Bila je to samo naizgled vest o odlasku jednog fudbalera. Ali, samo za neobaveštene, ili za one osetljive, poput mladih. Ova slika, sve sa grbom na prsima mladog fudbalera, odjednom je donela bezbroj živopisnih, najpre jugoslovenskih sećanja. Jedno od njih je i pisak ulaska feribota Sveti Stefan u barsku luku, dok se grupa barskih gimnazijalaca u jesen 1976, na terasi obližnjeg „Turista“, spontano pretvara u komisiju za doček umornih i ozarenih putnika, od Barija i Italije. Procenjuju se pogledi, izrazi lica. Prvi koji su izašli su oni koji su išli poslom, a onda odmah i pravi turisti na čijim se licima jasno vidi da ne osećaju život uzaludnim u predelima Apeninskog poluostrva.
Prekazi je bio suptilni tehničar koga su voleli na svim stadionima, gde se cenila tehnika i uživalo u lepoti.
Ali, pitaće neko, a gde je tu fudbaler sa slike, Dževad Prekazi. Pojaviće se ubrzo, u priči jednog od najentuzijastičnijih prisutnih barskih gimnazijalaca. Jer, kada se poslednji, inače preteča savremenih heroja tranzicije, putnik odgega sa carine, jer je obukao najmanje šestoro farmerica, i krene prema svom naselju Konik, u Titograd, otpočeće velike rasprave o Zvezdi, Partizanu i Hajduku.
Taj gimnazijalac će na terasi zaneto pričati kako su nedavnu matursku ekskurziju namerno okrenuli prema Beogradu ne bi li gledali utakmicu tadašnje lige šampiona Partizan Dinamo Kijev. I kako su prošli kao bosi po trnju, jer je Dinamo pobedio sa 2:0. I kako je Oleg Blohin šarao levom stranom kako je hteo, i kako je trener Valerij Lobanovski sedeo mirno i kao neka sfinga pratio kako Partizan nestaje u njegovom arhitektonski organizovanom sistemu kijevskog kluba.
I kako je po njemu jedini utešni trenutak bio kad je devetnaestogodišnji Dževad Prekazi provukao loptu kroz noge reprezentativnom sovjetskom beku Matvejenku. I umesto da Prekaziju daju da puca penal, trener Toma Kaloperović je to poverio Vukanu Peroviću, koji je trebao da bude njegova zamka za Lobanovskog. I samo što sam izgleda neoprezno rekao, i odbrani mu Ukrajinac Rudakov, onako u prolazu, najpoznatiji barski rusofil odmah mi reče: „Ajde jadan, on je Rus. Jedino ako ga papa nije napravlja’.“ Prekazijev dribling i gledanje oskarovskog filma Miloša Formana „Let iznad kukavičjeg gnezda“ bila je za mene uteha pingvina te oktobarske nedelje na školskoj ekskurziji u Beogradu.
Dževada Prekazija sam neku deceniju kasnije upoznao na promociji knjige memoara nekadašnjeg našeg ministra spoljnih poslova Vladislava Jovanovića, i tom prilikom mu nešto od ovoga i ispričao. Sećam se da mi je rekao da je došao na promociju svog ambasadora, jer je Vladislav Jovanović u vreme legendarnih Prekazijevih godina u Galatasaraju bio jugoslovenski ambasador u Ankari. Ali, najviše smo tada pričali o onom timu Partizana koji je vodio Dalmoš sa šmekom Ante Biće Mladinić, uz asistenciju možda najosebujnije ličnosti našeg fudbala kakav je bio Zoran Miladinović.
Prekazi je bio suptilni tehničar koga su voleli na svim stadionima, gde se cenila tehnika i uživalo u lepoti. Ali sve bi zapečatio svojom levicom, baš kojom je, skoro sa pola terena, u jednom turskom derbiju ostavio bez titule, kao trenera, svog Partizanovca Miloša Milutinovića. Tada je zbog svojih igara u Galatasaraju navodno dobio i svoju ulicu u Istanbulu.
Pričao sam mu da je zahvaljujući Iljesu Špicu, Stjepanu Bobeku i Florijanu Matekalu Partizan igrao kao bečki simfonijski orkestar, gde je i „bek znao da igra lopte“. I da se svojim igrama priključio plejadi Partizanovaca koji su ušli u srca navijača i čija su prezimena danas sinonim za taj veliki klub. A on je bio takav Partizanovac, kako je rekao, kome je bilo dovoljno da obuče crno-beli dres, i da ga kao kapiten izvede na bilo koji teren Momčilo Moca Vukotić. I onda bi magična crno-bela simfonija mogla da počne.
A on je bio takav Partizanovac, kako je rekao, kome je bilo dovoljno da obuče crno-beli dres.
U vremenu kada je na ovim prostorima nekako, uz obilatu asistenciju i inicijaciju spolja, pobedio strašljivi kolonijalni mentalitet, Prekazi se nije mogao više vratiti u svoju Jugoslaviju. Nje više nije bilo, ali on se srcem i dušom ponovo odlučio za svoj Beograd, taj poslednji jugoslovenski grad, u kojem je stasao i kao fudbaler, ali i kao čovek. To nije bila laka odluka za njega, ali ju je doneo i živeo čista srca i emocija bez kojih se taj čovek među nama nije mogao zamisliti.
I kad je naš fudbal doživeo još goru tranzicionu sudbinu od našeg društva, Dževad je u nekoliko beogradskih klubova vodio i izveo nove generacije naših fudbalskih talenata. Taj prefinjeni fudbaler i ponajbolji sin svojih gorštačkih albanskih predaka, voleo je svoju Jelicu, Beograd i Jugoslaviju. I ne samo zbog toga, na vest o njegovoj smrti, u omiljenom Crvenom petlu, sa izabranom grupom građana, onaj barski gimnazijalac s početka ovog teksta dao mu je poseban pomen: Bila jednom jedna zemlja. Bio jednom jedan čovek.
.jpg){kind=link}