko živ prstom ne mrda.
Toliko o važnosti BRICS, njegovoj moći i relevantnosti.
Kada je reč o srpskoj fascinaciji BRICS, moj je utisak da je to nekakav koktel bliskosti prema svemu što Rusija radi, nostalgijom za Hladnim ratom i Pokretom nesvrstanih, kada smo se nešto pitali, kad smo bili svet, na glavnoj bini, sa svetskim reflektorima uperenim u nas. Ali, iznad svega, fascinacija proističe iz dubokog antizapadnog osećaja značajnog dela srpskog naroda. Zato i slušamo još od 1991, a posebno od 1999. da se „NATO raspada“ a NATO nikad veći i jači, da je Amerika na kolenima, a EU na palijativnoj nezi. Čekajući Ruse na Dunavu, i Kineze u Majdanpeku, značajan broj ljudi čežnjivo gleda u BRICS.
A što se Samita u Delhiju tiče. Čaj je bio odličan, tvrdi jedan južnoafrički novinar.
